Jovan Despotović piše Ministarstvu kulture
Slika neslavnog stanja
Poznata je opšta društvena, pa i državna nebriga za vrhunsko stvaralaštvo, a pre svega za likovne umetnosti
Jovan Despotović, istoričar umetnosti i kustos Muzeja savremene umetnosti od 1982, objavio peko 1100 prikaza, kritika, recenzija, eseja i studija iz oblasti savremene likovne umetnosti u brojnim dnevnim, nedeljnim i stručnim publikacijama; autor oko 150 monografskih, problemskih i panoramskih izložbi. Despotović je nedavno uputio otvoreno pismo aktuelnom ministru kulture, ukazujući na brojne nepravilnosti vezane za muzej savremene umetnosti.
"Sigurno
je u delu javnosti stvoren utisak o nesvrsishodnosti ovakve vrste kritike na rad jedne
velike umetničke institucije - pre svega zbog loših rezultata njenog čelnika",
kaže Despotović. "Svestan sam pri tome da je uzaludno očekivati od čoveka kome je
prvi radni dan upisan u radnu knjižicu stupanjem na mesto direktora ovog Muzeja da
objektivno odgovori na specifične zahteve jednog zanata koji se zove muzeologija i koja
ima svoj fakultetski stepen edukacije. Ali je minimum da direktor Muzeja savremene
umetnosti makar razlikuje sliku od skulpture, što nije slučaj u našem primeru jer je u
jednoj već objavljenoj publikaciji objekat Zdravka Joksimovića (koji je uzgred potpisan
kao Zoran a rad mu je naopako reprodukovan) svrstan u slikarstvo, a sve tri greške, što
znači da nisu slučajne, ponovljene su i prilikom priprema za objavljivanje novog
muzejskog vodiča. Ako se ovom kardinalnom dokazu o nepoznavanju osnovnih činjenica doda
i dugačak spisak koji sam naveo u pomenutom pismu, dolazi se do slike neslavnog stanja u
kome se Muzej danas nalazi nakon neuspelog eksperimenta koji je država nad njim
sprovela."
To otvara i pitanje drugih državnih i stručnih institucija kao najodgovornijih u našem umetničkom sistemu.
Kako je poznata opšta društvena, pa i državna nebriga za vrhunsko stvaralaštvo, tu pre svega mislim na likovne umetnosti jer tu najdetaljnije poznajem situaciju, razumljivo je posvemašno propadanje koje nije samo izraz današnje materijalne oskudice, koja je dakako velika, već pre svega institucionalne nezainteresovanosti da se koliko je realno moguće ti procesi zaustave. Primer izložbe Sretena Stojanovića takođe je karakterističan: od tri institucije kojima se Jugoslovenska galerija umetničkih dela, priređivač izložbe, obratila, Sekretarijat za kulturu Beograda odmah je pozitivno odgovorio i finansijski pomogao organizaciju izložbe; Rektorat Univerziteta umetnosti zasad je dao samo čvrsta obećanja da će shodno mogućnostima naknadno pomoći, a najpozvanije - Ministarstvo za kulturu Srbije nije se udostojilo ni da odgovori na molbu. Kada imamo ovakav slučaj odnosa prema tako velikom umetniku kakav je Sreten Stojanović, šta se od njih može očekivati da učine za manje značajne ili mlade autore i njihove izložbene projekte. Bilo bi zanimljivo da ovo Ministarstvo obelodani godišnji utrošak sredstava striktno namenjenih finansiranju programa i otkupa u vrhunskim muzejima koji mora da je jako zanimljiv kada ga toliko drže u tajnosti. Sigurno bi se videlo da je, kako ste tačno naveli, nacionalni, ali i svaki drugi kič zastupljen u dobrom delu sredstava koje upravo Ministarstvo kulture izdvaja za otkup ili izložbene programe. Posledica takvog odnosa je i primetno povlačenje ozbiljne likovne umetnosti u alternativne prostore (poput Paviljona Veljković ili bioskopa Rex), privatne galerije (vredne pomena su samo Haos i Zvono u tom sektoru), čak i neke provincijske (Konkordija u Vršcu, Zlatno oko u Novom Sadu, Savremena galerija u Pančevu), a tek delimično galerije Kulturnog centra, Doma omladine i Grafičkog kolektiva uspevaju da sporadično održe potreban nivo u ovoj sveopštoj poplavi šunda. No, kada bolje razmislim, veliko je pitanje zbog čega bi se sveopšta propast ovog društva kojoj smo svedoci zaustavila jedino pred vratima naših kulturnih i umetničkih institucija?
Ove godine su se izdvojile dve Vaše izložbe priređene jedna za drugom u Čačku i Beogradu.
Kao kruna tih interesovanja nastala je izložba "Umetničko i angažovano u umetnosti devedesetih", koja je tokom oktobra prikazana u okviru 20. memorijala Nadežde Petrović u Čačku. Sadržaj izložbe tragao je za odgovorima na dva osnovna pitanja: prvo, koji su to danas dominantni fenomeni u umetničkom stvaralaštvu koji su odgovorili na izazove vremena u formalnom i semantičkom sloju artefakta, pa otuda na izložbi nije bilo slika ni skulptura u klasičnom smislu tih pojmova, već instalacija i ambijentalnih postavki te video-dokumenata o performansima i drugim javnim akcijama koje su imale sadržaj koji me danas zanima. A taj zajednički sadržaj je zapravo drugi problem u današnjoj umetnosti: direktna reakcija umetnika na teme dana koje se tiču ideoloških i političkih postavki izraženih na različite načine - od aluzija i metafora do brutalnog govora uličnih protestnih akcija. Sastav umetnika ove izložbe stoga je obuhvatio autore svetskog renomea, poput Marine Abramović pa sve do najmlađih poput Nuneta Popovića.
Izložba akademika Sretena Stojanovića, koju ste nedavno priredili, izazvala je nekolike oprečne komentare?
Biografija Sretena Stojanovića takođe pokazuje vrlo slične uzore. Poreklom je iz porodice koja je potomstvo vaspitavala na snažnim nacionalnim i patriotskim osećanjima, a posle robijanja zbog povezanosti sa mladobosanskim pokretom odlazi na školovanje u Beč i Pariz. Po povratku u našu umetnost donosi jedan nov vajarski jezik koji je u međuratnom razdoblju razvijen do najvećih estetičkih visina.
Ovu izložbu je priredila jedna mala beogradska galerija, a ne recimo institucije koje su pre svega pozvane da se time bave - poput Muzeja savremene umetnosti. Kao reakcija na tu svojevrsnu posrednu kritiku rada ove zapuštene kulturne institucije u poslednjih šest godina od kada joj je na čelu Radislav Trkulja, desilo se da me tri dana nakon otvaranja ove izložbe, a posle 15 godina rada na mestu kustosa Zbirke jugoslovenske skulpture XX veka, direktor premesti na drugo radno mesto (sa očiglednom namerom da ga uskoro proglasi tehnološkim viškom i da me na taj, za njega bezbolan način, jer samo u tom slučaju nije moguća sudska zaštita, konačno izbaci iz Muzeja).
K.R.
