Udar po elektroenergetskom sistemu Srbije

Visokom tehnologijom protiv civilizacijskih osnova

Hvalisanja iz krugova NATO-a kako je reč o "mekom" i "humanom" oružju neukusna su: isključiti struju jednoj civilizovanoj zemlji koja je zaboravila šta su šporet na drva, petrolejska lampa i radio-detektor koji radi bez baterija nipošto nije humano; pogotovo nije uz uništenje zaliha tečnih goriva kojim su bolnice, vodovodi i druge ključne službe ostavljene čak i bez najnužnijih agregata za struju

Svaki napredak nauke i tehnike na kraju izrodi neko oružje ili sredstvo za maltretiranje ljudi. Uz sve to, Hrvatska je juče - posle konsultacija sa SAD - odbila hitnu molbu Jugoslavije da joj dva dana isporučuje najnužniju struju.

Grafitne bombe kojima je NATO prošle nedelje gotovo izazvao raspad elektroenergetskog sistema Srbije spadaju u jedan veoma zanimljiv program istraživanja i razvoja sistema naoružanja iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Filozofija koja stoji iza toga potiče iz nezadovoljstva preteranim razaranjem pri upotrebi konvencionalnih oružja; tražila se neka vrsta "funkcionalne" diferencijacije: kako istovremeno uništiti ili onesposobiti jedno, a sačuvati drugo. Najpoznatiji primer bila je neutronska bomba, nuklearno eksplozivno sredstvo koje bi trebalo da ubija ljude, a da poštedi stvari. Naziv "čista" bomba bio je uveliko preteran, uostalom; pošto je reč o nuklearnom oružju, neutronska bomba ostala je - Bogu hvala - neiskorišćena.

Isti pristup i zahtevi stvorili su, međutim, niz sistema naoružanja koji su većinom i dalje u različitim fazama eksperimentisanja i usavršavanja. Sve ih, navodno, odlikuje selektivnost. Klasični i - srećom! - teorijski primer selektivnosti bila bi upotreba bioloških agensa (bakterija) protiv neprijateljskih snaga, a da sopstvene snage budu vakcinisane. Pošto se došlo do zaključka da selektivan pristup živoj sili nije moguć bez kršenja niza međunarodnih ugovora i paktova (što ne znači da se na tome ne radi; naprotiv), prešlo se na pokušaje funkcionalnog diferenciranja. Razvijeni su, recimo, sojevi bakterija koje jedu ili razlažu prirodnu i sintetičku gumu, određene plastične mase i - što je veoma važno - tečna goriva, derivate nafte. Ideja bi bila da se rasipanjem takvih sojeva bakterija napadaju neprijateljska vozila i elektronika: prizor guma na vozilima i avionima koje se odjednom tope, goriva koje se pretvara u neku vrstu lepljivog katrana i elektronike kojoj su bakterije pojele izolaciju zaista je primamljiv. Do upotrebe tih sredstava, međutim, nije došlo; pretpostavlja se da nije pronađen način da se ti biološki agensi ograniče ili eliminišu pošto se upotrebe.

Drugi pristup bio je hemijske prirode: eksperimentiše se godinama sa jedinjenjima koja bi naškodila gorivu, izolacionim materijalima itd, ali i tu se naišlo na slične probleme. Razvijana su sredstva koja bi puteve i piste pretvorila u stakleno-glatke površine; razmatrala se moguća upotreba tih sredstava za borbu protiv demonstracija; izgleda da je cena te zabave bila ipak preterana.

Jedino sredstvo iz te oblasti koje je u ratu isprobano i ušlo u upotrebu su takozvane "meke" bombe za napad na električne mreže i instalacije. Razvijene su i isprobane dve vrste: grafitne i sa ugljeničnim vlaknima. Ideja je sledeća: zasititi određenu "prostoriju" kako vojska zove površinu, na kojoj se nalaze trafo-stanice, dalekovodski prekidači i dalekovodi, dakle elektro-energetske čvorove, materijalom visoke provodljivosti koji pri upotrebi zadržava konzistentnost. Elektro-energetski čvorovi po svojoj prirodi su na otvorenom, jer nije bilo nikakve potrebe da ih se zaštiti od tako perverzne ideje; o ceni zaštite dalekovoda i da ne govorimo... Šta se, dakle događa? Zasipanje grafitnim prahom ili "paučinom" ugljeničnih vlakana dovodi do serije kratkih spojeva, zapravo do sveopšteg "kurcšlusa" u sistemu, jer ti materijali premošćuju sve izolatore; svi osigurači, naravno, ispadaju i električna mreža se parališe. Prva upotreba takvih sistema bila je 1991. pri napadu na Irak i pokazalo se da je reč o efikasnom sredstvu. Određena i značajna mera selektivnosti postignuta je: elektro-energetska mreža paralisana je na izvesno vreme, ali bez uništavanja skupih i teško zamenljivih elektrana, trafo-stanica i dalekovoda.

Na licu mesta: Mionica

Posle šest meseci opet zemljotres

Mionica i okolina su 30. aprila u pola šest ujutru doživeli najjači potres. Seizmolozi su saopštili: 7 stepeni Merkalijeve skale. Sreća u nesreći, epicentar na 25 km dubine. Najkraće rečeno, kao što kaže potpredsednik SO Mionica, Miroslav Gavrilović, poslednji zemljotres je samo "razdrmao postojeće stanje", što znači da su kuće koje su bile predviđene za sanaciju sad dokrajčene, mora da se ruše

Centar Mionice, Crkva i zgrada opštine jedna naspram druge. Na tornju crkve ukrstile se pukotine. Oko opštine žuta traka, znak da je sklona padu. Iako je na snazi znak za vazdušnu opasnost, potpredsednik Gavrilović nas prima u svojoj kancelariji. Zidovi goli, do cigle, potresi svukli malter. Sve se, kaže, podnosi stojećki. Mionica nema javna skloništa, narod je i danju i noću na ulicama, navija, kritikuje, od prilike do prilike... Poslednji potres najviše pogodio više predele opštine - Berkovac, Struganik, Osečinu, Planinicu, Krčmar... Pre poslednjeg zemljotresa, saopštava nam Gavrilović, kuće su građene po sistemu "pokriveno - zatvoreno", što znači da se o trošku države kuća ukrovi, uvede struja, stavi stolarija, ostalo o trošku vlasnika. Izdato je 278 rešenja za izgradnju kuća, od toga je oko 150 pred završetkom. Iako su teški, ratni uslovi, nastavlja se sa gradnjom, do kraja nedelje treba da se odredi 30 posto prioriteta od 2100 kuća koje imaju rešenja za rušenje. Seljaci nisu očekivali da će se i u ovom vremenu graditi, "pa su prijatno iznenađeni".

Sredstva i dalje pristižu u Direkciju za izgradnju zemljotresom ugroženog područja (0,15 posto od svih finansijskih transakcija). To je iznenađenje, kaže potpredsednik, ali je to lično predsednik Milošević tražio. Nije u planiranom tempu, ali para stiže. Veruje da će biti ispoštovan program "1000 kuća u ovoj godini". Završen i javni konkurs za uređenje centra Mionice, treba da usvoje najbolji projekat.

Maljević je jedno od sela koja su i ovaj put najžešće prodrmana. Odlazimo u domaćinstvo Ostojića, koje smo nekoliko puta obilazili. Kod njih svraćao i predsednik Milošević, onomad kad je obilazio krajeve pogođene zemljotresom. Ostojiće nalazimo u novoj kući koja je izgrađena na mestu garaže, stara kuća srušena, druga, od 200 kvadrata, čeka bolja vremena za rušenje. Svi članovi porodice na broju, jedino najmlađi Ostojić u vojsci, nije se javljao 17 dana. Sedamdesetogodišnji Milomir kaže da se poslednji zemljotres osetio jako, jače nego onaj iz septembra. Opasno bilo, šteta velika, zidovi poispadali i na velikoj kući, sve što je bilo načeto, leglo, šta da kaže, "kad je u novoj kući 'vako treslo, znaj kako je bilo, a kuća niska"...

Sin Milan nas uvodi u veliku kuću, pokazuje, sve se svalilo. Kad je zatreslo, izašli napolje, nisu paničili, naviklo se, to ih prati, ne vredi stalno izlaziti, ne znaš gde da begaš. A ovo stanje nezgodno. Dete u armiji. Mora da se trpi, šta ćeš. I oni su ugroženi, vojska bar ima čime da se brani. Šta će, nije prijatno. Lepo je bilo kad je otiš'o u vojsku, baš pre prvog zemljotresa, lepo je bilo da odsluži to u miru, dođe kući da se oženi, sad, zadesilo se vako, pa šta ćeš. Moramo se boriti da izdržimo. Dalje nam nema.

Uključuje se i Milomir. Prošo Drugi rat, bez noge. Šta sve nije prešlo preko njega. Sad starost pritisla, sve teško podnosi, ne spava po celu noć. Nije što neće, nego živci ne daju. Da je jednom da stane, da čovek radi, pa i da se odmori. Vako danju radiš, noću ne spavaš. Šta ovo rade. Biju narod nenaoružan. To nije video za života. Ako si junak izađi na bojno polje da se pogledamo, lako je tući s avionom".