Žan Bodrijar:

Potpuna dvoličnost ovog rata

Nacionalne manjine su na putu da nestanu svuda u Evropi. Sve države kao takve nisu ništa drugo do Miloševićevi saučesnici

Ipak bi trebalo izdvojiti cinične razloge za ovaj "rat", nepriznate razloge za ovu intervenciju za koju kažu da je promašaj, za koju kažu da je katastrofalna na svim planovima. A zapravo odatle nam se i javlja neugodna sumnja u čitavu tu režiju. Toliko nagomilanih grešaka, toliko okolišanja i stvari koje nisu urađene moraju imati neki smisao, a i ta istrajnost u taktičkoj konfuziji u ovom ratu prohteva, koji kao da namerno promašuje svoj cilj (govorim o zapadnjacima, Milošević svoj cilj nije promašio), tera nas da posumnjamo u samu definiciju rata: nastavljanje politike drugim sredstvima. Ako ta definicija još uvek važi, onda su svi naši stratezi i svi naši zapadni političari idioti, što nije isključeno, ali pre nego što u svemu ovome dođemo do tog ekstrema, zapitajmo se da oni ipak nisu na putu uspeha u vođenju jedne savršeno isprogramirane operacije, koja se u svakom slučaju odvija kao takva.

Kažu: NATO samo pravi greške. Evropa je potpuno nesposobna za bilo kakvu politiku dogovora. Ali NE, upravo je suprotno. Šta radi Milošević? On eliminiše svoje manjine, naročito muslimansku manjinu, naravno, u čemu čitava "bela" Jugoslavija, bilo katolička bilo pravoslavna, stoji iza njega. Ali ne samo Jugoslavija. Čitava Evropa stoji iza njega. Sve evropske nacionalne države imaju problema sa svojim manjinama, autohtonim ili imigrantskim, koji neće nestati. Nacionalne i jezičke manjine i sve što se razlikuje na putu je da nestane ili bude eliminisano. Milošević je barjaktar čišćenja, ali iz političke perspektive, ono se odvija svuda, s onu stranu svih hvalisanja o autonomiji i ljudskim pravima, a sve evropske države kao takve (ne govorim o narodima, ali šta su oni ako nisu ideološka i humanitarna rezonantna kutija informacija) nisu ništa drugo do Miloševićevi saučesnici - željne da ga izbljuju kao svoju nečistu savest i da se pretvaraju da ga kažnjavaju zato što previše dobro (tj. loše, previše brutalno) obavlja prljav posao. Ali ostaviće mu se vremena da ga obavi. Zašto neumorno žalimo što nismo intervenisali pre godinu, dve, tri (a sve to traje već 15 godina), i zašto, zbog kakvog zapanjujućeg nepoznavanja situacije je NATO započeo vazdušne udare a da nije naslutio posledice na tlu (iako su toliki eksperti morali o tome razmišljati mesecima), i zašto ne paralisati odmah srpske snage na zemlji, na Kosovu, umesto razvijanja vazdušne logistike koja je manje ili više beskorisna? Pa dobro, to bode oči - sve postaje jasno ako zamislimo da su vazdušni udari tu da se ne bi intervenisalo na zemlji ili da bi se ta intervencija što je moguće više odložila - dok sve ne bude završeno. Solana je to lepo rekao (a da nije naslutio da okrutno odaje političku istinu ovog rata): "Nećemo ponovo početi pregovore sa Miloševićem (gle: više ne želimo da ga se otarasimo?) dok ne stavi tačku na etničko čišćenje" - što treba razumeti kao "dok ono ne bude obavljeno". A čišćenje se neumoljivo odvija. U tom smislu ovaj rat - ili bar operacija koja služi kao osnova za ovaj rat koji nam daju da vidimo - odvija se optimalno, na neki način programski. Zato što je Milošević izvršilac evropske politike, istinske, jedine, politike bele, čiste Evrope, očišćene od svih manjina - negativne politike, isključive i integrističke politike, ali zašto se zavaravati, Evropa nema nikakvu ideju pozitivnu samu po sebi, Evropu samo progoni sablast Evrope - iz svih tih razloga sa pretvaramo da se protiv nje borimo, ali uvek prekasno i na loš način. Bili kako bilo, to nije završeno: posle Kosova je tu Crna Gora, kao i Kurdistan, Palestina itd. (tragikomedija "mirovnog procesa" na Srednjem istoku tačno otkriva ovo beskrajno i proračunato "zakašnjenje").Ali, stvari su još komplikovanije. Jer ako Evropa ima utvrđenu, ako ne promišljenu politiku, politiku buduće koalicije nacionalnih entiteta koji će sami voditi kuću (kako se inače učvrstiti na svetskom planu nasuprot Americi), a ne multikulturnu i multirasnu politiku, sama Amerika isto tako ima, preko NATO-a, utvrđenu strategiju. Pošto se izborila sa komunizmom posle trećeg svetskog rata, hladnog i odmrznutog, pošto je neutralisala i drugu neposrednu pretnju, Japan, zahvaljujući dobro proračunatoj destabilizaciji azijskih finansijskih položaja, Evropa je sada njena meta, a njen cilj da nanosi poraze što je duže moguće prohtevima koherentne evropske multinacionalne zajednice koja bi mogla postati pretnja. Najbolji način za to je razjediniti Evropu, hvatajući je u zamku rata koji ova ne želi i koji uništava njene poslednje prilike, eventualno priskačući u pomoć manjinama (Bosna, Kosovo, Kurdi itd.), sa kojima sama Amerika nema ništa i kojih čitav svet potajno želi da se otarasi - pošto je svetski neprijatelj broj 1 svakako Islam i islamski front, jer se jedini duboko opire mondijalizaciji koja je u toku - tu je istinski front četvrtog svetskog rata. Dakle, neizbežno će pregovarati sa Miloševićem, pustiće ga da preživi (kao i Sadama Huseina), delom da bi se osiguralo čišćenje, delom da bi se pokvarile karte u Evropi. Čak ni prisustvo međunarodnih trupa na tlu (čiju smo dvoličnost upoznali s nastavljanjem masakra u Bosni) neće ništa promeniti. Amerika, dakle, savršeno zna šta hoće - što navodi da poverujemo da su eksperti iz Pentagona geniji (pogledajmo čak i politiku prema Izraelu: svuda održavati čireve fiksacije i destabilizacije, zavoditi red praveći od sebe u isti mah žrtvu i saučesnika dželata). Ali to nije ništa: neumitni tok novog svetskog poretka to želi, a oni su samo izvršitelji. Što se tiče Evropljana, pošto su umešani (a videli smo s kakvim zadnjim mislima) u akciju NATO-a, koja radi na njihovoj propasti, oni upadaju u konfuznu i nerazrešivu situaciju. Svaka država se danas našla između dva suštinska neprijatelja: svojih sopstvenih manjina i Amerike. Upravljati istovremeno novim svetskim poretkom na lokalnom nivou (eliminisati sve heterogene elemente i elemente otpora) i pretrpeti uticaje mondijalizacije visokog stupnja, čija je Evropa, takva kakva se prikazuje, istovremeno i relej i žrtva. Sve je to manje ili više beznadežno. Preostaje utočište humanitarne koalicije, u nedostatku suvisle politike - što je još jedna patetična protivrečnost, jer priskakati u pomoć žrtvama kao žrtvama samo daje blagoslov za uspeh operacije čišćenja. Ali Beneton će tu moći da nađe temu svoje reklamne kampanje, a svako će "ako prestane da puši i tako ušteđen novac pošalje Kosovarima moći da spase dva života u isto vreme." Dakle postoji fundamentalna dvoličnost u ovom ratu, čiji cilj nije da nas svrsta ZA ili PROTIV. Nemoguće je zauzeti stranu u ratu koji je obmana, koji se odvija zbog drugih stvari i čiji su ciljevi zamaskirani, nepriznati i možda čak nejasni u svesti i jednih i drugih. Savršeno smo nasamareni u smislu ciničnih i tajnih razloga za vođenje ovog rata, koje su ideološki, intelektualni i humanitarni komentari maskirali obilno i sa svih strana. Uništiti Miloševića? To znači ne videti da smo mu mi saučesnici. Prekinuti sve ili ići do kraja čega? To znači ne videti podopredeljenje ovog rata koji nije nikada zaista počeo, budući da nikada nismo zaista želeli da ga završimo, i koji je samo jedna od brojnih epizoda koje će tek proizaći iz jednog sukoba koji to ovog puta zaista i jeste. Odatle dolazi paradoksalna teškoća da se stavi tačka na jedan rat koji nije pravi, čija je dvoličnost potpuna i čiji ciljevi čak neće ni biti ostvareni - ali koji se u stvari odvija, iza te dvoličnosti i pogrešnog rukovođenja, upravo onako kako mora da se odvija. Dakle, apsurdno je, jer nam je podvaljeno i pogrešno smo informisani - što je, isto tako, deo "humanitarne katastrofe" (kakav lapsus! ili je ta katastrofa humana ili je humanitarno već, samo po sebi, deo katastrofe), biti ZA ili PROTIV. Ono što treba obznaniti i izneti na svetlost dana jeste iluzija ovog rata. Realnoj politici (Realpolitik) treba suprotstaviti realnu analizu (Realanalyse) - što ne sprečava navalu reakcija i osećanja koju može izazvati ova hegemonska mondijalizacija. Ali, da bi se protiv nje borili, treba da znamo, iza ideoloških peripetija čiji su deo rat i mediji, ko je zaista na dobroj ili lošoj strani svetskih događanja... Mi zapadnjaci smo na dobroj strani. Odajem počast onima koji su pali sa loše strane. Počast, a ne saučešće. Nema saučešća za žrtve, ali nema ni milosti za one druge.

Nevladine organizacije u ratu

Neposredna pomoć građanima i očuvanje jezgra civilnog društva

Do sada je 900 NVO iz 15 zemalja EU ustalo protiv intervencije. Svim evropskim pokretima i NVO poslata je detaljna evidencija štete koju je u Jugoslaviji od početka agresije do 19. aprila napravio NATO

"Duboko potreseni NATO razaranjem i golgotom kosovskih Albanaca, energično tražimo od svih koji podstiču ovu tragediju da odmah preduzmu sve što je neophodno, ako bi se stvorili uslovi za obnovu mirovnog procesa", kaže se u jednom od prvih u nizu apela grupe od 18 jugoslovenskih nevladinih organizacija (NVO) svetskoj javnosti. Ove organizacije, među kojima su sindikat "Nezavisnost", Studentska unija, "Žene u crnom", Forum za etničke odnose, Fondacija za mir i rešavanje kriza i Beogradski krug zajedno deluju od početka rata.

"Bavimo se, prvo, neposrednom pomoći građanima da izađu na kraj s posledicama NATO intervencije", kaže za "Vreme" Jelica Minić generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji, objašnjavajući da NVO sa svojim partnerima po svetu, sakupljaju humanitarnu pomoć.

Drugo polje na kojem ova udruženja sarađuju jeste kako sačuvati ovdašnje zametke civilnog društva, u čijoj su izgradnji učestvovala poslednjih deset godina.

"U našoj zemlji je ratno stanje i u toj situaciji je svako angažovanje koje se smatra političkim značajno redukovano. To je normalno u zemljama koje su vitalno ugrožene", kaže Jelica Minić. "NVO nastoje da do javnosti u svetu prodre informacija da ovde postoje elementi civilnog društva, koje NATO intervencija teško ugrožava, i svest da je potrebno da NVO u svetu pomognu da se održi vera u mogućnost postojanja građanskog društva u Jugoslaviji."

Nevladine organizacije se trude da sačuvaju ili obnove veze sa svojim partnerima u Evropi.

"Ovde dolaze mnoge mirovne, ekološke, sindikalne organizacije, koje su vrlo aktivne u protestima protiv agresije u svojim zemljama. Mi imamo vrlo raznorodne NVO: sindikalne, profesionalne, humanitarne, ekološke. Ta raznolikost nam je olakšala da mobilišemo neke delove stranog javnog mnjenja da dignu glas protiv intervencije. Taj glas sigurno nije najjači u zemljama Evrope i Amerike, ali nije ni beznačajan," nastavlja Jelica Minić.

Mnoge akcije u inostranstvu su pokrenute na osnovu inicijativa ove grupe organizacija. Organizovane su javne demonstracije u Švedskoj, hiljadu naučnika iz Evrope i Amerike potpisalo je peticiju protiv intervencije, i razne grupe su potpisivale niz peticija. Do sada je 900 NVO iz 15 zemalja EU ustalo protiv intervencije. Svim evropskim pokretima i NVO poslata je detaljna evidencija štete koju je u Jugoslaviji od početka agresije do 19. aprila napravio NATO. "Na taj poražavajući spisak oni su strahovito reagovali," kaže Jelica Minić.

NVO upozoravaju da su najugroženiji veliki industrijski centri, gde mnoštvo radnika ni pre ovoga nije imalo odgovarajući posao. Zato je vašno da se sindikalne organizacije iz sveta obrate našim radnicima i pokušaju da nađu način da im pomognu. Ekološke organizacije već uveliko pokušavaju da obezbede da se sredstva u okviru FARE programa usmere za ekološku obnovu u istočnoevropskih zemalja, jer su ekološke posledice ovog rata katastrofalne. NVO nastoje da, kako kaže gospođa Minić, građani znaju da i u ovim uslovima građani imaju kome da se obrate, da se NVO trude da koliko-toliko očuvaju nekakav nivo aktivnosti da bi omogućile građanima da bar u izvesnoj meri budu zaštićeni od svega što preti da im ugrozi individualna i ljudska prava.

Ipak kao svoj najvažniji zadatak ove organizacije vide stvaranje koncepcije pomoći jugoslovenskom društvu po prestanku ratnih razaranja. "Sad nastupa period nestašica, gladi, bede kad će građani morati sami da osmisle šta će u svom gradu činiti", upozorava gospođa Minić. "NVO mogu da odigraju važnu ulogu da se ta struktura javnog, građanskog poretka obnovi ili sačuva. Tada će biti neophodna saradnja sa organizacijama kao što je Crveni krst da se građanstvu obezbedi neposredna pomoć, zatim osmišljavanje raznih vidova pomoći tamo gde zvanične organizacije teže mogu da neposredno reaguju. To je pre svega pomoć deci. Razni oblici lečenja ratnih trauma, zatim razvijanje atmosfere solidarnosti i tolerancije, što će biti neophodno u narednom periodu, pokretanje aktivnosti drugih organizacija, kao što su sindikati, lokalne organizacije, koje su imale važnu ulogu u životu pojedinih zajednica, to je jako veliki prostor za NVO."