Vreme br. 427, 26. decembar 1998.

Apocalypso

Strah od nade

Živeći u ovoj državi, kao i onoj prethodnoj, uostalom, čovek je mogao, ukoliko je na to bio spreman, da se nosi sa osećanjem straha pred onim što stiže, pred neposrednom budućnošću koja nikako nije ličila na boljitak. Slutiti, doduše, značilo je zloslutiti, nadati se - to beše sinonim za beznađe. Ali, ipak, ipak: bezizlaz beše jedan vid očajanja koji je sadržavao nebrojene šanse. Ova je misao bila opaka šala jednog čoveka koji je svoj život proveo u dijalogu sa smrću, no, makar kao šala, funkcionisala je tamo gde je prestajala nada.

Nisam nikada polagao velike nade u državu, naročito ne ovde. Pa, ipak, povremeno, činilo mi se da taj skup nevoljnika nije sasvim truo. Čovek je, recimo, do skoro, mogao da o uslovnoj, provizornoj tvorevini koja se diči državnim imenom, kaže po neku reč, ponekad, čak, i nešto dobro. Mišljah, primerice, da je dobro to što liberalni komunizam u kojem sam odrastao nije moje detinjstvo lišio "Sesame Streeta" ili "Florida Boy" sokova, o crveno-belim insignijama "Marlboroa" ili "Coca-Cole" da ne govorim. To je dobro, govorio sam, zato što se čovek i na taj način oseća delom geografije kojoj pripada, a još je k tome zgodno i to što, kad se uruši ta istorijska digresija zvana komunizam, neću morati da krpim rupe u saznanjima o svetu koji je takav kakav već jeste. Ovde se, da ne bude zabune, govori o osvežavajućim pićima, a zapravo se misli na Jackson Pollocka ili Andy Warhola, na John Lennona ili Bob Dylana. Ili ko vam je već važan kao ikona zapadne civilizacije.

Više nisam siguran da je reč o prednosti. Umesto što sam čitao knjige koje Česi ili Rumuni nisu čitali, umesto što sam slušao muziku o kojoj Bugari nisu mnogo znali, umesto što sam na zidovima svoje sobe držao reprodukcije slika koje Poljaci nisu mogli videti, možda bi bilo bolje da sam živeo onako kako sada ne pristajem da živim: izolovan od informacija i normalnih užitaka u tekovinama civilizacije. Možda bi, zbilja, bilo bolje da Kunderu, Miloša ili Konrada čitam kao pisce čije svetove prepoznajem kao svoje, umesto što sam ih čitao sa otklonom zvanim "o-Bože-zar-je-i-to-moguće". Svet Havelovih junaka bio je negativna mogućnost, a ne neposredna stvarnost, pomalo me je, čak, iritirao taj istočnoevropski apsurdizam, taj Mrožek i taj Kohout, ta estetska prljavština spoja beketovsko/joneskovske "više" ironije sa presnim životom u kazamatu realsocijalizma. Sad, pak, žalim.

Jer: da ne beše kako je bilo, ja bih se devetog novembra 1989. osećao srećnim, oslobođenim, emancipovanim - ili kako su već svoj ushit opisivali rušitelji Berlinskog zida. Ovako, kad god pogledam parče te neobične građevine na polici za knjige, vidim i one parčiće gvožđa iz jedne sarajevske kuhinje. Da sam živeo čekajući nešto, da sam trpeo radnju, ja bih sada mogao da kažem da sam slobodan čovek, makar onoliko kolika je "sloboda roba da puže na istok po palubi broda koji se kreće na zapad". To bi bilo nešto. Mogao bih da pripovedam o logorskim danima prijateljima iz inostranstva, umesto što se zapetljavam pokušavajući da im objasnim šta je to bila prethodna država i gde su koreni ovog povesnog anahronizma u kojem sada boravim. Mogao bih da razmenjujem apsurdne anegdote sa sapatnicima iz drugih država u kojima se nije moglo reći ono što se htelo. Mogao bih da imam prema brektanju varburga ili drndanju trabanta gotovo sentimentalan odnos, umesto što me deprimira činjenica da te ekološke bombe ljudi voze kao posve legitimna vozila, ne oldtajmere ili ekstravagancu.

Drugim rečima: imao bih nade. Ne bih, pročitavši jednu Sioranovu rečenicu iz sredine veka, proveo noć bez sna, užasnut njenom tačnošću. Rečenica glasi: "Crna utopija, zebnja, jedina nas snabdeva preciznostima o budućnosti." A, tek nekoliko fragmenata kasnije, stoji druga Sioranova misao, takođe stara pola veka: "Osvrnite se na Balkan; u svakoj prilici ćete čuti: sudbina, sudbina.. " U potonjoj rečenici užasava taj sasvim nevoljki, posve pasivni imperativ: osvrnite se... Sam taj ovlašni pogled, taj osvrt obeshrabruje, čini da se reči "zebnja", "Balkan" i "sudbina" stope u jedan amalgam straha pred budućnošću. A taj strah, čak, nije parališući, to je više onaj apsurdni strah, apstraktan kao strah od atomske bombe ili apokalipse. Pod okriljem tog straha može se, evo, živeti. I dok se svet bavi nekim drugim žanrovima, poljuljan nekolikim kapima muškog semena na plavoj haljini, spreman da bankrotira, tamo u Aziji, ali ne kao u "Komunističkom manifestu" nego kao u trećoj knjizi "Kapitala", dok se normalan čovek zgražava nad finalnim urušavanjem velike persijske civilizacije, makar se to zvalo preventivnim dejstvom protiv hemijskog oružja - ja se, ovde, bakćem sa nekim budalama što se otimaju za parče palube na Titaniku, ne, čak, ni za mesto u čamcu za spasavanje, jer tih čamaca odavno nema, odavno su otišli ili potonuli, usled pretrpanosti.

To je, dakle, taj teatar apsurda u formi svakodnevnog pozorišta. Smešno je, naravno, do suza. I posle suza.

Šta ostaje? Ne mnogo toga. Može se, recimo, ponešto ponekad kazati, makar to više niko ne slušao. Može se koristiti istočnim modelima preživljavanja, naučiti se živeti u strahu, okrenuti se alegorijskim formama, potražiti kakvu "prijatnu religiju"(Bihner), pojastučavati stvarnost, drogirati se, opijati se, pevati u horu, slikati zalaske sunca, hodati okolo kao zombi, pešačiti do Novog Sada. To je u redu. Ako vam se tako čini.

U protivnom?

Hm.

Gorčin Stojanović