Intervju – Lav Rubinštejn, pesnik:
Čuvar značenja reči

"Pitaju me – kako je vaš rukopis došao do Francuske, a ja kažem – ne znam. Ja dajem tekst raznim ljudima da ga pročitaju, a šta oni posle toga urade sa njim, pojma nemam"

Lav Rubinštejn je jedan od lidera moskovskog konceptualizma, tvorac "žanra kartoteke", poezije bibliotečkih kartica – stvaralaštva na granici verbalnog, vizuelnog i performansa. Njegovom poezijom počeo je program Kulturnog centra Beograda povodom stogodišnjice dade. "Sad je vreme interneta, zašto da gubimo vreme. Tamo sve piše", objasnio je posetiocima zašto ne bi da im priča o sebi.

"VREME": Internet na koji se pozivate je bio put kojim ste se predstavili ovdašnjoj javnosti, konkretno tekstovima na sajtu "Peščanik"…

LAV RUBINŠTEJN: Da, ali su posle toga ljudi koji su videli te tekstove pronašli i moje pesme, pročitali ih, saznali kako pišem. Ne mislim da je to pogrešan put, već da je to put ovog vremena. Ne znam zašto bi to bilo čudno.

… dakle, ne-pesničkom formom, već kritičkim tekstovima o važnim političkim pitanjima. Zna se da aktivno sarađujete sa Pussy Riot, da otvoreno pozivate na proteste u korist slobode govora.

Znam mnoge ljude koji su u tome aktivniji od mene.

Poezija je nekad, recimo u doba Majakovskog, bila sredstvo kojim se tražila pravda i kojom se delovalo na slobodoumlje. I vi pripadate grupi koja je sedamdesetih nastojala da se odupre pravilima socijal-realizma, takozvanom andergraundu.

Tako je moralo. Izdavačke kuće, galerije i ostale institucije nas nisu htele i onda smo se snalazili. Vlast je odlučila da umetnost mora da poštuje zadata pravila, i sve što je izlazilo iz tog kanona bilo je marginalizovano. Mi se nismo uklapali u to i zato nismo mogli da objavljujemo. A nismo ni hteli.

Niste hteli u Sovjetskom Savezu, ali ste zato hteli u Zapadnoj Evropi.

Tamo su postojale emigrantske izdavačke kuće koji su nas prevodile. Tako se pročulo za nas. Tada su se naše knjige u Sovjetskom Savezu objavljivale kao samizdat, a van zemlje kao – tamizdat. Tako je to bilo.

Da li ste vi bili u grupi politički disidentskih pisaca?

Ne, ja se nisam uklapao u njihova pravila zbog estetskih kriterijuma, a estetsko disidentstvo je bilo manje kažnjivo. I ono je bilo kontrolisano, ali uglavnom zbog kontakta sa inostranstvom. KGB je pre svega to interesovalo. Pitaju me – kako je vaš rukopis došao do Francuske, a ja kažem – ne znam. Ja dajem tekst raznim ljudima da ga pročitaju, a šta oni posle toga urade sa njim, pojma nemam.

Kako ste tada živeli, očigledno ne od poezije?

Pre svega – veoma veselo. Družio sam se sa najtalentovanijim ljudima, mislećim, sve sa finim svetom. Svako od nas je nekako zarađivao, ja sam radio u biblioteci, slikari su ilustrovali dečje knjige… dobro nam je bilo.

Kako je sad, koliko je poezija prisutna u izdavaštvu Rusije? U Srbiji se, na primer, knjige poezije znatno ređe objavljuju u odnosu na romane.

Tako je i kod nas. Teško je, poezija se nedovoljno objavljuje, ali ja mislim da je to u redu.

U redu? Ne razumem, šta je tu u redu? Šta mislite, zašto izdavačima poezija nije važna koliko i proza? Nemojte da kažete da poezija ne pogoduje ovom vremenu.

Poezija ima važnu ulogu u očuvanju jezika…

Ima je i proza. Da li esejima i tekstovima u kojima kritikujete vlast pokušavate da postignete ono što je nekad mogla poezija? Šta uopšte zamerate vlasti?

Ja ni ne pomišljam da postignem to što kažete, ne treba ja o tome da mislim, šta valja a šta ne valja. Moj zadatak je mnogo skromniji: da se potrudim da rečima što tačnije formulišem ono što me uzbuđuje i brine. I da tako sačuvam jezik. Jezik ima sklonost da izgubi značenje, i protiv toga se mora boriti. Osnovni zadatak poezije je da rečima vrati njihovo značenje. Ništa drugo.

Sonja Ćirić