Vreme br. 429, 9. januar 1999.

Odlazak kontroverznog mislioca

Knjige koje se same pišu

Sociologija i filozofija izgubile su jednog od najtalentovanijih naučnika ovog vremena čija se teorija nazivala "superteorijom" dospevši tako u rang dekonstrukcije

Mesec dana pred svoj 71. rođendan umro je Niklas Luman, najznačajniji i neosporno najkontroverzniji nemački predstavnik teorije sistema. Našoj široj publici njegovo ime je još uvek uglavnom nepoznato, dok su oni upućeniji svesni da su sve oblasti društvenih nauka, a prevashodno sociologija (preciznije, Lumanovim rečima, teorija društva) i filozofija, upravo izgubile jednog od najtalentovanijih i najplodnijih naučnika s kraja ovog veka. Uspevši da dovrši (ukoliko objavljivanje znači kraj) Društvo društva (Die Gesellschaft der Gesellschaft, 1997), knjigu koja se pojavljuje kao poslednja u nizu od preko trideset naslova i koju je i sam smatrao svojim kapitalnim delom, za njim je, kao zaloga za budućnost, ostala čuvena nepregledna zbirka vrlo sistematično složenih ceduljica na osnovu koje se, po svedočenju samog autora, knjige same od sebe pišu.

SVEDENA BIOGRAFIJA: Iz Lumanove biografije bi i najupornijim lovcima na senzacije bilo teško da izvuku one pikantne i skandalozne detalje koji bi ovom misliocu dali onakav medijski sjaj kakav prati, na primer, Žaka Deridu, Žaka Lakana, ili, na drugačiji način, Ludviga Vitgenštajna. Ono što se o njegovom životnom putu i njegovoj svakodnevici znalo može, kao u slučaju Imanuela Kanta, da bude predmet priče koja zadivljuje jedino svojom svedenošću na život bez ikakvih ekscesa - izuzev "ekscesivne", opsesivne posvećenosti radu. Završivši Pravni fakultet, Luman radi u sudu, potom u ministarstvu za kulturu i, nakon jednogodišnjeg boravka na Harvardu (gde, zahvaljujući srećnim okolnostima, prisustvuje predavanjima jednog od pionira teorije sistema Talkota Parsonsa), posvećuje se naučnom radu iz oblasti sociologije, provodeći najveći deo svog radnog veka na Univerzitetu u Bilefeldu i živeći u njegovoj blizini. Lumanovo delo, međutim, od samog početka dospeva u žižu naučnog interesovanja. Njegovi prvi radovi iz oblasti teorije organizacije nastaju kao reakcija na kratkovidu primenu ove teorije isključivo na privredna preduzeća. Oslonivši se na Parsonsovu teoriju sistema i radove iz teorije organizacije Herberta Simona, Luman kritikuje navodnu neophodnost postavljenih ciljeva za funkcionisanje jedne organizacije i pledira za sagledavanje organizacije iznutra. Iako će se u svom daljem radu posvetiti istraživanju društva, svestan da se mnogo koji društveni fenomen, tj. "društvena funkcija" ne može smatrati organizacijom (poput, na primer, politike ili tržišta), ovde već nalazimo dva noseća stuba njegove teorijske misli. Jedan - kritika teorije delovanja po kojoj svako delovanje ima svoj racionalan cilj i svoju svrhu - odvodi ga na suprotan pol od Jirgena Habermasa i uvodi u sociološko-filozofsku polemiku s njim koja rezultira objavljivanjem zajedničke knjige Teorija društva ili socijalna tehnologija (Theorie der Gesellschaft oder Sozialtechnologie, 1971); a drugi - zahtev da se stvari posmatraju "iznutra" -dovodi ga u blizinu čileanskog neurobiologa Umberta Maturane, čiji pojam autopoieze (koji, uprošćeno, označava sposobnost živih bića da sama sebe proizvode i organizuju) Luman preuzima i proširuje domen njegovog značaja, tvrdeći da je svaki sistem po svojoj suštini autopoietičan. Ako ovome, međutim, dodamo tvrdnju da je svako posmatranje sistema samo čin razlikovanja sistema od njegove okoline i da (s obzirom na to da je i posmatrač tek jedan sistem koji je, dakle, autopoietičan) nikada nije moguće govoriti o objektivnom ("tačnom") posmatranju, postaće nam već jasnije da su implikacije Lumanove teorije dalekosežne i, za mnoge čitaoce njegovog dela, nimalo naivne.

POSMATRAČ I DRUŠTVO: Jer, kada shvatimo da se posmatrač društva nikada ne može nalaziti van društva, baš kao što nikada ne može istovremeno posmatrati celo društvo nego samo razlikovati pojedine funkcionalne sisteme od dela njihove nesagledive okoline - kada, dakle, pristanemo na nužnu nesavršenost posmatračeve perspektive koja je uvek samo jedna od mnogo mogućih, kada doslovce svarimo tvrdnju da se društvo ne sastoji od ljudi nego jedino i isključivo od komunikacije i da društvo, shodno tome, postoji jedino dok postoji i komunikacija i uvek kada postoji komunikacija...; jednom rečju, kada nam se zavrti u glavi, razumećemo činjenicu da odjek ove teorije daleko prevazilazi okvire sociološke misli. Niklasu Lumanu lažna skromnost nije bila svojstvena. Došavši još 1969. godine na Bilefeldski univerzitet, on precizira svoj naučni cilj, koji glasi "teorija društva" i za koji je mladom naučniku po planu (!) potrebno trideset godina istraživanja. Vrlo brzo nakon pomenute polemike sa Habermasom i nakon što Lumanovi radovi jedan za drugim izazivaju sve više uzbuđenja u naučnom svetu podelivši pri tom publiku na protivnike i pristalice, ova se teorija počinje nazivati "superteorijom", dospevši tako u rang dekonstrukcije, sa kojom sve češće biva i poređena - odnosno, od koje sve češće biva razlikovana. Luman ne negira sopstvene "superambicije" (baš kao ni baziranost ma kakvog svog stava upravo na tekovinama dekonstrukcije); nakon što 1984. objavljuje Socijalne sisteme, knjigu koja, kao što kaže njen podnaslov, iznosi osnove jedne opšte teorije (Soziale Systeme: Grundriss einer allgemeiner Theorie), on nas suočava sa jednim po jednim društvenim supsistemom (pomenimo samo naslove Nauka društva, Pravo društva, Umetnost društva, Realnost mas-medija) vodeći nas sigurnom rukom ka Društvu društva. Paradoksalni naslov poslednjeg dela (iz kojeg ne samo Luman nego i njegovi interpretatori i kritičari citiraju još u vreme dok ono postoji samo u rukopisu) Luman u jednom intervjuu objašnjava rečima da je Društvo društva, naravno, opis društva u društvu, ali je ono istovremeno i sama knjiga, a ne samo njena tema. Upravo je zato ova knjiga mogla da bude kapitalno delo još pre nego što je bila objavljena i, iz istog razloga, Luman ovde ne preza od ponavljanja toliko toga što je u drugim knjigama već napisao. U suštini, čitalac za koga je Lumanova teorija nepoznat teren može svoje čitanje otpočeti bilo kojim od pomenutih radova, jer Luman upravo takvog jednog čitaoca uvek ima na umu. Sve njegove knjige ostavljaju otvorena vrata kako prema samoj teoriji sistema tj. teoriji društva-kao-sistema, tako i prema pojedinim supsistemima, pri čemu, jasno, tek čitaočeva perspektiva (jer, čitalac je posmatrač, on je čak u izvesnom smislu privilegovani "posmatrač drugog reda", onaj koji, s obzirom na veću distancu od teme nego što je ikada može postići jedan autor, ima uvek mogućnost da kaže "ja vidim ono što ti ne vidiš", pri čemu ipak ne bi trebalo da zaboravi da ga nijedna pozicija ne oslobađa sopstvenih slepih mrlja...), tek pravac čitaočeve radoznalosti može da odluči da li će teorija postati sistem, a (sup)sistem(i) njena okolina, ili će biti obratno. Lumanova bliskost problemima modernog društva, ta sposobnost Lumanove reči, uprkos izuzetnoj promišljenosti i često teškoj shvatljivosti, da pogodi, razotkrije i razobliči najsvakodnevnije principe našeg socijalnog življenja, izazvala je u javnosti (pre svega nemačkoj) buru reakcija. Ako su njeni prvi protivnici osporili ovoj teoriji tačno ono što ona osporava svakoj organizaciji i svakom sistemu - dakle, napred pomenuti cilj, svaku svrhovitost - i, proglasivši je konzervativnom, upitali se čemu onda uopšte (takva) teorija, kasnije se krug kontroverzi proširio. Dva osnovna pitanja ne prestaju da upošljavaju naučne mozgove: sa jedne strane, stoji Lumanovo mišljenje da pojam transcendentalnog duha ili Boga za objašnjavanje društva uopšte nije neophodan, a sa druge strane, tu je vrlo osetljivo pitanje morala i s tim u vezi problem rizika (jer, moderno se društvo može nazvati i društvom rizika) i položaja moderne politike. Luman uviđa da se situacija u kojoj se nalaze građani modernog društva više ne da niti opisivati niti rešavati "metodama" svakodnevnog morala, odnosno, kao što Luman kaže, moraliziranjem. Povodom činjenice da u modernom društvu čovek o preuzimanju nekih ličnih rizika odlučuje sam (kao što je, na primer, vožnja autom ili uzimanje lekova), dok u pogledu mnogo kog globalnijeg rizika (pomenimo uplaćivanje penzionog osiguranja, građenje atomskih centrala ili korišćenje vode iz vodovoda) biva prepušten odlukama eksperata i, pre svega, političara, Luman kaže da postojanje moralnog kodeksa ima funkciju navodnog ventila za nemoć građana. Međutim: "Moramo se upitati kakav je doprinos moralne i etičke komunikacije za rešenje tih problema? Odmah ću reći: nikakav."

SOCIOLOŠKI JEDRENJAK: Iz svega ovoga može se da naslutiti pravi smisao superiornosti Lumanove misli - ovaj strpljivi, uporni i konsekventni posmatrač modernog društva, koji je svoju poziciju jednom prilikom uporedio sa pozicijom ždrala čije se gnezdo nalazi na jarbolu nekog jedrenjaka, poziva nas na maksimalno moguće svesno posmatranje, pri čemu maksimum svesti uvek podrazumeva i svest o ograničenjima i mogućim greškama. Činjenica da sopstvene slepe mrlje ne možemo videti nas ne sme oslobađati jedne sasvim specifične odgovornosti: naime, nikada ne smemo zaboravljati da one postoje. Niklas Luman je time sopstvenu misao doveo, za čitaoce, na granicu podnošljivosti, izazvavši - možda paradoksalno? -- talasanje okeana po kom plovi njegov sociološki jedrenjak, pokrenuvši novo preispitivanje filozofije, prava, politike, religije, etike, pa čak i književnoteorijske misli (koja Lumanu može da zahvali za jedan osvežavajući pravac u tumačenju tzv. nonsens literature, na čijem čelu stoji svima dobro poznata Alisa u zemlji čuda).

Luman je, zapisavši svoju "nesvrhovitu" teoriju, uspeo da dođe do cilja koji je sebi pre tridesetak godina postavio. Kako ćemo mi sa njom - jer, bez nje sigurno više nećemo moći ukoliko nam je do stalo opstanka društva, dakle komunikacije - ostaje, naravno, tek da se vidi. Izvesno je samo ono najosnovnije, ono što je Luman, za razliku od mnogog drugog posmatrača, uspeo da artikuliše: opisivaćemo sopstvenu ozračenost teorijom, svesni da ona možda nema drugi smisao (i utoliko svrhu) izuzev daljeg osmišljavanja sveta u kom živimo.

Jelena Kaspers