Antiratna akcija Stubova kulture

Pravite knjige a ne rat

Knjižara ovog izdavača otvorena je od prvog dana, a umesto promocije novih izdanja čitaoci su u prilici da s najpopularnijim autorima ove kuće razmenjuju iskustva rata. Glavni urednik ove kuće Predrag Marković opisuje ove akcije uključujući i projekat Mosta gde se sakupljaju poruke evropskih intelektualaca

Antiratna akcija "Stubova kulture" pod nazivom "Čitanje je privatna stvar" traje od početka agresije NATO-a na SRJ i organizovana je kao prirodni produžetak onoga što ova kuća čini prethodnih godina u pokušaju da kolektivnim vrednostima i ideologijama suprotstavi individualna građanska prava i opšte prihvaćene vrednosti. Prvi deo tog nastojanja jeste držanje stalno otvorenog prostora za individualni otpor: knjižara ovog izdavača na Trgu republike otvorena je od prvog dana i radi duže od propisanog radnog vremena. Drugi deo akcije je kampanja "Pravite knjige a ne rat", koju su autori "Stubova kulture" promovisali 16. aprila potpisujući majice s porukama "Čitanje je privatna stvar" i "Make Books Not War" koje su zajedno sa razglednicama sa istim porukama od tada u prodaji. Treći deo akcije, u kome učestvuje i Kulturni centar Beograd, odigrava se svakog četvrtka u 15 časova u Galeriji KCB-a. Umesto promocija novih izdanja, čitaocima se organizuju susreti s najpopularnijim autorima ove kuće na kojima se razmenjuju iskustva rata. Ovi izuzetno posećeni razgovori dosada su vođeni sa Svetlanom Velmar-Janković, Radoslavom Petkovićem i Vidom Ognjenović. Četvrta akcija ove kuće je najmasovnija, a nazvana je "Most Stubovi kulture": uspostavljena je e-mail adresa (bridge@stubovi.co.yu) preko koje se javnost u evropskim medijima obaveštava o stvarnom stanju u Jugoslaviji i paradoksima rata, a istovremeno na jednom mestu prikupljaju antiratne poruke evropskih intelektualaca. "Vreme" donosi delove teksta pisma o namerama kojim je ovaj most uspostavljen.

U trenutku dok ovo pišemo u bombardovanju Jugoslavije srušena su 32 mosta. Kada dobijemo Vaš odgovor, taj broj može biti veći. Jedino što možemo da uradimo i u čemu nam Vi možete pomoći jeste da baš sada izgradimo bar jedan most - onaj koji bi povezao Vas i vodeće jugoslovenske pisce.

Vaše tekstove i mišljenja učinili bismo dostupnim jugoslovenskoj javnosti, a sa naše strane poslali bismo Vam tekstove vodećih jugoslovenskih pisaca. Spremni smo da odgovaramo na Vaša pitanja i da Vam šaljemo informacije koje su nam dostupne i činjenično stanje.

Pravo da vas pozovemo u izgradnju ovog mosta daje nam činjenica da smo od samog početka jugoslovenske krize jasno i javno bili protiv rata, nasilja nad civilima i vrednostima građanskog života. Ljudi okupljeni oko "Stubova kulture" dizali su svoj glas protiv rušenja gradova i mostova, u svim prilikama bili odgovorni i trezveni građani podjednako osećajući patnje drugih kao i sopstvenog naroda, muslimanskih, hrvatskih i srpskih izbeglica juče, kao i albanskih izbeglica sa Kosova i srpskih izbeglica iz sopstvenih kuća i stanova danas. Sada kada smo i sami izloženi ratu i kolektivnoj odmazdi u kojoj nestaje sve što je čovek sagradio, a pogotovo vrednosti u koje je mogao da veruje, sada kada jugoslovenski građani žive u skloništima i zamračenim gradovima, kada je svaki građanin Jugoslavije potencijalna "kolateralna žrtva", mi ne odustajemo od potrebe da mislimo na kulturu, na najbolje izraze naše tradicije i ne prestajemo da budemo solidarni sa temeljnim vrednostima ma odakle one poticale.

(...)

Politika će svakako naći odgovore i opravdanja za ubijanje civila i rušenje mostova, bombardovanje kolona izbeglica, uništavanje petrohemijske industrije i izazivanje ekološke katastrofe koja može da ugrozi čitavu istočnu i srednju Evropu, prekidanje plovidbe Dunavom...

Mi koji nismo političari i koji nismo tražili opravdanja ni za sličnu politiku vlasti u sopstvenoj državi, danas od Vas ne tražimo političke odgovore, nego Vas molimo da o svemu što se ovde događa kažete svoju građansku reč.

Rat u Jugoslaviji pogađa pre svega civile i ono što njima pripada. Bombe ubijaju decu, razaraju gradove, uništavaju mostove, pruge i puteve, uništavaju privredne objekte i sahranjuju budućnost čitavih generacija. Stotine i stotine hiljada ljudi koji su pre dve godine demonstrirali u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Valjevu, Kraljevu, ukupno 64 najveća grada Srbije, tražeći demokratizaciju zemlje i promenu političkog poretka danas su za svoje napore izloženi kolektivnoj odmazdi.

(...)

Mi koji smo izloženi posledicama ovog nečovečnog rata, rata u kome su ključno oružje civili, mislimo da je ovo možda poslednji trenutak u kojem se još može govoriti o temama kao što su: kolektivna odmazda, kolateralna žrtva, ekološka katastrofa, izbeglištvo, život civila u skloništima i zamračenim gradovima, traume izazvane bombardovanjem, rušenje mostova, etika modernih ratova, odustajanje medija od sopstvene slobode, prekidanje plovidbe Dunavom, upotreba književnosti i kulture u ratnim vremenima, civili kao oružje modernih ratova...

Ako iz Vaše perspektive dođete i do nekih drugih tema, bićemo Vam veoma zahvalni jer će to značiti da naš razgovor teče i u vremenima kada reke više nisu plovne, a mostovi na njima porušeni.

Muzika i rat

Imate li srca?

Kultura ne može podlegati ideološkim ili "patriotskim" kriterijumima; neko ko je do 24. marta puštao Pulp ili Radiohead smatrajući da je to dobra muzika nema nijedan razlog na svetu da to ne čini i sada

Ne baš tako brojni ljubitelji instrumentalnog, easy-listening džeza došli su na svoje tokom ovog "samrtnog proleća": iz nekih razloga, od 24. marta uveče pa do večnosti (?) domaće "urbane" radio-stanice potpuno su devastirale svoj uobičajeni muzički program, i evo već četrdeset-i-neki dan uništavaju preostale živce pučanstva tugaljivim cilikanjem konfekcijskih proizvođača "muzike za raspoloženje" neodređenog porekla. Ono nije da nam je baš do pesme, igre i veselja, ali vrlo brzo se moglo ustanoviti da ova naprasna promena muzičke orijentacije nije posledica razumljivog ratnog nedostatka volje za pesmom, nego su njeni razlozi posve drugačiji: neko je, izgleda, procenio da nežne uši slušalaca ne treba iritirati pesmama na engleskom jeziku!

O retko sumanutom, mada tek implicitnom i potuljenom uvođenju nemogućeg pojma "agresorske kulture" na ovom je mestu već pisano; kada je u pitanju muzika - kao najpropulzivniji segment masovne kulture dvadesetog veka - ovaj autogenocidni trend se ogleda u prekonoćnoj legitimizaciji selektivne ksenofobije kao poželjnog kulturnog modela. Onih prvih noći, usred bombardovanja i zamračenja, mogli smo se gorko smejati dok su nas iz tranzistora sa frekvencija do juče solidnih stanica zasipali malo Kaljinka (E, Kaljinka, kaljinka maja...), malo sirtaki, malo buzuki, malo Tapiri, malo Piloti... Slično je u početku, sećate se, bilo i s filmovima: iz retkih aktivnih bioskopa nestalo je sve što je proizvedeno izvan SRJ, a na televiziji ste mogli da vidite sve ono zbog čega potajno mrzite vlastito detinjstvo - serijale "partizanskih" celuloidnih nebuloza i za mozak opasne, radioaktivne "srpske novokomponovane kome(n)dije; onda su na lokalne telekrane polako pripušteni i filmovi iz "bratskih" i "neutralnih" zemalja, pa američke levičarske trakavice a la Oliver Stoun, koje se, jelte, "oštro obračunavaju sa Sistemom Imperije" (sve dok gledalac - kao pametniji - ne popusti i duboko zaspi), a o tome koliko smo puta mogli da odgledamo Wag the dog da i ne govorimo... Nota bene: taj film sam, ne tako davno, gledao u (američkom) putničkom jeroplanu nad Atlantikom, leteći ka prekookeanskoj Imperiji. Dakle, jaka stvar, možeš misliti! U svakom slučaju, pošto su rezerve svih "podobnih" filmova brzo istrošene, a TV stanice su morale nekako da popune celonoćne programe, ubrzo se filmski repertoar (gotovo) normalizovao. Slično je bilo i s bioskopima, a lokalni kino-distributeri već javno merkaju nove poslove sa svojim američkim i zapadnoevropskim partnerima. Stvar je, naime, prosta: politika je politika, ali nema ni te privole ni te represije kojom ćeš ljude naterati da idu u bioskop da gledaju bratske beloruske SF-filmove, ukrajinske drame o urbanom otuđenju, kostimirane istorijske spektakle iz Republike Srpske, makedonske horore ili grčke antiutopije! A od nečega mora da se živi, pa zato daj onog Švarcenegera, nanu li mu imperijalističku... Hja, ionako je čovek republikanac.

S muzikom, ko zna zašto, stvari nekako idu teže. Pošto je najbolja radio stanica u gradu, zemlji i jugoistočnoj Evropi podlo, kukavički i hijenski uništena pod velom ratne noći, s preostalima je bilo lakše, a nismo čuli da je neko pružio neki poseban otpor: svugde je zacario nehumani teror "domaćeg zabavnomuzičkog nasleđa", i tako su kojekakve Neše Galije, Kikiji, Šikiji, Čorbe, Torbe, Nene, Stijene, Hijene & co. premrežili srpsko FM nebo, na radost svih koji su do sada patili zbog svog kompromitujuće ubogog IQ, zbog hroničnog nesnalaženja u velikom gradu i sličnih životnih neprijatnosti. Kao da se ceo Beograd pretvorio u razglasnu stanicu Studenjaka ili u sadistički DJ program nekog autobuskog šofera.

Zašto je sve ovo važno? Zar zbog tamburanja u ratna vremena? Ko hoće da sluša ono što voli, neka pusti kasetu ili CD. Da, ali - ne. Radi se o nečemu mnogo ozbiljnijem: rat se vodi pa se vodi, sa muzičkom pratnjom ili bez nje, "visoka politika" i diplomatija imaju svoje perverzne zakone, i sve je to O.K. (zapravo nije, ali se tu ništa ne može). Ali muzika - i kultura uopšte - ne podležu političkim, ideološkim, "patriotskim", verskim ili rasnim kriterijumima. Prema tome, onaj ko je do 24. marta "vrteo" Pulp, Radiohead ili Rage Against the Machine jerbo je smatrao da je to dobra muzika nema nijedan razlog na svetu da to ne čini i sada. Nisu njihove pesme - zar ne, kolege urednici? - sada ništa drugačije?! I zato prekonoćnu i drastičnu promenu našeg medijskog zvučnog okruženja treba "čitati" kao ozbiljan simptom društvene patologije, kao olako, kukavičko podleganje tek naizgled benignom notnom totalitarizmu iliti raspevanom rasizmu, kao novi, savršeno nepotreban prilog našem autodegradiranju. Ona nam otkriva kako je ratna psihoza idealno stanje za svakovrsne prodavce magle, od kojih su najopasniji i najštetniji oni koji smatraju da su konačno dočekali svojih pet minuta, i da su ovo zvezdani trenuci njihovog višegodišnjeg truda u pretvaranju Beograda, Srbije i srpske kulture u kaljavu Palanku, u kojoj će supijani đilkoši zamašćenih šubara biti jedini ovlašćeni Pesnici, Proroci, Mislioci i Pojci. Ovo je poslednji trenutak da se takvi osujete, i zato za sve koji brinu za ovu kulturu nema važnijeg posla od aktivnog otpora nametanju ksenofobije (ili barem "zapadofobije"), i geografsko-ideološke selekcije "podobnih" i "nepodobnih" u umetnosti. Ovo jeste rat, ali nekim drugaricama i drugovima treba lepo objasniti - kozaračkog kola, komesarskih torbica i četrdesetišeste ovaj put neće biti. Ko hoće, umesto Manic Street Preachers, beloruski psiho-folk, taj zna gde je Minsk i srećan mu put. A puštanjem raznih "Pilota" i sličnih na dobrim stanicama na koje do juče nisu mogli ni prismrdeti humanitarna katastrofa se samo bezdušno uvećava. Imate li, bre, srca?

Umetnost

Art rat

Program "Lice grada" Kulturnog centra Beograda, uprkos tome što je muzički program zamrznut a tribine proređene, nastavlja da beleži dešavanja na aktuelnoj likovnoj sceni

Lice grada, program Kulturnog centra Beograda, čiji naslov upućuje na to što su mu namera i cilj, od 5. maja prikazuje sliku sadašnjeg, najnovijeg gradskog lica.

Od svih programa Kulturnog centra jedino je ovaj primenljiv, bez ikakve izmene, svakom vremenu beogradskog života pa i ovom. Tako je do daljnjeg zamrznut muzički program, tribine postoje, ali sa temama drugačijim od zamišljenih pre rata, planirane izložbe Likovne galerije su odložene, a otvorena je izložba Jovana I. Rakidžića, repriza iste u istom prostoru iz 1984. godine, zato što se ispostavilo daa je adekvatna i ovom vremenu. Pre 15 godina, kaže autor, izložba je "bila samo odjek nekih dalekih ratova i ljudskog stradanja. Kada se devedesetih slutnja obistinila u vidu rata u susestvu, kaže Rakidžić, nastala je teskoba "kao posledica raspada velike zemlje u kojoj sam živeo i slobodno se kretao, ali je istovremeno postojao i osećaj da sam pošteđen i zaštićen od požara koji je besneo u blizini. A onda, u sredu 24. marta 1999. godine, odjednom sam shvatio da sam se našao u samom epicentru tog užasnog rata sa svojom porodicom i ljudima koji me okružuju, narodom kome pripadam. Bilo bi gordo reći da sam svojim slikama i crtežima načinjenim pre petnaestak godina sve ovo kao nekakav prorok predvideo, ali jeste činjenica da se ondašnji nemir pretvorio u strah, a slutnja u bunt. To je pravi razlog zbog kojeg ovu izložbu obnavljam."

"Lice grada", dakle, nastavlja da se bavi svojim poslom, da beleži dešavanja na aktuelnoj likovnoj sceni. Tokom dve nedelje biće promovisana dva programa: "ART RAT", projekat studenata i profesora Fakulteta primenjene umetnosti, i "Shelter production", projekat kreativnog tima u okviru advertajzing agencije "Kompani". Danica Jovović-Prodanović, direktor Kulturnog centra, najavljuje da će se ovo antiratno "Lice grada" najverovatnije produžiti zato što se radi o programu koji se razvija u nastajanju. "Već imamo ponudu za izložbu fotografija, sarađujemo sa Mihajlom Ršumovićem koji radi sajt 'Beograd pobednik', znamo da se na Fakultetu dramskih umetnosti radi na sličnim stvarima, ima puno ideja raznih umetnika..."

Student Dorijan Kulundžija i profesor Bata Knežević nosioci su projekta "ART RAT", koji obuhvata izložbu antiratnog plakata, suvenira, upotrebnih predmeta na istu temu, proizvodnju, prezentaciju i upotrebu audio-vizuelnih materijala, stvaranje centra banke idejnih rešenja, internet prezentaciju... "Shelter" obuhvata četrdesetak antiratnih spotova nastalih tokom ovog rata. "Njihovi autori su vodili računa da ih jasnim simbolima i motivima učine bliskim i našoj i inostranoj, pa i publici zemalja agresora", objašnjava Danica Jovović-Prodanović. "Na primer, radili su parodiju na parodiju Montipajtonovaca, na Lili Marlen, trudili su se da ne budu bukvalni ni vulgarni. Neke od njihovih spotova videli su na BBC-ju, na francuskoj, kanadskoj televiziji..." U objašnjenju "Shelter production" nabrojani su sledeći ciljevi: "Da zapadnom javnom mnjenju saopštimo naše mišljenje i naša pitanja na njima razumljiv način; da običnim ljudima na zapadu, a posebno novinarima, pokažemo naše patnje i posledice rata; da, postavljajući pitanja i dajući odgovore, sugerišemo svima kojima nisu jasni ciljevi rata da svoje političare pitaju da li je to istina; da afirmišemo naše vrednosti i našu stranu priče."

Paralelno sa Kulturnim centrom, izložbe su i u galeriji "12 +". Zamišljeno je da neke od ideja tu budu pretvorene u grafičku formu. "Pokušali smo i da ustanovimo novi deo na našem sajtu o ovome što sada radimo. Tu ćemo prikazivati naše kontakte sa inostranstvom, izdvojila bih poruku Kulturnog centra iz Milhajma koju je, između ostalih, potpisao i reditelj Roberto Čuli. To je, eto, lepa posledica rata. Nameravamo da napravimo neku vrstu virtuelne galerije, da pokažemo putem interneta radove umetnika koji to žele, nastale tokom rata bez obzira da li su inspirirani ratom ili ne. Zbog novca potrebnog za realizaciju programa, koji kulturne ustanove gotovo da nemaju, internet nam je jedina mogućnost da funkcionišemo", kaže Danica Jovović-Prodanović.

Skupština grada je nagovestila da će biti pokrovitelj ovog antiranog "Lica grada". Postoje i neka obećanja da će od prikazanih plakata neke koristiti za svoju antiratnu kampanju. Kulturni centar je ustupio prostor i organizovao izložbu. Sve plakate su realizovali njihovi autori, spotove "Shelter production" mogu besplatno da koriste sve TV stanice, svi učesnici projekta rade bez nadoknade... Ovo je početak antiratnog "Lica grada".