Novi film Puriše Đorđevića

Koga sam volela

U sali beogradskog Doma omladine, koja ima status ratnog sklonista, odrzan je 46. Jugoslovenski fesrival dokumantarnog i kratkometraznog filma. Kao prva ratna premijera ostace u istoriji domaceg filma zabelezeno delo Purise Djordjevica Od svakoga koga sam volela. Distributeri objasnjavaju da novih stranih filmova nema zato sto ih je nemoguce dopremiti, a ne zbog zabrana njihovih inostranih partnera

Prvi filmski građanin male filmske varoši Čačak Puriša Đorđević, rođen kao Mladomir, poklonio je SRJ prvu ratnu premijeru, čime je bez obzira na sve okolnosti potcrtao sopstveno mesto u istoriji domaćeg filma. Najnovija istorija SRJ filma pisaće se pomalo i od 13. aprila, kada je prikazan a la Purke filmski koloplet Od svakoga koga sam volela, punktacija pet čehovljevskih fragmenata rađenih u danima SFRJ kada su otvarali mostove (Gazelu), a mlaznu avijaciju slali da pravi romantične oblačiće iznad Kalemegdana. Iako je sukus filma napravljen pre neke tri decenije, kada su jeroplani iz nekih drugih razloga nadletali "beli grad", film je retrogradno dobio na vrednosti tako što se filmska estetika šezdesetih kao bumerang vratila u devedesete, pa bi neki filnski junoša bez poznavanja filmske istorije, u ovom Đorđevićevom ostvarenju mogao da prepozna i ponešto od koncepta DOGME 95 Larsa fon Trira and company (Vinterberg, Žan Mark Bar...). Da li bi neko kod Đorđevića prepoznao Čehova, zaista je gotovo nevažno, jer struktura u kojoj poneka dama s psetancetom sretne mlazni avion više nalikuje na onirizam negoli na estetizam. Vizuelne kaskade i retorični vatrometi pričaju uvek istu priču o ljubavi, a romantični trijangl čine Drago Čuma i Ljubiša Samardžič, kao muška baza, a na vrhu je lepa, kao antičke statue, Dušica Žegarac. Prizori prohujalog vremena prizivaju Morenovo antropološko promišljanje filmskog vremena, gde je film jednako smrt, jer sa našim savremenicima u najnovijem srpskom filmu prolaze i seni pozorišnog velikana Milana Ajvaza, a večiti epizodista Preža Kabalero Milinković igra svoj posthumni flamenko, dok Đorđevićev intimus Mihajlo Al. Popović, pionir srpskog filma (Sa verom u boga), gudi u ćemane.

Puriša Đorđević (1924) dokazao se još jednom kao vispreniji i brži od svojih mlađih kolega, a bitku je dobio njihovim oružjem - videom. Naime, stari televizijski materijali prebačeni na video traku doživeli su novu mladost, atek ih čeka začudan povratak na celuloid.

Dok Laza Ristovski čeka da zakopča svoje Belo odelo u Kanu, Đorđevićevom filmu već su ruke pružili bratski slavenski festivali u Sočiju i Moskvi, iako autor priželjkuje Veneciju svoje mladosti, u kojoj je i počela njegova međunarodna karijera (koja još traje), gde Đorđević, naizgled kao tromi stari mačak, uvek zna da izvede iznenadni skok. Od svakoga koga sam volela imaće i specifičnu vrednost za poklonike njegovog opusa, kao neka vrsta amarkorda i rašomona, koji se seća i preispituje sopstvene estetičke postulate.

Bioskopi bez novih filmova

Pauza u saradnji

Distributeri objašnjavaju da novih stranih filmova nema zato što ih je nemoguće dopremiti, a ne zbog zabrana njihovih partnera

Zbogom XX vek prvi je inostrani film premijerno prikazan u ovom ratu. Uvezla ga je iz Makedonije distributerska kuća "Vans", zahvaljujući činjenici da je i ona sama delom učestvovala u produkciji filma.

Međutim, to što osim ovog filma već mesec dana nismo videli nijedan novi strani film ne znači da su svetske producentske kompanije raskinule partnerstvo s našim distributerima. U "Metro filmu", "Taku", "Vansu" i "Bandur filmu" kažu da redovno kontaktiraju sa "Vornerom", "UIP" "Kolumbijom", "Foksom", "Poligramom"... "Neprestano nam šalju izveštaje o svojim novim filmovima. Danas smo, na primer, dobili vesti o američkoj premijeri filma 'Matriks', hitu Kijanu Rivsa. Svaki put pitaju kako smo, kako su naše familije, žao im je što je došlo do pauze u saradnji, i nadaju se da ćemo uskoro nastaviti sa radom", kaže Nikola Radaković, marketing menadžer "Taka".

Milutin Ranđelović, direktor "Metro filma" smatra da je takvo ponašanje stranih partnera očekivano "jer, kao i mi, i oni misle da posao i kultura ne poznaju granice". Ranđelović objašnjava da "novih filmova nema zato što ih je nemoguće dopremiti, zato što mi sada nismo sposobni da ih promovišemo na pravi način, a ne zato što nam ih stranci ne daju. Sad i ne pominju posao, smatraju da nije trenutak. Čekaju, kao i mi i žele da se sve ovo što pre završi pa da opet radimo. Tada će, vrlo je verovatno, nastati nove okolnosti, a zbog njih i drugačiji ugovori od dosadašnjih". Znak da je strancima stalo do posla sa nama, po Danijeli Milošević iz "Bandur filma", jeste "upravo njihova jasna podrška i saosećanje, što dalje govori da im njihove vlade ni sada tokom rata ne preporučuju prekid odnosa sa nama, pa se može očekivati da to neće činiti ni nakon rata".

A dok ne stignu novi filmovi, distributeri rade ono što mogu - prikazuju stare. Odnedavno rade skoro svi bioskopi u gradu. Ponovo je otvoren i sinepleks "Takvud", jedini takav bioskop u zemlji, urađen po najnovijim svetskim standardima. U njegovih pet sala vrte se poslednji filmovi prikazani u "Takovoj" distribuciji. Cena ulaznica za ovaj ekskluzivni bioskop upola je niža nego ranije. U Domu sindikata traje revija u kojoj "Tak" i "Metro" prikazuju filmske hitove. "Cena ulaznice je pet dinara, to je jeftinije od žvaka", kaže Nikola Radaković. "Sala je puna, obično ljudi posle koncerta na Trgu dođu u bioskop da za zaista male pare pogledaju neki svetski hit. To su filmovi koje smo vrteli pre godinu-dve, pa su zanimljivi i onima koji su ih tada, na redovnom repertoaru, već videli."

Makedonski film Zbogom XX vek, koji se od 22. aprila prikazuje u bioskopu "Jadran", videla je publika najnovijeg Festa. To je rediteljski i producentski debi Aleksandra Popovskog i Darka Mitrevskog. U glavnim ulogama igraju Lazar Ristovski, Nikola Ristanovski i Toni Mihajlovski, našoj publici poznati po ulogama u filmu Bure baruta. Film Zbogom XX vek počinje u postapokaliptičnoj 2019. godini, nastavlja se hiljadu godina ranije, a završava se 31. decembra ove godine. "Vans" najavljuje film kao priču o generaciji koja poslednjih deset godina stasava i živi na pragu rata koji niko nije započeo niti završio.

Priča

Pre rata

Pre rata, bio je sasvim običan dan, za kakvim sada svi čeznemo, nazvao sam Ivanu, moju frendicu, dobri smo odavno. Ivana piše priče za radio, isto kao i ja, mi smo, dakle, pisci po porudžbini, izvođači književnih radova. Jedne nedelje ona, jedne ja, i tako redom, naizmenično. I došao red na mene, a ja nemam priču. Normalno, zvrc-zvrc, odmah viknem Ivanu.

- Ivana, da nemaš neku priču na zajam? Nešto sam utanjio...

- Joj, nemam, i ja sam jedva skuckala svoju, morala sam da uzmem četiri slobodna dana da je napišem.

- Uredno vraćam, posle prvog, čim mi nešto padne na pamet.

- Ma znam, ne moraš to ni da govoriš - kaže Ivana - ali nemam, stvarno.

- Ćao.

- Ćao.

I tako se ja dva-tri dana osećam kao neispričana priča. Samo pisci znaju kakav je to osećaj, kad se neko oseća kao neispričana priča. Šta da radim? Ništa. Sretnem Bratića, onako u prolazu, u Književnim novinama, znate Bratića, mlad pisac i talentovan, baš se lepo razvija. Pitam i njega da slučajno nema neku priču, Bratić uvek priča neke priče, ali ovoga puta, slaba vajda. - Ma kakva priča - kaže on - sve sam priče ispričao, sad pišem roman.

Pomislim da možda odem do Aćina, znate Aćina, fin čovek i predusretljiv, ali se odmah setim da sam od njega već jednom pozajmio priču, i to ne za radio nego za knjigu, eno je i dalje tamo, potpisana mojim imenom, i još mu je nisam vratio. Već se spremam da nazovem Tanju i da joj kažem da ove nedelje nemam priču, eto tako, nemam, istrošio sam se za Novu godinu i sve srpske slave, valjda će me razumeti, a i prošli put sam odužio preko svake mere, nije greda da jednom preskočim, kad, javlja se Dača. Dača je moj stari drug, dobri smo odavno, već godinama petljamo sa konkursima za kratku priču. I on je čovek sa radija. Dogovorimo se da se vidimo i, bogme, ja dođoh na svoje.

- Znaš šta mi se desilo - priča mi Dača. - Čuo si da su nam ukinuli frekvenciju, sad idemo jedan sat dnevno preko B92.

- Čuo sam.

- Ispraznili smo redakciju, za svaki slučaj. Nema glupljeg osećaja nego kad uđeš u praznu redakciju, jedino novinari znaju kakav je to osećaj, prazna redakcija. Goli zidovi, samo smo telefon na podu ostavili. Svratim juče, po navici, znam da nikog nema, a treba i da obavim gomilu razgovora. Uđem, kad ono, nema ni telefona, iščupan. A žuri mi se, strašno, da je samo jedan razgovor, već bih se nekako snašao. Vraga, pola Beograda čeka moj poziv. Očajavam između golih zidova, na sedamnaestom spratu, i lepo osećam kako se taj očaj zgrušava, kako koagulira, još malo, još vrlo malo i nateraće me da skočim kroz prozor, naglavce, da napravim lastu, kao prošle godine, na plaži u Bečićima, pred dvestotinetrideset oduševljenih tinejdžerki, brojao sam posle, kad sam izašao iz vode. Ali, to je bilo prošle godine, a sada ništa, užas na sedamnaestom spratu, u pustoj redakciji u kojoj nemaš ni gde da sedneš, osim da se skljokaš na pod, kao prazna vreća. I dok sam razmišljao da li da se bacim na glavu ili da se skljokam, osetim, neko me gleda. Okrenem se, kad na vratima stoji Jelena. Ona nailazi jednom u godinu dana, ponekad i ređe.

- Ej, otkuda ti? - pitam, tek onako.

- Prolazila sam nekim poslom, pa kažem sebi, hajde da svratim, da te vidim. Nešto nisi u formi?

- Ma pusti, moram da telefoniram, a nemam telefon.

- Pa što ne zamoliš lepo, čoveče - kaže Jelena i rutinski, kao da to radi svaki dan, nemojte misliti da ne radi, izvadi iz malog ranca telefon, ali ne mobilni, nego onaj obični, pravi pravcati telefon i pruži mi ga. Povežem žice i tu-tu, izrazgovaram se u raznim pravcima. Posle svega, pitam Jelenu odakle joj telefon u rancu.

- A to - kaže ona. - Znaš, uvek kada se iznervira moja mama razbije telefon. Do sada je razbila četiri, i pošto me mrzi da dalje brojim, ja lepo, evo već više od dva meseca, kad god izađem iz stana, cap-carap, stavim aparat u ranac. Za svaki slučaj. A može i da zatreba, baš kao danas.

- Sjajna je ta Jelena - priča meni Dača - moraću da je viđam barem dva puta godišnje. Pitao sam posle jednog ortaka koji se bavi statistikom, dobri smo odavno, koliki je procenat verovatnoće da baš tačno određenog dana, na potpuno neočekivanom mestu, u sasvim iracionalan čas, sretnete nekog koga inače viđate jednom godišnje i da pri tom taj neko ima pri sebi ono što se inače ne nosi sa sobom, a što je baš vama u tom trenutku neophodno potrebno, kao meni, u datom slučaju, običan telefonski aparat. Taj moj ortak se zamislio i rekao da je tako nešto verovatno u istoj meri koliko je verovatno da neko dobije pet puta zaredom na bingu.