Četrdeset dana rata

Kad je padala Avala

Neobjavljeni rat NATO-a prerastao je u golu idolatriju moći i aroganciju vlasti i prve nedelje maja pogađao je ljude u njihovim domovima, u predgrađima, u radničkim kolonijama, na prugama, na mostovima, u autobusima, rušio je simbole i graditeljske podvige koji su obeležavali modernizacijski pokušaj ove zemlje u drugoj polovini XX veka.

Kad je puklo 30. aprila oko 22.40 Petar Jovanović iz Belog Potoka ispod Avale bio je u svojoj kući, eksplozija ga je odbacila nekoliko metara: "Nismo čuli kada je toranj pao, već tek kada je svanulo videli smo da ga više nema".

To "više ga nema" odnosilo se na telekomunikacioni toranj na Avali, sagrađen 1965. godine, na onu iglu na nebu po kojoj smo godinama vrańajući se s juga u "naš Beograd" s kojim smo se identifikovali kao u mladalačkim ljubavima, brzo i strasno, po kome smo već od Malog Požarevca ili od Ralje ili od Zuca znali da stižemo kući, dok su nas deca na to podsećala radosno vičući: "Alava, Alava."

Njegov betonski stub, koji su projektovali Uroš Bogunović i Slobodan Janjić, a čiju je konstrukciju proračunao akademik Milan Krstić, prosto je srastao s okolinom i bio jedna od onih Isidorinih kula preko kojih Beograd stremi naviše. Avala, koja se u Beogradu vidi tek sa nekoliko tačaka bila je nekako spoljni znak prepoznavanja i identifikacije iz plave daljine.

Čitave generacije su prošle pored te nove znamenitosti prosperiteta koja je sa obližnjim spomenikom Neznanom junaku od crnog jablaničkog granita, delo Ivana Meštrovića, koji je izgrađen 1938. godine, činila vrh Avale mnogo višim od njenih 511 metara. Toranj je bio napravljen na mestu gde se nekada nalazila srednjovekovna tvrđava. Taj toranj iz 1965. godine, svrstan je u sto najznačajnijih dela građevinarstva Srbije, čime su se ponosili inženjeri, kao i tesari, betonirci, armirci i fizikalci, GP "Rad" i "Janko Lisjak". Neki su njegove diimenzije ponavljali kao što se ponavljaju podaci o visini i obimu grudi neke lepotice - betonska konstrukcija tornja bila je visoka 136,65 metara, nosač ferala 6,20, a ukupna visina tornja je bila 202,87 metara na koti 102,75, noge tornja bile su ukopane u stenu u dubini od 1,4 metara, sedmospratna gondola imala četri otvorene terase pri vrhu tornja sa koje se videlo pola Šumadije. Avalski toranj je bio jedinstven u svetu po tome što je za osnovu imao ravnostrani trougao.

Stavljanje tog simboiličnog tornja na Avali u metu (Target) u agencijskim vestima je pominjano uz ostale repetitore u Srbiji koji su sistematski rušeni u kampanji razaranja RTS i telekomunikacionog sistema. NATO avijacija je od početka agresije 23. marta u više navrata pokušavala da sruši avalski toranj, a zatim su se jake detonacije čule na području Avale i 26. i 27. marta, kao i 23. aprila. Dva dana kasnije, 25. aprila, pogođena je trafo-stanica u blizini avalskog restorana "Panorama". Program RTS-a je tada bio u prekidu punih 12 sati. Gađan je u noseće stubove sa dva projektila, a pao je celom dužinom preko prilaza kojim se ulazilo u toranj, kao neki poseĺeni jablan. Vrh antene je pao u letnju baštu jednog od restorana na vrhu Avale, punog nestašnih uspomena.

Jutro posle toga, nešto je palo na Ĺuburu. Preciznije poznavanje topografije o koju se u Beogradu ne valja grešiti ni u najteža vremena, kaže da je to ipak bilo na Neimarskoj padini, u naselju koje s malim kućicama od čatmare čuva duh nekadašnjeg predgrađa, opkoljenog betonskim Beogradom, zgradama od betona sa velikim prozorima, koje onako unakrst izlepljene selotejpom deca zovu: "Windows 99".

Tu odmah ispod Čubure srušen je jedan mali restoran koji se zvao "Zlatni ovan" vlasništvo Dragana i Zorice Đorđević, kažu da su tu đaci išli na giros (hrabriji i na pivo), na uglu Maksima Gorkog i Marulićeve. Pedesetak metara dalje u Vardarskoj ulici 7, jednoj od onih slatkih malih sirotinjskih-ali-pošteno ulica, strmoj, po kojoj se zimi sankaju deca, uništena je prizemna kuća Svetlane Đerić u kojoj je podstanarski živeo bračni par Đurića (Đorđe i Dragana). U toj sirotinji na Neimarskoj padini teško su povređene Sofija (23) - operacija tankog i debelog creva i krvnih sudova - umrla je u bolnici u sredu 5. maja...

Sutradan se onaj fino specifični vračarski svet skupljao da vidi tu nesreću u komšiluku, koja je imala oblik krša, iz koga se videlo kako krpež kuću drži, vide se grede i stara cigla i ostaci novih malih investicija koje je dopuštao sirotinjski džep, jednog proleća dozidano kupatilo, druge udarena metalna ograda, na čijoj je kapiji pričvršćeno ime ulice. Sudeći po tome što su gotovo sva stakla na susednim kućama čitava, ovde nije bilo detonacije. Štagod da je palo na ugao Marulićeve i Vardarske, napravilo je nekoliko metara duboku rupu u kolovozu i preseklo magistralnu vodovodnu cev iz koje je do jutra šikljala voda. Sa sredine ulice ispod kašike velikog bagera kuljao je veliki mlaz vode iz oštećene vodovodne cevi, dok su znatiželjnici, ne udaljavajući se, opominjali: "Pazi, majstore, eksplodiraće, eksplodiraće..." U Vardarskoj i Južnom bulevaru raznosio se tanak sloj blata. U kući na uglu je, u trenutku kad je pogođena, spavalo nekoliko ljudi, među njima i ona trudnica, ali su ih komšije odmah izvukle iz ruševina. I druga zgrada potpuno je srušena, ali ni tamo niko nije poginuo niti ozbiljno povređen. Jutros su tu na sred ulice, na dva kauča sedeli stanari ovog kućerka i razgovarali sa novinarima. Oko njih frižider, bojler, nešto knjiga i odeće.

Tik uz ruševine u baštici nekim čudom neoštećenoj ljudi su sedeli u belim plastičnim stolicama pod krošnjom kajsije nežnozelenih listova. U Marulićevoj, na sred ulice iznete stvari iz zgrade broj 1. Ljudi sede na kaučima, na sred ulice. Jedan mladić je Britancu koji ga je intervjuisao rekao: "Poručite Bleru da Bog čuva Srbe". Jedan strani dopisnik primećuje među stvarima spasenim iz ruševina paket karata za tablić i neke knjige - Fokner, Hemingvejevo "Zbogom oružje" i poster Vuka Draškovića (and the inevitable Vuk Draskovic). Žena izvlači ostatke garderobe i kaže nekom novinaru kako ne bi želela da se to ikome desi.

Dvojica komšija se sa zgađenošću pitaju kakva je pamet onoga ko je ovo našao da ruši. Onaj viši izgovara jedno: "Zna šta!" koje Beograđani upotrebe kad nemaju reči da opišu osećaj prezira i posle kraće pauze dodaje zasoljeno besom: "A'jmo na pivo!"

Smešite se, ali kroz suze. Sedam ljudi je povređeno, od toga dvoje teško, a dve osobe se vode kao nestale nakon bombardovanja 3. maja civilnih objekata koji se nalaze uz fabriku "Krušik" u Valjevu. Komandant čete za spasavanje valjevskog Štaba civilne zaštite Dragan Batinić i predsednik opštinske komisije za utvrđivanje ratne štete Snežana Tomašević rekla je novinarima da je na Koloniju "Milorada Pavlovića" palo 16 projektila koji su potpuno uništili sedam zgrada sa po 12 stanova. Prema njenim rečima, u celom naselju, koje se nalazi uz fabriku "Krušik", ima 400 stanova sa oko 2000 stanara. Svi stanari će morati da se isele, jer su zgrade toliko oštećene da nisu bezbedne za stanovanje.

Kolonija "Milorada Pavlovića" je tipično naselje koje se gradi uz fabrike u Jugoslaviji, sa zgradama koje imaju najviše dva sprata. Stanari Kolonije su rekli da je na naselje te večeri u 21.12 sati palo najmanje osam projektila, dok je susedni "Krušik" bombardovan sa najmanje 16 projektila. U naselju se može videti nekoliko velikih kratera, prečnika po desetak metara, koji su, udaljeni nekoliko metara jedan od drugog, praktično razrovali celu Koloniju. Jednu od zgrada direktno je pogodio projektil, prepolovivši je na dva dela. U toj zgradi su živela dva stanara, za koje se ne zna gde su bili u vreme napada i "niko ne zna gde su jutros". Susednu zgradu pogodio je projektil koji nije eksplodirao, ali je probio ceo objekat i zabio se u podrum. Ekipe Štaba civilne zaštite rade na raščišćavanju ruševina, dok stanari Kolonije iz razrušenih kuća iznose preostale čitave delove nameštaja, slike, lične stvari i dokumenta. Stanar naselja Despot Novaković (75) rekao je novinarima da već 50 godina živi u Koloniji, ali da "takvu katastrofu do sada nije preživeo". Njegovu suprugu Veru je, nakon detonacija zatrpao šut, ali, kako je rekao, ona nije ozbiljnije povređena. Ljilja Karadarević (73) rekla je da to što je "Krušik" vojni cilj, ne znači da "treba (NATO) da gađaju decu i narod pored fabrike". Skoro sve drveće u naselju izvaljeno je nakon bombardovanja tog dela Valjeva.

Naš reporter iz Valjeva opisuje Koloniju scenama iz ratnih filmova. Crep sa krovova odnet, umesto prozora rupe, na zgradi pola spratova nedostaje... Stanari iseljavaju preostalo pokućstvo, u traktorsku prikolicu slažu čekije drva, plastičnu burad za kupus... Omer Karadarević sedi na tronošcu pred onim što mu je bila kuća. Drugu polovinu zgrade odnela bomba. Sedi, gleda, ćuti. U rupi od prozora jedne od zgrada jedna žena sa ćerkom. Čuvaju regal koji još nije iznet. Priča, kad su udarili u podne, naselje bilo puno ljudi, nije bila označena vazdušna opasnost, pola ih palo u nesvest. Srećemo radnika Ministarstva odbrane, sleže ramenima, kaže "šta ćeš, sve udara na sirotinju".

S njim je i novinar i fotoreporter lista "Vojska". Jedan od stanara daje izjavu, beležim je: "Pošto je očigledno da ne važe međunarodne konvencije i dogovori, nego zakon jačeg, naš predsednik treba da se ponaša u skladu sa situacijom - znači onako kako se može, da ne bi bila prevelika cena. Ne vredi nama ni od čega ništa ako Srbija bude totalno razrušena. Prilagodi se jačem, jer ne možeš glavom kroz zid..."

Sa druge strane naselja nalazi se kompleks valjevske bolnice, tako da su na zgradi tog objekta popucala prozorska stakla. Naspram Kolonije je nekoliko solitera na kojima su takođe popucali prozori, a razvaljeno je i nekoliko krovova. Generalni direktor valjevske bolnice Miroslav Srećković izjavio je 3. maja da je tokom noći i jutra u tu bolnicu primljeno 14 osoba povređenih u sinoćnjem napadu NATO na grad i dodao da su neki zadržani na lečenju. "Oko naše bolnice, koja je sa sve četiri strane vidno obeležena znacima Crvenog krsta, padali su projektili a nekoliko desetina gelera palo je u bolesničke sobe", rekao je Srećković novinarima koji su u organizaciji pres centra Vojske Jugoslavije posetili grad. "Noćas je bio pakao u valjevskoj bolnici. Grad je pogođen desetinama projektila", dodao je Srećković. Stakla su polupana na odeljenju za hirurgiju i u operacionoj sali. Vrata su izvaljena, a u nekim delovima zgrade su popadale plafonjerke. Stakla ima u i oko bolnice. U trenutku napada NATO-a, u bolnici se porađala jedna žena, kada su počeli da otpadaju delovi plafona, ali su lekari uspeli da dovrše porođaj.

Sledece reportersko svedocanstvo pocinje u stanu na uglu Kneza Miloša i Bircaninove, 30. aprila oko pola tri po ponoci kada su se nad centrom Beograda culi avioni u niskom letu. To je bio pocetak serije napada na centar prestonice u kojima su razoreni Generalštab VJ i RMUP i SMUP. Nova zgrada Generalštaba spada u važnu noviju aritektonsku baštinu. To je delo znamenitog arhitekte Nikole Dobrovica, clan SANU, jednog od priznatih istraživaca novih oblika kome je podignuta bista u auli Arhitektonskog fakulteta. Verovatno po želji investitora zgrada je, kažu hronike, bila inspirisana bitkom na Sutjesci (otuda, valjda i te kaskade koje oponašaju planinske klance). Prilikom podizanja zgrade vodena je javna polemika zbog prethodne ideje da jedna pasarela izmedu dve zgrade premosti Nemanjinu ulicu i zatvori pogled prema Savi, odozgo sa Slavije. Projekat je korigovan i Beogradani su se navikli na tu zgradu i prihvatili je kao jedan od gradskih simbola. Naša vojska je razaranje te zgrade ispražnjene vec na pocetku rata objasnila nepostojanjem vojnicke casti kod neprijatelja i njegovim pokušajem da našu vojsku uništi barem "simbolicki".

Zacula se i protivavionska artiljerija, zatim snažno šištanje, pa dve jake detonacije, od kojih su se zatresle zgrade. Od Generalštaba širio se gust oblak prašine, u mraku je izgledala crna. Potpuno je ispunila dvorište.

Naš reporter posle nekoliko minuta silazi na lice mesta, da bi se, kao što ćemo videti prosto igrao skrivalica s raketama. Na uglu se već skupilo tridesetak ljudi. Uzbrdo u Miloševoj, kod Generalštaba, stajalo je desetak vatrogasnih i nekoliko kola hitne pomoći. Jedna vatrogasna kola upravo su stizala iz pravca Gazele. Samo što su prošla, opet je počelo da šišti, vrlo jako. Ljudi koji su upravo dolazili odmah su počeli da trče unazad, a vatrogasac je neverovatnom brzinom ubacio u rikverc. Kad je naă reporter stigao do stotinak metara udaljene poljske ambasade čule su se još dve eksplozije.

Na zgradu Generalštaba (to je sad s druge strane Nemanjine) pala su dva projektila. Jedan je ogolio konstrukciju nekoliko spratova dvadesetak metara iznad ulaza, a drugi je pao na dvorišni deo zgrade.

Zgradu Ministarstva odbrane, onu preko puta Birčaninove, pogodila su dva projektila sa podmuklim zakašnjenjem. Tog jutra u toj zoni povređen je Ratko Bulatović, gradski sekretar za inspekcijske poslove kome su amputirane obe noge, Nebojša Starčević, sekretar za privredu i još tridesetak ljudi, oni koji su povređeni u u prvoj seriji i oni koji su došli da njih spasavaju.

Od isturenog hodnika glavnog ulaza ostala je gomila šuta. S jedne strane te gomile stajao je na vrhu stepenica trem sa stubovima i ulazna vrata, staklena, polomljena. Sa druge strane u zgradi je napravljena rupa visine nekoliko spratova. Drugi pogodak je bio pri vrhu zgrade na krilu izbačenom prema Nemanjinoj ulici. Tu je od nekoliko spratova ostala samo armatura.

U krugu od 60-70 metara ulice su bile pune srče i kamenja. Trolejbuske i tramvajske žice ležale, pokidane, neke leže i na kolovozu. U ovom delu grada je posle napada nestalo struje. Nekoliko metara ispred policijske kućice kod Ministarstva inostranih poslova lokva krvi sa komadićima tkiva unutra.

Tri trafike na uglu Nemanjine zgužvane. Kraj jedne od njih grčki sanduk za sladoled, na njemu, ili preciznije, u njemu kamenčina prečnika pola metra. Na jednom saobraćajnom znaku rupa prečnika pet santimetara. Narod skuplja gelere - tamnosive komade metala kvadratnog oblika, nepravilnih, oštrih stranica dugačkih baš tih pet santimetara. U Nemanjinoj oborena dva drveta. U Kneza Miloša jedno očerupano. Stakla su popucala i na okolnim stambenim zgradama, na obližnjoj zgradi Vlade Srbije i visokim spratovima palate Beograđanka. U foajeu vladine zgrade vidi se neka zimzelena biljka u celoj posudi. Sutradan je prikazan kabinet potpredsednika vlade Vojislava Šešelja, pun šuta.

Kasnije su domaći i strani novinari obišli zgradu Ministarstva spoljnih poslova (SMIP), koja je takođe oštećena u napadu NATO-a na centar Beograda u četvrtak. U napadu je oštećen kabinet šefa jugoslovenske diplomatije, u kojem su vidljiva četiri oštećenja na plafonu, trag gelera na zidu i vratima. Na diplomatskom izlazu odvaljen je drveni ram, a vrata koja su pet metara od tog ulaza potpuno su razvaljena i ostale su samo šarke. Stakla na prozorima su popucala, izbijeni su štokovi od prozora, pocepane zavese, a nameštaj je polomljen. Na podu je razbacano lišće od biljaka koje je ukrašavalo kabinet. Oštećen je i kabinet zamenika ministra gde su popucala stakla, a ima i dosta šuta. Fotografija predsednika SRJ, koja stoji na zidu, je naprsla.

Perverzija tog napada na centar grada je što su bombe dolazile u seriji u razmacima koji kao da su pogađali kad će na ruševine izaći hitna pomoć i vatrogasci. To sumorno jutro se završilo tako što je Beograđane još jednom uznemirio, u 5,30, zemljotres na Maljenu, ali to je bila samo jedna u seriji tragedija.

U napadu na most kod Lužana, 20 kilometara severno od Prištine na putu Priština-Podujevo, 1. maja je poginulo 40 ljudi. Napali su u 13 sati, a autobus "Niš-ekspresa", koji je dolazio iz Niša i koji se zadesio u tom trenutku na mostu direktno je pogodila raketa tako da je ostao presečen na dva dela - deo autobusa je ostao na mostu, dok je drugi pao ispod mosta. Prema tvrđenju očevidaca, tela 40 poginulih su "izmasakrirana i ugljenisana". Autobus "Niš-ekspresa" trebalo je da krene iz Niša u pravcu Prištine jutros u 9 sati, ali je u polasku kasnio oko 40 minuta. U 13.50 sati avioni NATO-a još jednom su gađali most u mestu Lužani i tom prilikom je stradalo vozilo hitne pomoći koje se nalazilo na licu mesta da ukaže pomoć unesrećenima iz autobusa. U tom drugom napadu jedan medicinski tehničar ekipe hitne pomoći je zadobio povrede glave. U izveštaju RTS-a se navodi da je samo četvoro ljudi preživelo napad.

Autobus "Niš ekspresa" jarko crvene boje saobraćao je na redovnoj liniji Niš-Priština, bio je pun putnika i u trenutku napada nalazio se na sredini mosta. Eksplozija je prepolovila autobus, jedna polovina je ostala na mostu, dok je druga polovina pala sa mosta. Polovina na mostu je potpuno izgorela i u njoj se nalaze tri ili četiri ugljenisana leša. U drugoj polovini autobusa, koja je pala sa mosta, vidi se sedam ili osam raskomadanih tela. Pored autobusa leži nekoliko tela bez glave, dok se na nekih 20 metara od autobusa nalazi ruka malog deteta. Pored puta leži kompletan ljudski mozak, dok se iznad celog mesta širi zadah nagorelih ljudskih tela. Deo autobusa koji je koji je ostao na mostu potpuno je ugljenisan i jedino što odudara je crvena boja ljudske utrobe. Sam most je lakše oštećen, a kada su na mesto tragedije došli novinari ostaci autobusa su još uvek tinjali. Meštani su odmah nakon eksplozije pokušali da ukažu pomoć unesrećenima, ali, kako je rekao jedan policajac, "strašno je gledati ljude kako gore i zapomažu, a ne možeš da im pomogneš". Ovaj policajac je rekao da je do sada imao loša iskustva sa novinarima i naveo da su njegovi snaja i njeno dete pre izvesnog vremena ranjeni u selu Merdari, a da su novinari koji su ih intervjuisali napisali da je reč o Albancima. Jedan od meštana, Rajko Maksić, koji se u trenutku napada zatekao u svojoj bašti, na nekih 100 metara od mesta tragedije, izjavio je da je video avion kako ponire i kako izbacuje bombu, nakon čega se čula strahovita eksplozija i tresak autobusa koji je pao dole. Maksić je naveo da je krenuo da pomogne, ali da je jedino mogao da pruži pomoć jednom čoveku koji je ispao iz autobusa i koga je stavio u kola i odvezao u prištinsku bolnicu. Putnik kome je Maksić pomogao ima teške opekotine i veliku posekotinu na glavi. Nekih pola sata nakon napada pet ekipa hitne pomoći je odvezlo pet povređenih ka Prištini, s tim što je drugo vozilo hitne pomoći pogođeno na drugom mostu, desetak kilometara od mesta nesreće kod mesta Prugovac i u njemu je povređen doktor. Među petoro povređenih koji su prebačeni u Prištinu je i jedno dete koje se nalazi u teškom stanju. Istražni sudija Okružnog suda u Prokuplju Mijat Bajević rekao je novinarima da za 30 godina koliko radi svoj posao nije video nešto tako strašno. On je naveo da je među poginulima i najmanje dvoje dece koje je on video, ali je naglasio da ispod autobusa ima još tela i da strahuje da je broj poginulih veći. Bajević je rekao da se autobus "Niš ekspres" kretao sam, bez ikakvih vozila u pratnji i naglasio da je tehnička ekipa koja vrši uviđaj pronašla i delove projektila, što nedvosmisleno ukazuje da je reč o napadu NATO avijacije. Dok je istražna ekipa vršila uviđaj zonu su u niskom letu nadletali avioni NATO-a, nedaleko odatle čula se i veoma jaka detonacija, dok su policajci upozorili novinare da sa okolnih brda konstantno deluje snajperisti separatističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Za vreme boravka novinara na mestu tragedije iz pravca Prištine čulo se 15-ak jakih eksplozija. Neke zapadne agencije su se kasnije u NATO-ovskom pokušaju izvrdavanja odgovornosti pozivale na "izveštaje UČK" koji su kao videli "uniformisane leševe".

NATO je 2. maja ipak priznao odgovornost za napad na autobus "Niš ekspresa", ali je izneo tvrdnju da je autobus "slučajno pogođen", a da je na meti bio most koji se smatra ključnom rutom sever-jug za snabdevanje jugoslovenske vojske i specijalne policije koje operišu između Prištine i Podujeva na Kosovu, te da je do nesreće došlo uprkos, kako se navodi, "maksimalnim naporima NATO-a da se tokom vazdušne kampanje izbegne nanošenje štete civilima koji su se našli usred sukoba na Kosovu".

Serija kasapljenja svedoči sama za sebe i karakteru tih "maksimalnih napora".

Petoro ljudi povređeno je 2. maja, kada je NATO oko 23.15 bombardovao Mariće, zaselak sela Vitanovac kod Kraljeva. Teško povređeni nalazili su se u autobusu kraljevačkog "Autotransporta" koji se u trenutku bombardovanja našao u blizini mesta na koje su pali projektili.

Devojčica Miroslava Knežević (13) peta je žrtva prekjučerašnjeg bombardovanja varošice Murino, mesta sa oko 1.000 stanovnika, između Andrijevice i Plava, na severu Crne Gore. Kako javljaju crnogorski mediji, telo devojčice je pronađeno u ruševinama jedne prodavnice.

Na putu Peć-Kula-Rožaje kod mesta Savine Vode 3. maja oko podne raketiran je autobus. Prištinski Media centar izvestio je da je autobus pogođen jednom raketom, ali se dodaje da avijacija NATO-a i dalje, bez prekida, raketira to područje, tako da spasilačke ekipe ne mogu da stignu do mesta tragedije. Prema informacijama koje je Media centar dobio od opštinskih vlasti u Peći, pogođeni autobus je bio pun putnika, među kojima je bilo mnogo žena i deca. Kasnije je saopšteno da je najmanje 17 osoba poginulo, dok je više od 40 ranjeno u tom napadu NATO-a. Pozivajući se na Radio Crne Gore, kasnije je izvešteno da je poginulo 20 osoba, dok je najmanje 10 teško ranjeno. Do napada u blizini mesta Savine vode je došlo oko 12.00 sati, a kako su u prištinskom Media centru rekli agenciji Beta, u trenutku napada, pored autobusa "Đakovica prevoza", na putu u blizini, bila su i tri civilna automobila koji su takođe pogođeni. Među stradalima ima i onih koji su pokušavali da pomognu ranjenima, navodi se u saopštenju Media centra. Avijacija NATO-a "zasipala" je to područje kasetnim bombama više od dva sata, navodi se u saopštenju prištinskog Media centra. Isti izvor dodaje da je na mestu napada ostao veliki broj neeksplodiranih kasetnih bombi, koje su onemogućavale spasilačkim ekipama da evakuišu ranjenike. U bolnicu u Peći smeštene su 43 osobe, javljaju beogradski mediji. U tom napadu poginulo je najmanje 17 ljudi. Većina ranjenih zadobila je povrede od gelera, rekao je dežurni lekar u pećkoj bolnici. On je dodao da su većina ranjenih Srbi, ali da ima i Albanaca i Roma. Predstavnici NATO-a najpre (3. maja) "nisu mogli da komentarišu izveštaje", a zatim (4.) da još nisu u mogućnosti da potvrde odgovornost za napad na autobus: "Nismo u mogućnosti da to potvrdimo. Mi to (napad) ne isključujemo, nastavljamo da radimo na tome", izjavio je portparol Alijanse. Onda je NATO saopštio da "nema nikakav dokaz" da su avioni Alijanse pogodili autobus. (Džejmi Šej na konferenciji za novinare, kao neki kadija koji tuži i sudi: "We can find no evidence, no evidence, of any NATO involvement in this incident'', ali priznaje da su imali nekoliko aviona u tom području). Onda je jedan zvaničnik Alijanse, koji je zahtevao anonimnost, izjavio da je zona u kojoj je izvršen napad "borbena zona", pa je "autobus. možda upao u zasedu", pošto su poslednjih dana na tom području registrovane borbe između srpskih snaga i UČK-a, ali NATO opet nema potvrdu da je autobus upao u zasedu ali im se to objašnjenje čini mogućim.

"Indipendent" koji navodi da britanski premijer "ume lepo da govori ali suviše često u ovom ratu po pitanju izbeglica, troškova i verovatnoće kopnenog rata koristi reči ne da bi pojasnio namere nego da prikrije razlike između stvarnosti i osećanja", navodi takođe da su vojni istražni organi NATO-a 3. maja pokušavali da utvrde da li bi Alijansa trebalo da prizna odgovornost "za drugo nenamerno bombardovanje civilnog autobusa za samo tri dana". "Taj incident dodatno podržava mišljenje da avioni NATO-a koji namerno lete na velikim visinama da bi izbegli jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, u svojim dejstvima izazivaju veliki broj civilnih žrtava. Vojni izvori priznaju da je sa visina sa kojih se sprovodi većina akcija nemoguće izbeći greške u identifikovanju ciljeva", dodaje list.

Greške u identifikovanju ciljeva ili promašaji zbog toga što je "cilj nestao" dobijaju i tragikomične dimenzije kao ono kad je raketa promašila državu i onako "nevođena" dospela do predgrađa Sofije, gde je valjda našla neki stari upaljen televizor.

Malo je reći da je Novi Sad, osim Prištine najbombardovaniji grad - Neoplanta i njena okolina bili su na meti 36 puta.

Srušena su sva tri mosta, a Temerinski, na Kanalu DTD, je teško oštećen. Razvaljen jer niz objekata na padinama Fruške Gore uključujući tu predajnike na Crvenom Čotu i Vencu.

Grad je na rubu ekološke katastrofe između ostalog i zato što je posle deset uzastopnih brzo gašenih požara ponestalo specijalne pene kojom se gase zapaljeni rezervoari nafte. Došlo je i do izlivanja u zemlju znatne količine nafte što može da dovede do zagađenja podzemnih voda i arterskih bunara.

Posle noćnog bombardovanja Rafinerije, kada je sudeći po izjavi pomoćnika direktora Rafinerije Vladimira Dopuđe, "teška avijacija NATO-a, koja je sa oko četrdeset bombi zasula postrojenja", i kada je gorelo "30 i nešto rezervoara u kojima ima nafte i naftnih derivata". Teški dim, pun čađi, ugljen-monoksida i dioksida mogao se videti iznad celog Novog Sada i, verovatno, celog južnobačkog okruga. "Dizao se dim i do dvesta trista metara, kako je koji rezervoar pogođen", rekao je Dopuđa. Prema njegovim rečima, u bombardovanju nije bilo povređenih, ali je tokom gašenje požara povređeno nekoliko vatrogasaca.

Crn, gust dim iz novosadske rafinerije vio se već treći dan nad gradom. Na ulicama se mogao primetiti tek po koji prolaznik koji kao zaštitu nosi maramicu preko usta. Ispred pekara, koje su radile uz pomoć agregata, bili su veliki redovi za hleb. U gradu su veliki redovi za sveće i za baterije za tranzistore. Novosađani kupuju i velike količine mineralne vode. Snabdevanje vodom je nekako bilo normalizovano nakon havarije na vodovodu izazvane rušenjem poslednjeg novosadskog mosta preko Dunava. Onda je, zbog nestanka električne energije, Novi Sad opet ostao i bez vode, a kako je saopštio vodovod, u delovima grada gde je stigla struja radi se na normalizaciji snabdevanja.

Onda, 3. maja, iz pravca sremske strane Novog Sada vidi se plamen. Avijacija NATO-a gađala je zgradu Televizije Novi Sad. Ispaljena su dva projektila. Grad je u dimu i mraku - osvetljen požarom. Vedar duh ipak nije napustio glavno lalinsko mesto. Novosađani su svom gradu nadenuli novo ime: "Garavi sokak". Deci smeštenoj u Zavodu za napuštenu i decu ometenu u razvoju u Veterniku, humanitarnu pomoc donela je Enelore Lamhe, dugogodišnji prijatelj Novosadana, koja je došla da se upozna sa stanjem u ovom gradu i da prenese prave informacije svim gradanima Dortmunda...

NATO je 3. maja u napadu na elektroenergetski sistem Srbije upotrebio takozvane "meke bombe", koje eksplodiraju iznad mete i raspršavaju grafitnu prašinu, koja provodi struju i izaziva kratak spoj u prekidačima, ali ne i ekstenzivna materijalna oštećenja, navodi se u izveštaju.

Bez struje su ostali Beograd, Niš, Kragujevac, Novi Sad, Kikinda, Smederevo, Kučevo, Požarevac, Velika Plana, Loznica, Lazarevac, Kruševac, Šabac, Valjevo, Kostolac.

Pao je sistem. Pogasile su se i radio-stanice, sem nekoliko njih koje su imale agregate, mogli smo na FM-talasima da slušamo čak i neke Bugare. Začudo, ratna noć u gradu puna je mesečine i dugo se čuje žagor pred zgradama.

Život u Beogradu se uz geganje i malo posrtanja, uz povremene gužve za hleb normalizuje posle privremenog raspada elektroenergetskog sistema. Snabdevanje vodom do kraja dana se kako tako normalizuje zahvaljujući izuzetnom i efikasnom radu zaposlenih u Javnom komunalnom preduzeću "Beogradski vodovod". Proizvodni pogoni vodovoda ostali su prošle noći bez struje, ali su u rezervoarima sačuvane neophodne količine vode tako da su pojedini delovi grada sve vreme imali vodu, a od ranog jutra delovi Beograda ponovo su priključeni na vodovodni sistem.

O snabdevanju električnom energijom Beograda i cele Srbije stara se Elektroprivreda Srbije (EPS), koja ulaže velike napore da svi potrošači što pre dobiju struju, navodi se u saopštenju beogradske vlade. Vlada je apelovala na Beograđane da u sadašnjoj teškoj situaciji štede vodu i struju, "i time pokažu punu solidarnost sa svojim sugrađanima u čije domove struja i voda treba da stignu". "Od građana očekujemo da i u ovoj prilici, kao što su činili i u proteklih 40 dana agresorskog bombardovanja, ispolje sabranost". Autobuski i trolejbuski saobraćaj u Beogradu funkcioniše prema novom planu Gradskog saobraćajnog preduzeća za ratne prilike koji se primenjuje od 1. maja. Tramvaji takođe saobraćaju, osim na linijama prema Voždovcu, Banovom Brdu i Rakovici, gde do zastoja tramvajskog saobraćaja dolazi usled privremenog nestanka struje. Posle prekida rada prethodne noći, pokrenuti su svi proizvodni pogoni u Beogradskoj pekarskoj industriji. "Beograd je preživeo veoma tešku noć. Po prvi put posle Drugog svetskog rata, jedna evropska prestonica i najveći deo Srbije, ostali su u potpunom mraku. Bez struje, a često i bez vode, bile su i bolnice i porodilišta, tako da su životi tek rođenih beba i bolesnika koji čekaju hitne operacije ili zavise od dijalize više sati bili u opasnosti", navodi se u saopštenju beogradske vlade. Zdravstvene ustanove prve su dobile vodu i struju, tako da je najgore, srećom, izbegnuto. U saopštenju se izražava zahvalnost Beograđanima "na pribranom i hrabrom držanju u protekloj noći, jednoj od najtežih koje je grad ikad preživeo, nadajući se da će NATO agresija uskoro prestati i da ćemo se vratiti obavljanju svojih redovnih poslova i obaveza".

Portparol NATO-a Džejmi Šej saopštava u Briselu da su avioni NATO-a bombardovali termoelektrane i transformatorske stanice u Srbiji zato što su to "vojni ciljevi", pošto se "koriste za potrebe vojnih i policijskih snaga, za njihove komunikacije, funkcionisanje štabova, kompjuterske sisteme, te da je cilj napada da se "parališe" delovanje jugoslovenske vojske i policije, naročito na Kosovu..." Bez stida je kazao da se "nastojalo da posledica budu pošteđeni civilni objekti, naročito bolnice".

Istog dana NATO je saopštio da će "sistematski nastaviti" sa, "posebnim bombama koje su prvi put upotrebljene", a vojni portparol NATO-a, nemački general Valter Jerc je izjavio da ne može dati nikakve pojedinosti, osim da je u pitanju "bomba koja dosad nije korišćena". Na pitanje novinara kakva je korist od takve operacije, ako je isporuka struje obnovljena za nekoliko sati, general Jerc je uzvratio da se ne želi uništenje, već onesposobljavanje rada elektrosistema i to tako da "civili ne budu ugroženi".

Civilni portparol NATO-a Džejmi Šej rekao je da je 70 odsto teritorije Srbije bilo ostalo u mraku, seireći nad tim da eto "NATO sad u svojim rukama ima prekidač za struju u Srbiji i da može da je pali i gasi kad hoće"

Demokratska stranka Srbije ocenila je 3. maja da je "smišljeno izazivanje havarije elektro-energetskog sistema Srbije samo najnoviji vid zločina koji NATO čini nad Srbijom, SR Jugoslavijom i Republikom Srpskom". "Agresor je sebi očigledno stavio u zadatak da one civile koje ne stigne da pobije, psihički do te mere iznuri, da ih dovede u stanje beznađa i panike, i da im onemogući normalno životno funkcionisanje", navodi se u saopštenju DSS. Ta partija je podsetila na dopunski protokol Četvrte Ženevske konvencije iz 1949. godine kojim se izričito zabranjuju akti čiji je glavni cilj zastrašivanje civilnog stanovništva. Kako se navodi u saopštenju, tim međunarodno usvojenim pravnim propisima striktno se nalaže i zaštita objekata neophodnih za opstanak civilnog stanovništva. "Nikakvim voluntarističkim kvazipravnim tumačenjima cinici iz Brisela neće moći da opravdaju ovaj zločin. Oni su, uostalom, celom svojom akcijom protiv SRJ već odavno pogazili sve pravne i ljudske norme. Jedino što priznaju i poznaju jeste gola sila", navodi se u saopštenju DSS-a.

Predsednik SRJ Slobodan Miloševic saslušao je u utorak 4. maja izveštaj komandanta Trece armije general-pukovnika Nebojše Pavkovica i komandanta štaba Ministarstva unutrašnih poslova Srbije za Kosovo i Metohiju general-majora Sretena Lukica. U saopštenju se kaže da je "težišni zadatak u narednom periodu i dalje uporna odbrana od spoljne agresije i istovremeno ocuvanje potpune bezbednosti, zakonitosti javnog reda i mira i slobode kretanja na celom prostoru Kosova i Metohije..." Na sastanku je ocenjeno da su "potpuno uništene jedinice, štabovi i infrastruktura teroristicke organizacije koja sebe naziva Oslobodilackom vojskom Kosova i da na citavoj teritoriji Kosova i Metohije funkcioniše civilna vlast i socijalne funkcije države". Konstatovano je da se "zdravstvena zaštita, hrana i lekovi dostavljaju stanovništvu koje je zbog bombardovanja i teroristickih akcija napustilo svoje domove". Konstatovano je da su "zadaci ostvareni u veoma složenim uslovima s obzirom da je vec prvog dana agresije rukovodstvo teroristicke organizacije OVK, uz otvorenu podršku najviših funkcionera zemalja agresora, bilo pozvano u opšti napad na sve državne organe i objekte", da je "njihov cilj bio da stvore utisak o tobožnjem opštem ustanku na Kosovu i Methoiji", da je to "u uslovima bombardovanja, dovelo do teških sukoba u gradovima, selima, na komunikacijama širom teritorije Kosova i Metohije", da je "posebno bio težak sukob organa bezbednosti sa gradskim terorizmom", i da su "uporedo sa ostvarivanjem ovih složenih zadataka, organi bezbednosti istovremeno eliminisali i brojne pojave nasilja, ubistva, pljacke i drugih kriminalnih dela i pri tome uhapsili nekoliko stotina izvršilaca cija su kriminalna dela predstavljala veliku opasnost za civilno stanovnisstvo", da su "takve pojave onemogucene" i da su "vojni sudovi, u skladu sa postupkom predvidenim za ratne uslove, vec izrekli veci broj kazni u trajanju od pet do 20 godina zatvora za navedena dela".

Te vesti možda govore o izvesnom, hajde da kažemo "sazrevanju rata", možda i nekom nagoveštaju da se njegov kraj primice.

U naredbi vrhovnog komandanta (Slobodana Miloševića) o oslobađanju ratnih zarobljenika govori se smirujućim tonom: "Ne gledamo u njima neprijatelje, već takođe žrtve rata i militarizma" (opširnije strana 7).

Priča sa zarobljenim američkim vojnicima otkrila je nešto na šta nekoliko naših političara, a najčešće Vuk Drašković, dugo ukazuju kako je čojstvo i ljudski gest u ovakvim okolnostima od neprocenjive važnosti. Neki naš stražar je zarobljenim "Jenkijima" davao cigare i uopšte bio korektan s njima. Jedan od njih, onaj malo viši, napisao je poruku na engleskom i na kraju, na srpskom, dodao: "Bog vam pomogao" i "Hvala lepo, vrlo ste ljubazni". Potpisao se kao Kris Stoun "Slobodan", sa velikim "S". To "Slobodan" naši spikeri, međutim, ne akcentuju onako kako se akcentuje ime nego reč koja opisuje da je neko izašao na slobodu.

Upitan da li trojica vojnika pate od takozvanog "stokholmskog sindroma" koji se manifestuje psihološkom identifikacijom zarobljenih sa onima koji ih su ih zarobili, američki general-major Dejvid Grendž je kazao da će se to tek ispitati. "Njujork Tajms" pišući kako je briga o životima civila veoma skupa, kako svaka krstareća raketa "tomahavk" košta oko milion dolara, dok su krstareće rakete koje se ispaljuju sa bombardera B-52 duplo skuplje, prenosi i izjavu glavnokomandujućeg NATO-a u Evropi Veslija Klarka koji je, reagujući na primedbu da nije baš jeftino projektilima od milion dolara gađati 10.000 ciljeva kao što su mostovi na rečicama ili usamljeni vojni kamioni, istakao da "NATO ne ratuje sa ograničenim budžetom, mi ratujemo da bismo bili efikasni".

Taj ratni larpurlartizam jednog vijetnamskog veterana zapravo definitivno osvetljava karakter ove agresije. Jedan američki pilot, stacioniran u bazi Avijano u Italiji, izjavio je kako je "najveća opasnost u akcijama nad Balkanom preti od sudaranja sa savezničkim avionima". "Ovde je otprilike kao na njujorškim ulicama", našalio sa pilot lovca F-16. Gužva jeste, ali ipak nije baš tako smešno. U sredu u 13.35 zabeležena je prva NATO-NATO kolateralna greška: ovdašnji mediji su javili da je NATO bombarder pogodio vidno obeležen grčki konvoj humanitarne pomoći - tri šlepera i jeda džip u pratnji. Na sreću nema žrtava. Grčka ambasada ulaže protest - u Brislu "ne znaju šta se desilo".

Vojska je počela da slikama dokumentuje ono što tvrdi i objavljena je slika američkog aviona "F-16" oborenog nad Mačvom, u blizini Šapca. Severnoatlantska alijansa je saopštila da se jedan avion AV8B Harijer, iz sastava američkog ratnog vazduhoplovstva, tokom trenažnog leta srušio u Jadransko more. Iz okoline Prištine objavljena je slika razorenog motora aviona, ko zna kako se zvaše.

"Njujork tajms" registruje rastuću nervozu posle šest nedelja "Nintendo" rata iz vazduha. "Nervozi doprinosi intenzivirano bombardovanje uz učestale greške, pogađanje kuća i autobusa i civilne žrtve", piše "Njujork tajms" i nabraja incidente sa velikim civilnim žrtvama u Lužanima i Surdulici, kao i pad rakete na Sofiju, u Bugarskoj, tamo gde je parlament za sat vremena ratifikovao ugovor o koridorima za bombardere, a vlada zaustavila rusku pomoć.

Član francuske Akademije Elen Karer Denkoz izjavila je 4. maja da dosadašnji bilans vazdušnih napada NATO-a na Jugoslaviju dokazuje da je ta operacija "pripremana suprotno zdravom razumu". "Lakomisleno smo dozvolili da budemo uvučeni u beznadežni konflikt na izuzetno teškom mestu, pri čemu ni sami ne znamo do čega želimo doći", rekla je Elen Karer Dankoz, autorka zapaženih studija o savremenoj istoriji. "Potcenili smo uticaj bombardovanja na psihologiju Srba. Čak i oni, koji su bili u opoziciji prema Miloševiću, danas su ujedinjeni u patriotskoj euforiji. Tome treba dodati da je od početka lansirana koncepcija rata sa 'nultim gubicima', što je potpuni apsurd i isključuje mogućnost kopnenog rata", kaže poznata francuska istoričarka. Prema njeni rečima, operacija NATO-a opravdava se prividnom odbranom prava čoveka, ali iza nje zapravo stoje geopolitički interesi Vašingtona. "Čudila bih se kada bi bilo drukčije, kada bi američka supersila dozvolila da se uvuče u tako skupi i rizičan čvor protivrečnosti, na mestu dalekom od interesovanja njenih građana, a da se pri tom ne rukovodi prvenstveno strateškim interesom", kaže ona.

"Vašington post" je objavio i analizu Tomasa Hatsona, koji je kao činovnik američkog ministarstva spoljnih poslova osam godina službovao u Jugoslaviji, BiH i Hrvatskoj, u kojoj on tvrdi da oružanim akcijama protiv SR Jugoslavije nije moguće izdejstvovati znatnije političke promene u Beogradu, niti rešiti kosovski problem. On ukazuje na karakternu osobinu kojom se Srbi ponose - inat, a koju je jedan kanadski diplomata eufemistično nazvao "nedostatkom pragmatizma". "Tu definiciju je (glavnokomandujući NATO-a za Evropu) Vesli Klark pribeležio. S obzirom na Klarkove brilijantne sposobnosti i njegove dosadašnje intimne kontakte sa srpskim liderom, teško mi je da poverujem da on misli da bombardovanjem može potčiniti Srbe", ocenio je Hatson. On je istakao da mu je veoma teško da prihvati da je američki državni sekretar, Medlin Olbrajt ("Madeleine, izvini ipak ne", grafit na Američkoj čitaonici), kao osoba koja potiče iz jedne slovenske zemlje, mogla da napravi lošu procenu očekujući "rušenje" predsednika SRJ Slobodana Miloševića. "Još više sam uznemiren mogućnošću da moja zemlja, čiji Ustav daje pravo Kongresu da odlučuje o ratu, povede NATO u neobjavljen rat, ako ni zbog čeg drugog, onda da bi sačuvao kredibilitet Olbrajtove", poručio je analitičar "Vašington posta".

Neki taj rat opisuju kao idolatriju moći i aroganciju vlasti, kao na primer senator iz Ohaja Džordž Voinović koji je rekao da ne vidi potrebu za podizanjem još jednog kosovskog memorijala pored onog podignutog vijetnamskim veteranima (Kosovo memorial in Washington like those honoring soldiers who died in Korea and Vietnam).

Naš reporter javlja da je 4. maja na Cetinju obeležena 19-ta godišnjica Titove smrti. A sirene nam stalno sviraju...