VESTI, / VESTI
Likvidacija 188 preduzeća
Obezbeđena sredstava za socijalne programe za oko 5.000 zaposlenih koji će u ovom postupku ostati bez posla PRILOG KULTURI SEĆANJA: Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa, VREME br. 680. 15. JANUAR 2004.
Vlada Republike Srbije usvojila je 31. januara Akcioni plan prema kojem će se pokretanjem stečaja okončati postupak privatizacije u 188 preduzeća u Srbiji u kojima nema proizvodnje, niti zainteresovanosti potencijalnih investitora, kao i preduzeća u kojima je poslovanje neodrživo.
Vlada je naložila Ministarstvu finansija – Poreskoj upravi i Fondu za razvoj Republike Srbije da pokrenu postupak stečaja u ovim preduzećima.
Zakon o privatizaciji je predvideo da se okončanje postupka privatizacije može sprovesti i kroz postupak stečaja.
Agencija može podneti predlog za pokretanje postupka stečaja subjekata privatizacije, ukoliko je ispunjen jedan od sledećih stečajnih razloga:
• neobavljanja delatnosti u periodu dužem od šest meseci;
• nepostojanja interesa za privatizaciju;
• da u periodu dužem od šest meseci nema zaposlenih;
• ako nije doneta odluka o modelu i metodu privatizacije po isteku roka iz člana 21. Zakona;
• ako nije usvojen Program zbog nepostojanja saglasnosti poverilaca u skladu sa članom 50. Zakona;
• u drugim slučajevima predviđenim Zakonom o stečaju.
Od 188 preduzeća, za 136 subjekta privatizacije imaju do pet zaposlenih (76 subjekat bez ijednog), rok za pokretanje stečajnog postupka je 30 dana od dana prijema Zaključka Vlade RS kojim je usvojen Akcioni plan od strane Agencije za privatizaciju. Za ostale subjekte privatizacije koji imaju više od pet zaposlenih (52 subjekata), rok za pokretanje stečajnog postupka nastupa posle isteka obaveznog roka za sprovođenje postupka za rešavanje viška zaposlenih.
Sva ostala preduzeća koja imaju poslovni kapacitet moći će da iskoriste unapređen mehanizam Unapred pripremljen plan reorganizacije (UPPR) za ponovno oživljavanje ili novu privatizaciju iz stečaja.
Vlada Republike Srbije je obezbedila sredstava za socijalne programe za oko 5.000 zaposlenih koji će u ovom postupku ostati bez posla.
Akcioni plan predviđa da je subjekt privatizacije dužan da inicira sprovođenje socijalnog programa podnošenjem zahteva kroz postupak koji je uređen je od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Subjekti privatizacije dužni su da sprovedu socijalni program u roku od 60 dana od dana prijema Zaključka, i u istom roku Agenciji dostave obaveštenje o sprovedenom socijalnom programu.
Istekom navedenog roka, Agencija će podneti predlog za pokretanje stečajnog postuka nadležnom sudu i u slučaju da subjekt privatizacije ne sprovede socijalni program, odnosno ne obavesti Agenciju o sprovedenom socijalnom programu.
Svoja prava, zaposleni koji dolaze iz preduzeća u stečaju, mogu da ostvare i kod Nacionalne službe za zapošljavanje – kroz novčanu nadoknadu u iznosu od 50 odsto prosečne zarade u poslednjih šest meseci, ali i kroz uključivanje u programe i mere aktivne politike zapošljavanja.
Radnici iz preduzeća u stečaju imaju pravo i na isplatu iz Fonda solidarnosti.( Vlada Srbije usvojila akcioni plan za okončanje privatizacije 188 subjekata pokretanjem stečaja, Ministarstvo privrede, 31.01.2015. , videti takođe: Zakazane prodaje za preduzeća u stečaju, Agencija za privatizaciju )
|
*
Ranije u Vremenu: Država nema ni popis svog vlasništva, Naši Titanici, dokumenti Fiskalnog saveta, Više od vesti, 08.08.2014
Videti još: Agencija za privatizaciju o novim Zakonima o privatizaciji...
Agencija za privatizaciju obaveštava stručnu javnost i potencijalne investitore da je danas (13.avgust 2014.) na snagu stupio Zakon o privatizaciji, koji je 2.avgusta usvojila Narodna skupština, čime su formalno i institucionalno stvoreni potrebni uslovi za nastavak i okončanje procesa restrukturiranja i privatizacije u Republici Srbiji.
Zakon o privatizaciji predviđa privatizaciju putem modela: prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo, metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem odnosno javnim prikupljanjem ponuda. Pored modela i metoda privatizaje, propisana je mogućnost primene mera za pripremu i rasterećenje obaveza subjekta privatizacije i to: uslovni otpis duga, odnosno pretvaranje duga subjekta privatizacije u trajni ulog (konverzija). Novim zakonom obezbeđuju se fleksibilnije metode i modeli privatizacije, zasnovani na realnim tržišnim uslovima koji će sam postupak učiniti efikasnim i transparentnim.
Stupanjem na snagu novog Zakona o privatizaciji predstaje da važi raniji Zakon o privatizaciji („Službeni Glasnik", br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10, 93/12, 119/12, 51/14 i 52/14-Us9), kao i propisi doneti na osnovu tog zakona, osim člana 11. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije, koji ostaje na snazi do sprovođenja prodaje subjekata privatizacije koji su na dan stupanja na snovu novog zakona bili u statusu restrukturiranja.
...i stečaju
Danas je na snagu stupio i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, osim odredbe člana 10. zakona koja se primenjuje od 1. oktobra 2014. godine i odredbe člana 1. stav 2. koja se primenjuje od 1. januara 2015. godine.
( Stupili na snagu novi Zakoni o privatizaciji i stečaju, 13.avgust 2014.)
Videti takođe: Fiskalni savet: Država nema ni popis svog vlasništva |
Prema pisanju "Novosti" 18. novembra 2014. na spisku koji je napravila Radna grupa Ministarstva privrede u koji su „Novosti" imale uvid stoji da će stečajni postupak biti pokrenut u građevinskim preduzećima „Partizanski put", „Valjevo put" i u užičkom „24. septembru". „Aviogeneks", u 11 firmi „Zorka holdinga", tu su zatim kompletna Elektronska industrija u Nišu, kruševačka „Zvezda", ranije nadaleko čuvena fabrika konfekcije; „Društvo za održavanje zgrada" koje je pre desetak godina izdvojeno iz „Železnica Srbije" „Partizanski put" koji je posle neuspele privatizacije, od strane Mila Đuraškovića i njegove „Nibens grupe" vraćen pod okrilje države, zatim PTT ugostiteljstvo, „Zastava auto delovi" iz Knića, „Aerodrom parking", „Klokot banja" iz Bujanovca, „Jugoslovenski leksikografski zavod" i „Birooprema omladinska knjiga" iz Beograda, „Poljoopskrba" iz Novog Sada, „Prvi maj standard" iz Babušnice, „Semenarna" Novi Sad, beogradski „Magros eksport-import", „Centar za strategijske studije", poljoprivredno preduzeće „Jermenovci"... (Više: U stečaj ide 179 srpskih gubitaša, Novosti, 18. novembar 2014. ) PRILOG KULTURI SEĆANJA: Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa
***
To, u šta se naši upravljači očigledno slabo razumeju, nastajalo je dugo i mučno i uvek s pogledom na razvijeniji svet, na industriju, prosvetu i progres. Slobodan Antonić u jednom radu ("Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa", NSPM 2003) konstatuje da su u Srbiji do sada bila tri veća talasa modernizacije uglavnom prekinuta ratovima, a da je četvrti u toku, zaglibljen u nove ideološke magle.
Prvi talas modernizacije zbio se između 1880. i 1912. (najpre liberalno-kapitalistički pokušaj pomoću privlačenja stranog kapitala, povlasticama). Celokupnu industriju Srbije su 1881. godine sačinjavali: jedna vojna fabrika (to je ova koju bi fanovi Ace Vlahovića preorali), dve pivare, dve strugare, jedna barutana, jedna ciglana, jedna tvornica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala. Modernizaciju je vodila upravljačka elita, pošto privredne nije bilo. Usledila je faza "parlamentarno-demokratske" liberalno-kapitalističke modernizacije 1903–1912, i tokom tog perioda je tadašnja elita iskoristila tzv. carinski rat sa Austrougarskom (1906–1911) za podsticanje rasta domaće industrije koja se u tom periodu usedmostručila. I pored gubljenja austrougarskog tržišta, znatno je povećan izvoz – 37 odsto (1906–1910), a prihodi srpskog državnog budžeta su između 1904. i 1914. udvostručeni. A onda stižu ratovi (1912–1918).
Drugi veći talas modernizacije između 1929. i 1941. čini Stojadinovićev pokušaj industrijalizacije (konsolidovanje državne blagajne, ukidanje seljačkih dugova prema državi i politika javnih radova). U to vreme otvorena je nova rafinerija bakra u Boru (tada ocenjena kao "poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi"), kao i značajne rafinerije olova u Trepči. Počelo se i sa stvaranjem auto-industrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline "Zorka" u Šapcu... To je zaustavio rat 1941–1945.
Treći veliki talas modernizacije u Srbiji desio se između 1946. i 1979, koju su komunisti po dolasku na vlast započeli industrijalizacijom i elektrifikacijom i znatnim povećanjem ulaganja u industriju (sa pet odsto narodnog dohotka ulaganih u novu proizvodnju u Kraljevini, komunisti su ovaj procenat, u razdoblju 1947–9, podigli na 32 odsto). Tom poduhvatu doprineli su i pomoć SSSR u opremi i sirovinama, nemačke reparacije, Unrine isporuke lokomotiva i kamiona, a naročito držanje cene radne snage na minimumu, dodatno oporezivanje stanovništva (tzv. narodni zajmovi i besplatan rad stotina hiljada mladih). Od 1953. pa do 1964. godine Jugoslavija će zabeležiti "izuzetnih jedanaest godina razvoja", društveni proizvod će rasti po stopi od 8,0 odsto godišnje, industrijska proizvodnja po stopi od 12,4 odsto, a društveni proizvod zemlje će se povećati za 133 odsto. Samo između 1974. i 1977. u Jugoslaviji je zaposleno 850.000 ljudi, a u Srbiji je 1980. godine posao imalo 600.000 ljudi više nego 1974. godine.
Primenjena je filozofija da će pospešivanje potrošnje po zakonu tražnje razviti proizvodnju. Tada je stasala i većina naših liberala i od tada se beleže mnogobrojne neuspešne reforme. Bila je to, međutim, masovna potrošnja tuđeg novca. Znatna pomoć sa Zapada rastopila se u investicionoj i potrošačkoj rasipnosti 1974–1979.
A onda su, početkom osamdesetih, strane novčane slavine presahnule i Jugoslavija se suočila sa istinom. Nastupila je duboka ekonomska kriza: životni standard (1979–1984) pao je za 34 odsto (penzije čak za 40 odsto) i vratio se na nivo onoga iz sredine 60-ih, a društveni proizvod po stanovniku (1982–1987) pao je za 12 odsto. I inflacija je, sredinom 1985, dostigla stopu od 80 odsto, broj nezaposlenih je porastao na 800.000, a 1,8 miliona radnika praktično je postalo tehnološki višak...
Devedesete godine su se, što se Srbije tiče, pokazale kao još gore od osamdesetih. Raspad Jugoslavije i zajedničkog tržišta (1991–2), trgovinska izolacija Srbije od svih članica UN-a (1992–1996. i 1998–2000), vojno i materijalno potpomaganje Srba u Hrvatskoj i Bosni (1991–1995) i NATO-vsko bombardovanje Srbije (1999) sasvim su upropastili srpsku privredu i vratili je nekoliko decenija unazad. Industrijska proizvodnja pala je na trećinu, društveni proizvod se prepolovio, plate su pale na jednu osminu, a stvarna besposlica približila se stopi od 50 odsto. Inflacija je u jednom trenutku (1993) dostigla godišnju stopu od 35 hiljada milijardi odsto.
Posle oktobra 2000. proglašen je nov modernizacijski koncept uglavnom baziran na modelu MMF-a i Svetske banke. On je doveo do makroekonomske stabilnosti, ali i do velike razlike između uvoza i izvoza (devet milijardi dolara), do donatorskog sindroma. Ali, i pored novog zaduživanja i početka privatizacije, industrija nije rehabilitovana. Treba reći da dosadašnja vlada ističe (vladin sajt) da Zakon o privatizaciji, ekonomske reforme u privredi, programsko restrukturisanje velikih preduzeća, kao i započeto tržišno, proizvodno, tehnološko, organizaciono i kadrovsko restrukturisanje najveće efekte treba da daju upravo u oblasti industrije...
( VELIKA IŠČEKIVANJA: Srpska vlada – uputstvo za početnike, VREME br. 680. 15. JANUAR 2004. )
|
