Vreme br. 427, 26. decembar 1998.

U suton stoleća

Tajna oružja

Ma kako zvučalo paradoksalno, psihičko stanje velikog broja Nemaca tokom većeg dela 1944. godine moglo se označiti kao stabilno. Nisu bili optimisti samo oni koji su to morali da čine po državnoj ili partijskoj dužnosti. Ne, i običan narod verovao je u skoru i izvesnu pobedu, ili makar, mada to nikako nije smelo da se prizna, u večiti rat koji će se najzad svesti na čarke oko strateški nepromenljivih vojničkih pozicija u Evropi.

Odakle toliki optimizam u vreme kada je do okončanja rata ostalo samo nešto manje od godinu dana? Uprkos snažnom širenju mita o Nemcu -vojniku ili Nemcu - Vagnerovom junaku, nemački čovek ostao je i pod nacizmom u biti praznoveran i lakoveran. Nije uzalud Martin Hajdeger, kasnije jedan od ideologa nacizma, zapisao, trinaest godina pre početka Drugog svetskog rata, da je potrebna opuštenost prema stvarima a otvorenost ka tajni.

MIT I MAŠTA: Manje je poznato da se tokom godina kada je Vajmarska republika išla iz krize u krizu, gotovo pola miliona njenih podanika profesionalno izdržavalo izradama horoskopa, predavanjima na ezoteričnim seminarima ili radom u raznim okultnim časopisima. Mnogi od njih osnivali su mitska društva i mistična bratstva, lakovernima slali kićene diplome o stečenim dopisnim znanjima iz domena paranormalnog.

Bilo je to šareno društvo inspirisano likovima i delima iz nemačkog srednjeg veka. Sretali su se "doktorusi", "magistrusi", razni baroni, ezoterični učitelji i tumači. Evo nekih imena koja su u to vreme sijala na nebu nemačkih praznoverica. Teobald Beher, astrološki savetnik erfurtskog biskupa; Karl Brandler Praht, autor mnogih "Astrologika"; baron Rudolf fon Zebotendorf, inače sin železničara. Bila je u tim krugovima znana i frau Elzbet Eberstin, poznatija pod pseudonimom Sibila. Pomenuta frau Eberstin izradila je firerov horoskop, koji je u Minhenu u to vreme podigao znatnu prašinu. Iz njega je saznala da će Adolf Hitler vladati Evropom, uvećati nemački rajh od Urala do Dablina i umreti prirodnom smrću 1968. godine!

Tako su, dakle, radili magovi i okultisti. Važno je primetiti najzad i to da je i sama Naci-partija (NSDAP) po mnogo čemu izrasla iz ovih opskurnih krugova, u vreme dok su njeni prvaci uglavnom pili pivo po minhenskim pivnicama i sanjali o ponavljanju rimskog marša, ali na nemački način. Bile su to, dakle, dvadesete, vreme uspona optimističnog nacizma, doba kada su mnogi viđeniji ljudi i u nas verovali da će "mlada Nemačka" najzad uvesti u red ostarelu i pokvarenu Evropu.

REALNOST: Godine 1944. bilo je neko sasvim drugo vreme. Prethodne godine Nemci su doživeli strašan sunovrat uhvaćeni u klopku ruske zime, ali već naredne godine bili su optimisti. Priča o tajnim oružjima, čiji je razvoj pri kraju, neverovatno se brzo i lako proširila čitavim "Faterlandom". Kao i ostala usmena predanja i ove, kasnije će se videti, prazne priče, dobile su mnoštvo oblika i varijanti. Ipak, sva "tajna oružja" svodila su se na četiri vrste. Ravnopravnost u vojevanju protiv čitavog sveta i vraćanje na sve ofanzivne položaje sa kojih su odbačeni, Nemcima će omogućiti: razvoj nove generacije tajnih podmornica, novi topovi ogromnih kalibara, nove rakete i razvoj tajnih eksploziva.

Samo poslednje dve vrste "tajnih oružja", dakle rakete i eksplozivi, imali su unekoliko uporište u istraživačkim planovima. Koliko su "tajne podmornice" i "tajni topovi" bili utopija, najbolje su znali veliki admiral Denic i nekadašnji partijski arhitekta Albert Šper, tada na mestu ministra za industriju i naoružanje. Nemački raketni program, predvođen Vernerom fon Braunom, i nuklearni program za koji se brinuo nobelovac Verner fon Hajzenberg - napredovali su u malim i uistinu beznadežnim krugovima. Rakete iz programa FAU, koje je trebalo da budu opremljene punjenjem koje bi im omogućilo da prevale Atlantik i tako postanu prvi interkontinentalni projektili, ostale su samo san, baš kao i stvaranje prve nemačke nuklearne bombe, nikada do kraja shvaćene i pomognute od neukog nacističkog vođstva.

Ipak, to i nije bilo važno. Bitno je bilo da su oružja ostala tajna i svaki Nemac mogao je po sopstvenoj želji da zamišlja njihovu veličinu i strahovitu razornu moć... Zato su do sredine 1944. svi još bili optimisti. Iskrcavanje saveznika u Normandiji 6. juna 1944. godine uništiće i poslednje nade. Običnom Nemcu ostaće samo očaj, postiđenost i rezignirani prkos. U takvom raspoloženju dočekaće Nemci prve američke vojnike na putevima i u gradovima, ali još mnogi će zadugo verovati u tajna oružja čiji se razvoj ovio još jednim pojasom tajne i usavršavanje preselilo u guste šume Nemačke, bezljudne prostore severne Afrike ili Latinske Amerike.

Aleksandar Gatalica