Alžir

Pobeda bez šampanjca

Abdelaziz Buteflika je, uprkos odustajanju konkurenata, osvojio izvanrednih 73,8 odsto glasova

Referendumski aspekt izbora nije previše praktikovan u poslednjoj deceniji. Valjda su zato, a i zbog još nekih razloga, Alžirci odlučili da podsete svet, pred ulazak u novi milenijum, na jednu od najboljih tekovina totalitarizma. Koliko je stvar važna, svedoči i činjenica da su oni, tog podsećanja radi, žrtvovali priliku da prvi put posle sticanja nezavisnosti od Francuske 1962. godine izaberu civilnog predsednika.

POBEDA: Naravno, moguće je polemisati je li 62-godišnji Abdelaziz Buteflika zaista nova marioneta vojnog vrha, kakvim ga predstavlja kompletna evropska štampa, ili su to "klevete zaverenika protiv arapske nacije", kao što tvrdi vođa istočnog suseda Libije pukovnik Moamer el Gadafi. Svejedno, Buteflika je pobedio na vanrednim predsedničkim izborima 15. aprila, osvojivši izvanrednih 73,8 odsto glasova. Impresivan rezultat, bez sumnje. Samo jedna mala, gotovo beznačajna sitnica kvari ovaj, u pravom smislu reči trijumf, a to je odustajanje preostalih šest kandidata u sredu uveče, nekih desetak časova pre otvaranja biračkih mesta, zbog "izborne prevare". Na ovom mestu bi, verovatno, frojdovci protestovali: nije on kriv što je ostao jedini, time je čak njegova pobeda veća - savladao je samog sebe.

"Zar ste sumnjali?" naslov je teksta o rezultatima izbora u subotnjem broju dnevnika Le matin. Skeptika je eventualno bilo među članovima porodice novoizabranog predsednika, ili u grupama nepopravljivih optimista koji su se nadali da će vojnom vrhu u poslednjem trenutku "proraditi savest". Ostali, pa i "Vreme" ("Predsednik po ukusu armije", prethodni broj, str. 13), ubeđeni u Buteflikinu pobedu, imali su nedoumica jedino oko broja glasova "za", mada se moglo pretpostaviti da, ako je prethodni predsednik Liamin Zerual osvojio 65 odsto, njegov naslednik, logično, mora dobiti više. Sve ostalo, deo je cinq centimes (petparačke) koreografije.

Iako je šest kandidata, 14. aprila uveče javno povukli svoje kandidature, ostavivši Butefliku usamljenog u trci, Centralna izborna komisija (CIK) "nije obaveštena", te se izbori održavaju "po planu". Odziv birača je 60,3 odsto, a CIK već narednog dana, u ranim popodnevnim časovima, proglašava zvanične rezultate (dekorativno, drugi je Ibrahimi 12,5 odsto, znatan napredak ostvario je i islamistički kandidat Džabala, osvojivši nešto malo manje od 4 odsto).

BRZINA: Iz načina na koji je, dosad neviđenom koordinacijom, administracija uspela da prikupi cirka 10 i po miliona glasova, transportuje ih do opštinskih komisija, gde su prebrojavani, zatim javi rezultate CIK-u, koji je u međuvremenu sazvao konferenciju za štampu, uručivši lično poziv svakom akreditovanom stranom dopisniku, i sve to za 16 časova - svet bi mogao mnogo da nauči. Ipak, nekim zlonamernicima ostaje nejasno otkuda tolika revnosnost u zemlji u kojoj malo ko plaća porez, zbog nemogućnosti dostave rešenja na svaki pedalj od 2.381.741 kilometra kvadratnog, odnosno uplate određene sume u korist budžeta, nezavisno od građanskog rata, koji traje poslednjih sedam godina. I, konačno, zbog čega onda Buteflika odbija da komentariše rezultate izbora? Nekako smo navikli da posle takvog trijumfa bar šampanjac teče u rekama, ako se već volovi i prasići ne okreću zbog religijskih propisa, najčešće u partijskom sedištu ili u međunarodnom pres-centru. Postoji li razlog za sumnju u legitimnost izbora? Da li je novoizabrani predsednik toga svestan, pa ćuti iz moralnih razloga? Zakon, interesantno, čak ni u Alžiru, nikoga ne može prisiliti da postane šef države, uprkos izbornoj pobedi. Na osnovu tog prava, Buteflika bi mogao da odbije predsedničku funkciju. Onda bi prethodni predsednik raspisao nove izbore u roku od tri meseca. U međuvremenu, državom bi vladali parlament i vladin kabinet. Teorijski, dakle, postoji modus da se prevaziđe sadašnja situacija. Međutim, teorija previđa da vojni vrh, kao neformalna ustanova (teško da se radi o instituciji) iznad svih zakona, može ono što zakon ne može. Tu negde varijante ponavljanja izbora postaju bespredmetne.

RAČUN: To je - što je, reklo bi se. A o čemu se zapravo radi? Ako su tačne tvrdnje CIK-a da je glasalo oko 10,5 miliona ljudi (60.3 odsto), onda je među njima svakako pola miliona pripadnika vojske, policije i carinskih organa, koji su to, valjda, morali, po dužnosti. Elem, ostaje približno 17 miliona registrovanih civilnih birača i 10 miliona glasova, tj. 58.8 odsto. Demografski gledano, 52 odsto stanovnika živi u gradskim područjima, među kojima je bar njih 60 odsto s biračkim pravom. Oni su raspoređeni uz mediteransku obalu, na severoistoku prema Tunisu (pretežno Berberi), i na severozapadu, prema Maroku, gde su prestonica Alžir i drugi najveći grad Oran. Nezavisni kontrolori potvrđuju da je odziv u urbanim sredinama bio prilično mali (ne više od 25 odsto), a u berberskim gradovima Tizi Uzu i Bežaija svega 6 odsto. Pretpostavimo li da južno od El Ueda ni bog nema jasnu sliku šta se dešava (američki sateliti registruju nomadska plemena i terorističke kampove), ostaje pitanje kako je CIK uspeo da prikupi još 43 odsto glasova od 40 odsto ljudi s pravom glasa. Kuponi s tačnim odgovorima ugrožavaju nacionalnu bezbednost i, kao takvi, smatraju se antidržavnim materijalom.

Ustavni sud bi trebalo da se sastane sledećeg ponedeljka, da potvrdi produžetak vladavine vojnog vrha i Nacionalnog oslobodilačkog fronta. Opozicija je najavila da neće priznati rezultate izbora i započela proteste u svim većim gradovima, što je odmah podržala Francuska, a nju će najverovatnije slediti Evropska unija i njeni vanevropski saveznici. Ipak, nije sve tako crno: irački predsednik Sadam Husein prvi je čestitao Butefliki izbornu pobedu, poželevši učvršćivanje i unapređenje bratskih veza između dve države i dva naroda.

Pakistan

Prokletstvo porodice Buto

Bivša premijerka i njen suprug diskvalifikovani su iz političkog života, osuđeni na po pet godina zatvora i moraju da plate 8,6 miliona dolara, zbog korupcije

Život u Pakistanu nosi izvesne rizike. Možete poginuti od ruke nekog agenta iz Nju Delhija ili kakvog gnevnog avganistanskog mudžahedina koji mesecima nije dobio platu. Možete umreti od prekomerne doze narkotika, ili od razređenog vazduha na planinama. U najboljem slučaju, čekate da Indija isproba svoje taktičke nuklearne potencijale u vašem siromašnom komšiluku. No, sve je to med i mleko prema onome što vam se može dogoditi ako se zovete Buto a trenutno niste na vlasti.

Korupcija je postala pakistanskom svakodnevicom. Mito primaju gotovo svi, od najnižih činovnika administracije do vrha izvršne vlasti. Stoga je malo ko bio iznenađen nedavnom odlukom drugostepenog suda u Londonu da otac i brat premijera Navaza Šarifa moraju da vrate pozajmicu od 32 miliona dolara banci sa Kajmanskih ostrva. Ministar pravde Halid Anvar nazvao ju je "civilnim sporom a ne slučajem korupcije, pošto sud nema jurisdikciju", podsetivši kako je protiv samog premijera, tokom mandata vlade Benazir Buto, podignuto više optužbi ali nijedna nije dokazana. Poenta: korupcija je možda svakodnevica za vladu, međutim, kada se radi o opoziciji, onda predstavlja ozbiljan (nekad i smrtni) greh.

PROCES: Bivša pakistanska premijerka i lider Narodne partije Benazir Buto i njen suprug Asif Zardari diskvalifikovani su prošlog četvrtka iz političkog života, osuđeni na po pet godina zatvora i moraju da plate 8,6 miliona dolara kazne, odlukom suda u Islamabadu. Sud je našao da su optuženi odgovorni za primanje mita pri sklapanju ugovora sa jednom švajcarskom firmom, koja je pobedila na konkursu "Zaustaviti carinske malverzacije". Odluka će postati pravosnažna tek kada vrhovni sud razmotri žalbu porodice Buto. Ipak, svi su izgledi da proces "vladini lešinari protiv lidera opozicije", to jest Pakistan protiv Buto i Zardarija, neće baš u potpunosti robovati zakonima. Parlament nije mogao da se uzdrži, pa je u utorak bivšoj premijerki oduzet mandat u donjem domu, a njenom suprugu senatorsko mesto. Počele su i špekulacije o mogućoj zapleni imovine (u vrednosti od 8,6 miliona dolara), koja uključuje porodičnu kuću Bilavar, jedno od "svetilišta" regionalne politike.

Benazir Buto je, reagujući iz Londona, gde se nalazi već neko vreme, izjavila da odluka suda "vrvi od nepravilnosti", te da se radi o teškoj povredi ljudskih prava u pokušaju da se njena partija diskredituje, i uvede diktatura u Pakistanu. Ipak, teško je zaboraviti da korupcionaški skandali prate Benazir Buto tokom cele njene karijere. Nisu ti skandali uvek nužno uključivali njeno ime, ali su umešani održavali neposredne kontakte bilo sa njom, kao partijskim liderom, bilo se Zardarijem, kao vođom senatske grupe. Uostalom, vlada Narodne partije je dva puta razrešena dužnosti upravo zbog optužbi za primanje mita.

POREKLO: Čitalac je do sada verovatno stekao utisak da je, eto, Benazir Buto "zmija", iskoristila to što je na vlasti pa prigrabila za sebe toliko, ne vodeći računa o 130 miliona jadnih, siromašnih zemljaka koji jedva preživljavaju sa 440 dolara godišnje, što ne mora biti netačno. Međutim, za razumevanje karaktera odluke suda u Islamabadu trebalo bi se setiti da su još daleki preci prve žene premijera u istoriji Pakistana bili aristokrate iz pokrajine Radžput, čije je ogromno bogatstvo izazivalo divljenje britanskih vicekraljeva. Deda Benazir Buto prihvatio je islam u mladosti, da bi kasnije postao član kolonijalne vlade, iz redova starosedelačke aristokratije.

Njegov sin Zulfikar Ali (Buto) studirao je pravo na kalifornijskom Berkliju i engleskom Oksfordu, pa se zatim bavio advokaturom u Londonu i Karačiju, gde je sagradio palatu Bilavar. Otac Benazir Buto bio je šef delegacije Pakistana u Ujedinjenim nacijama, po sticanju nezavisnosti, ministar trgovine i, konačno, spoljnih poslova. Sredinom 1966. godine morao je da podnese ostavku zbog optužbi za primanje mita, pri čemu je stvarni razlog bilo njegovo zalaganje za veću nezavisnost od Zapada i bliže veze sa Kinom. Godinu dana kasnije osniva Narodnu partiju, koja je 1971. trijumfovala na opštim izborima. Zulfikar Ali Buto postaje predsednik, a prvi potez mu je bio stavljanje svog prethodnika Jahja Hana u kućni pritvor. "Enciklopedija Britanika" prikazuje ga kao čoveka koji je započeo islamizaciju Pakistana. Pred kraj 1973, po usvajanju ustava koji predsedniku daje ceremonijalnu ulogu, Buto postaje premijer. Na vanrednim parlamentarnim izborima 1977. Narodna partija ponovo osvaja najviše mandata. Međutim, vojni vrh organizuje puč i 5. jula hapsi premijera. On je optužen za ubistvo političkog rivala tri godine ranije, a vrhovni sud potvrđuje odluku vojnog, te je Zulfikar Ali Buto, otac islamskog Pakistana, obešen 4. aprila 1979.

NASLEĐE: U to vreme se njegova jedina kćer, 26-ogodišnja Benazir, upravo vraća u rodni Karači, nakon što je na Oksfordu, odnosno Harvardu preko Atlantika, diplomirala psihologiju, političke nauke i ekonomiju. Postaje titularni predsednik Narodne partije, što je vojnom diktatoru generalu Muhamedu Zia Ul-Haku bilo dovoljno da joj odredi kućni pritvor. Između 1984. i 1986. Buto je u egzilu, u Engleskoj. General Zia, još nekoliko vodećih zapovednika i američki ambasador ginu 17. avgusta 1988. godine u misterioznoj avionskoj nesreći, nakon čega vlast preuzima predsedavajući senata Gulam Išak Han. Na izborima 1. decembra, Narodna partija osvaja 93 od 217 mandata u donjem domu parlamenta, a Benazir Buto predvodi koalicionu vladu. Politički potezi Benazir Buto čine je pravom naslednicom svog oca: ona oslobađa političke zatvorenike, brine o ljudskim pravima. Ipak, ne uspeva da se izbori sa siromaštvom, korupcijom ministara i povećanjem kriminala. Koalicioni partneri nametnuli su takve uslove da je premijerka viđena kao marioneta. Posle 20 meseci na vlasti, predsednik Han raspušta kabinet, a glasači se oktobra 1990. opredeljuju za Navaza Šarifa. Buto tokom tri godine predvodi opoziciju, da bi Narodna partija 1993. pobedila na izborima. Ponovo se formira koaliciona vlada, koja je razrešena 1996, zbog korupcije.