Vreme br. 427, 26. decembar 1998.

Književnost: Čovek koji je živeo u snovima

Praznina Boga

Petković sebi postavlja pitanja vredna odgovaranja i neodgovorljivosti, dostojna da budu izgubljena i poništena. On je pronašao pravi pripovedački izazov i veliku temu

Dubinu treba ponovo steći, makar da bi se opet imalo šta gubiti. Svet sveden na površinu, svakodnevicu, omamu trenutaka koji prolaze iako ostaje stalno isti životni čas... Sve je to iskustvo pozne jeseni veka na izmaku, njegova paradoksalna mitologija. Kada se pogled koji više ne vređaju oštri, izlomljeni profili modernizma, ali ne zadovoljavaju ni blaži, uvijeni citati postmoderne, ponovo podigne, ima li u svetu još štogod vredno gledanja? I može li onaj ko se osvrće i gleda unazad da se obrati istoriji, a da to ne bude komentar tog obraćanja?

Na onom mestu na kojem su nekada bili patos, dubina i događaj postojanja, na tom mestu su u savremenoj prozi ostali poetika i komentari. Takvo otpuštanje od nekada bitnog može da se prati u prozi Radoslava Petkovića čiji roman Sudbina i komentari (1993) jeste najnagrađenije delo sa početka devedesetih. Uspeh obavezuje na najbolje, trebalo je izdržati punih pet godina do objavljivanja nove prozne knjige, zbirke priča Čovek koji je živeo u snovima (Stubovi kulture, 1998). Vreme provedeno u pisanju paražanrovskog Ogleda o mački (1995), prevodima sa engleskog i popunjavanju uporne, ispravne i ne baš mnogo zanimljive ili nadahnute kolumne u dnevnim novinama, poslužilo je Petkoviću da sebi postavi pitanje koje pre toga nije pogađalo njegove junake. To pitanje je starije od svega i govori o čovekovoj potrebi da se razume sa nebom, a rađa se u velikoj usamljenosti kada sa neba ne dopiru reči i znaci.

ILUZIJA ZLATNOG DOBA: Pažljiv čitalac i strpljiv pratilac Petkovićevih proznih traganja uvideće kako se u delu ovoga pisca jedan veliki krug, čija je osnovna tema istorijska praznina, zatvorio Sudbinom i komentarima. Taj krug obuhvata dve decenije otkako su dva mlada čoveka, od kojih će jedan postati poznati pisac a drugi je ovaj kritičar, obilazila periferijske domove kulture i raspravljala o kratkom romanu i dvigradskoj istoriji. Put u Dvigrad (1979), odlična prva Petkovićeva knjiga, nedavno je preštampan u tišini koja ne ide u prilog novoj generaciji srpskih kritičara. Ovaj roman je sa lepom ironijom razlagao mitografiju jednog malog mesta i njegove tobožnje istorije, iluziju zlatnog doba i spomenika na nekadašnju veličinu, sa finim podsmehom gradio lik istoričara, istraživača ili pisca, junaka i suočavao nas sa izazovom mladosti, mediteranskog leta i eteričnog ljubavnog zanosa. Kada je senovita površina sveta prizvana u istoriji slikanja i albumu jedne familije, jedne regije, jedne povesti, u Senkama na zidu (1985), tema istorije koja bledi i iščezava još više se otvorila za pitanje odnosa prošlosti i savremenosti. U zbirci priča Izveštaj o kugi (1989, Andrićeva nagrada) taj odnos je proširen na budućnost u rasponu od uhronije do futurizma, uz preplitanje tajne povesti i stripa. A onda se u Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmeštala sa senkama junaka Crnjanskog, pa je oživela prava istorija srpskog pohoda na slobodu koji je devetnaesti vek učinio gordim među vekovima ovog naroda. Znanje pravog Dositeja i lažnog grofa Brankovića, jedno kraj drugog, izdaje Katarine i Čarnojevića, daleke jedna od druge, u Sudbini i komentarima posvedočile su čovekovu nemogućnost da se sa srećom svojom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.

ZVEZDOZNANCI: Istorija je, međutim, prazna ne zato što su takvi junaci delali u njoj, već zato što je osujećena za događaj spasenja sveta, za delanje samog Boga i višnje sile u njoj. To je probni kamen pisanja i pisca, pa i njegovog značaja. Tu gde uviđa nužnost Petković, međutim, pripoveda, ali i ćuti. Ako je nešto dobro u njegovoj knjizi, a on za razliku od mnogih ume da priča i pripoveda, onda je to što se ne trudi da bude mudriji od sebe, što ne gnjavi tobože velikim mislima i otužnim parabolama. U knjizi Čovek koji je živeo u snovima umesto toga nakupljene su različite, neujednačene priče, koje nemaju pretenziju da nateraju čitaoca da svede sve svoje račune sa istorijom. Knjiga počinje dvema poznoantičkim pričama: "Pavle u Rimu" i "Prelaz preko Stiksa". Jedna govori o apostolskim vremenima i početku kraja, a druga o padu Rimskog carstva i vezane su Neronovim paljenjem Rima. Knjiga završava odsutnim događajem, nagoveštajem i rođenjem Hrista u poslednjoj priči "Umesto zaključka". Trojica istočnih mudraca, zvezdoznanaca, kojima se događaj najavljuje kroz san i pojavu nove zvezde na nebu, umeju da prorokuju budućnost, jer su svet i život nebo i ljudska očekivanja takva kakva su, ali ne razumeju taj događaj. Njihova mudrost nije bolja od gubavog otpadnika koji umotan u krpe sedi kraj puta kojim se jedan od njih vraća iz Vitlejema. Zanimljivo je da je i u Izveštaju o kugi poslednja priča bila vezana za zvezdu padalicu, ali u naučnofantastičnom okruženju daleke planete Ulro, iako priča počinje motom iz Otkrivenja Jovanovog o zvezdi padalici koja najavljuje apokalipsu.

Nedorečene priče o učenicima i propovednicima novog vremena na početku zbirke Čovek koji je živeo u snu, a priča o mudracima koji ostaju zbunjeni i bez saznanja o smislu sopstvene vizije, na kraju knjige samoga Boga ostavljaju po strani. Niti su se oni koji su, kao trojica istočnih mudraca, zvezdoznanaca, videli i pozdravili Boga u tom događaju iskupili, niti su se apostoli i učenici vere kao ljudi promenili. Tek u saznanju o svojoj ljudskoj nedostojnosti mogu na meru svojih reči i dela da prevedu Božji zavet. Između ove tri priče našlo se potresno "Smanjivanje", u kojoj priči se kroz postupno prilaženje smrti vidi tragično iskustvo razdvajanja. Reklo bi se da je ovde i mera Petkovićeve lične investicije, nekog nedavnog bola, bila najveća.

Između ovih priča, kao tačke ukrštanja i skretanja, stoje dva "Teološka dijaloga u savremenom okruženju", sa kompozicionom ulogom poput Albaharijeve serije "Poetika kratke priče". Bez neke naročite mudrosti i zapretane dubine, oni koliko-toliko omogućavaju da u knjizi opstanu i neke zabeleške i skice, ili nedovršene priče, pomalo infantilne vizije i identifikacije sa Bogom. I sama naslovna priča deluje nedomišljeno. Utisak koji sve ovo izaziva zapravo govori o lakuni, praznini koja je namerno ostavljena, jer to što bi zapravo trebalo reći, to ne zna niko.

LETO U ROVINJU: Zato Petković u nekoliko priča, ne preduzimajući više od onoga što njegove lepo sklopljene rečenice mogu da ponesu, oblikuje slike i prizore u kojima se ono što je tajna vere, događaj poznavanja Boga, skriva koprenom sna. U tom raskolu koji sprečava stvarnu veličinu i nenadmašnost, pripovedanje zbacuje suvišan teret, pa se priče čitaju lako i sa zanimanjem, a antropologizmi, sentenciozne misli o čoveku i njegovom životu uklapaju se u tok pripovedanja. Sporost i zrelost pričanja, to je ponekad sasvim dovoljno. Jednom dugom nizu priča sa biblijskom građom kojim se savremena srpska književnost odlikuje od Dragutina Ilića i Stanislava Vinareva do Pekića i Kiša, Radoslav Petković je ovom knjigom dao svoj pripovedački doprinos. Kao što prazna istorija ostaje za njim, praznina vere ili prazna potraga za njom sada stoje pred njim. Petković sebi postavlja pitanja vredna odgovaranja i neodgovorljivosti, dostojna da budu izgubljena i poništena. On je pronašao pravi pripovedački izazov i veliku temu. To je najbolja strana njegove stvaralačke ličnosti, u ovoj knjizi najavljena otrežnjujućim rečima iz priče "Smanjivanje" gde se umesto pogleda kroz stakleno dno vidi dno života. Njegov kraj čeka na nas, ali ako se za Boga ne zna, tužni ishod postojanja još za života je poznat.

Jednog davnog leta u Rovinju gledao sam ga kako sedi sam i ispija kafu. Pre nekoliko letopisa u Baru, zahvaljujući vremenu letovanja knjige, Vava ustaje sa stolice, u naboranim crnim kupaćim gaćama, gladeći bradu i stiskajući cigarete u ruci, gleda nas, neodlučan da li da krene, a i kuda, na plažu ili u sobu, ka vodi ili hladu, da li igde da ode, još više da li da ostane, dok naše u međuvremenu stečene žene i deca pored bazena izlažu se letu, i stoji sporog, neodlučnog pogleda, u očima zauvek sam, ćuti ili nerazgovetnim, prozuklim glasom kaže nešto, da li više sebi ili nama, i šta uopšte kaže, mrzovoljan, naizgled zabrinut, i kada dolazi i kada odlazi, jednako ozbiljan i osmehnut, i voli ako se onome što hoće da kaže iskreno, od srca nasmeješ, makar samo zato što voliš svoje stare drugove... Sada, kada se retko viđamo, ili se ne viđamo uopšte, na pragu poznije sredovečnosti, kada je čovek sve više sam, pitanje vere i Boga, makar u neverici sna postavljeno, bez obaveze da zadivi u priči, dovoljno je da znam da još ima dobre proze u njemu.

Aleksandar Jerkov