Naftni i trgovinski embargo
Seljacima najteže
Naftni embargo bi ovoga puta bio teži za Jugoslaviju, o čemu već svedoči činjenica da se čak i rezervoari automobila na granicama sa Rumunijom i Mađarskom kontrolišu nekakvim žicama
Na
podsticaj iz Vašingtona, na ministarskoj konferenciji Evropske unije u Luksemburgu (26.
aprila) uveden je embargo na isporuke nafte i naftnih derivata SR Jugoslaviji, koji je
stupio na snagu 30. aprila ove godine. Ovoj odluci bilo je gotovo primorano da se
pridruži još 14 evropskih zemalja, to jest sve one koje su bliže ili dalje proceduri
pristupa evropskoj integraciji, a među njima su i sve susedne zemlje. U nastavku ovog
pritiska nazire se i eventualni trgovinski embargo, koji je prema našoj zemlji već uvela
Klintonova administracija 1. maja, i koji sadrži zabranu isporuka sve robe osim lekova i
nekih vidova humanitarne pomoći. Dakle, sankcije ponovo.
Valja odmah istaći da su predstavnici Rusije odmah naglasili da taj embargo obavezuje samo one države koje su ga prihvatile i nedvosmileno su rekli da će oni nastaviti da izvršavaju svoje dugoročne aranžmane koje su upravo povodom nafte ugovorene sa SR Jugoslavijom. Izjava ruskog ministra inostranih poslova Igora Ivanova da politička pretnja NATO-a - da će blokadom barske luke sprečiti i ruske brodove da isporučuju naftu - "nije svsishodna" protumačena je kao odmerena reakcija na hipotetičnu situaciju. Jer, protokol o blokadi luke u Baru radi sprečavanja isporuka nafte SRJ nije izgleda još usvojen (ili bar nije naširoko objavljen), i pitanje da li će on i biti normiran jer je francuski predsednik Žak Širak već na Vašingtonskom samitu NATO-a izneo rezerve o pravnoj osnovanosti embarga i njegovog mehanizma realizacije. Italijanski ministar inostranih poslova Lamberto Dini je, međutim, replicirao da bi blokada luke Bar bila racionalnija od bombardovanja komunikacija kojima bi se naftni derivati od Bara kroz Crnu Goru doturali Srbiji.
Naftni embargo se već na početku zapleo oko pitanja kako da Zapad eventualno izuzme Podgoricu iz te blokade a da istovremeno spreči Vojsku Jugoslavije da izuzete isporuke nafte jednostavno ne rekvirira na samoj teritoriji Crne Gore, po već donetim saveznim uredbama Bulatovićeve vlade. Crnogorska vlada je, inače, u fazi uvođenja embarga grčevito pokušavala da isposluje izuzeće, pa je potpredsednik te vlade Vojin Đukanović, pred kamerama TV Podgorice, izjavio da bi crnogorska privreda bez mesečnog dotoka oko 40.000 tona naftnih derivata zapala u katastrofalne teškoće. Priča o izuzeću ima više politički nego ekonomski karakter, jer ako NATO flotila bude propuštala naftu za Crnu Goru, teško da će tu naftu propuštati Mornarica Vojske Jugoslavije, koja je već ukotvljena u luci u Baru i koja je već nedvosmileno pokazala da u njoj kotroliše uplovljavanje i isplovljavanje brodova. Da se u neko zasebno snabdevanje Crne Gore u NATO alijansi možda ipak veruje može se zaključiti jedino indirektno, po okolnosti da rezervoari s naftnim derivatima u barskoj luci još nisu gađani i da se sada žestoko bombarduju sve komunikacije između Srbije i Crne Gore, pa je i pruga Beograd-Bar prekinuta na više mesta.
Kad je reč o ruskim isporukama derivata, ima više vrsta problema. Kao prvi se javlja problem transporta. Sećamo se da su svetske sankcije 1992-93 godine probijene zahvaljući činjenici da su i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska, i Makedonija, i Albanija smatrale da je legitimno da kršenjem tog embarga izvade nešto štete koje su im nanele svetske sankcije, štete koje nikad zapravo nisu kompenzovane preko mehanizma Ujedinjenih nacija, mada je to bilo obećano. Sada te zemlje opet imaju štete i imaće ih još više, ali je njihova pozicija u političkom smislu drugačija. Mađarska je već članica NATO-a, Rumunija je blizu partnerstva sa Alijansom, Bugarska je uklještena MMF programom praćenja (kontrolom) ekonomske politike, vojne snage Alijanse već su ulogorene u Makedoniji, Albaniji i BiH.
Problemi čisto ekonomske naravi, oko daljih nabavki naftnih derivata u Rusiji ili Libiji (oko plaćanja, kontraisporuka, kreditiranja, itd.), verovatno bi se mogli savladati aktiviranjem nekih starih potraživanja Jugoslavije, produbljavanjem nekih koncesija stranim isporučiocima, odobravanjem povoljnih kamata ili povoljne osnovne cene. Jedan deo "domaće nafte" koji se proizvodi na stranim nalazištima, na kojima koncesiju drži Naftna industrija Srbije, sigurno se može zameniti za derivate, ali je veći problem sa domaćom proizvodnjom nafte, od blizu milion tona godišnje, koju je trenutno, zbog razaranja rafinerijskih kapaciteta u Pančevu i Novom Sadu, nemoguće preraditi u zemlji, a i dosta teško izvesti na preradu. Hrvatska bi u tom smeru bila najzgodniji partner, a i druge zemlje nizvodno na Dunavu. No, ostaju političke prepreke.
Da li će naftni embargo degradirati manevarsku i borbenu snagu Vojske Jugoslavije i blokirati jugoslovensku ekonomiju. On, dakako, nije dobrodošao, ali su izjave Veslija Klarka, glavnokomandujućeg NATO trupa u Evropi, da je ta sposobnost naših snaga već veoma narušena bez dokaza sa terena. Za vojsku će goriva verovatno biti dovoljno, ali će se privreda sigurno suočiti sa za nju već poznatim problemima. Ako pogledamo prošlogodišnji jugoslovenski naftni bilans, koji je objavljen u mnogim našim novinama, on se grubo može podeliti na 1,2 miliona tona domaće nafte, oko 2 miliona tona uvozne sirove nafte i blizu milion tona uvezenih derivata. Pri pogledu na ove podatke odmah treba imati na umu da je pančevačka Petrohemija, koja je sada takođe van pogona, koristila četvrtinu uvoznog dela našeg naftnog bilansa i da je niz pogona bazne hemije isto tako van pogona iz drugih razloga, a ne zbog nestašice naftnih sirovina. U jednom štedljivom režimu javnog i privatnog auto-saobraćaja naftni embargo bi svoje negativne efekte mogao najviše da sruči na poljoprivredu, pa i elektroprivredu. Vlada Srbije je u prva tri meseca ove godine, a najviše u aprilu, uspela seljacima da podeli oko 80.000 tona dizela za prolećnu setvu, a nešto su uspeli da obezbede i oni sami iz Crne Gore i Republike Srpske. To je dovoljno za završetak setve i još neke radove, ali se za letnje poljoprivredne poslove, ako se rat otegne, ovoj sada ključnoj privrednoj grani moraju obezbediti nove znatne količine goriva. Slično je i sa elektroprivredom, koja uz ugalj mora da koristi i dodatne količine mazuta i gasa.
Ono što možda najviše treba da zabrine ljude koji vode računa o našem naftnom bilansu jeste činjenica da su pretnje bombardovanjem, pa potom rat na Balkanu, sigurno dali veliki doprinos naglom uzletu cena sirove nafte na svetskom tržištu. Krajem januara cena evropskog "brenta" bila je oko 10,5 dolara za barel. Dan uoči početka bombardovanja SRJ cena je već skočila na oko 13, 5 dolara za barel "brenta". Posle mesec dana NATO operacija na našem nebu cena tog barela skočila je na preko 16 dolara. Pošto se ovoj eskalaciji cena sirove nafte pridružilo i stalno jačanje dolara, a naftom se trguje u dolarima, onda je lako zaključiti da će prihodi izvoznika strateške tečnosti biti veoma uvećani. Od svih zemalja koje su umeăane u sukob na Balkanu od ovog povećanja cena sirove nafte najviše će koristi imati Velika Britanija i, naročito, Rusija.
