Tri pariske izložbe
Most, ikone i zemljotres
U Parizu nikad nije komplikovano naći izložbu, nego je komplikovano - izabrati samo jednu izložbu
Kamen i zlato iz riznice Aleksandra trećeg; pravo predamnom, najlepši most na zimskoj Seni. Treba rešiti - desno ili levo, u Veliku Palatu, gde je epohalna kineska izložba, ili u Malu, gde je Tijepolo i neki drugi. U Parizu nikad nije komplikovano naći izložbu, nego je komplikovano - izabrati samo jednu izložbu. Svaku spremaju poznavaoci školovani na jednom od najtežih fakulteta u Evropi. Kakav god rezultat bio, dovoljno se nađe za neku intimnu, samostalnu šetnju kroz ljudsku ambiciju s nadom i čak izvesnošću da će se nabasati na tragove onog što ostane kad se duh vremena u nekom pojedincu vine slobodno i hrabro i povede ga tamo gde ih je malo bilo.
Polukružne stepenice Velike Palate, bele i kamene, prazne su. Stižem do vrata i otkrivam da je ogromnu devetnaestovekovnu rešetku zaključao štrajk. Dve nedelje su nedavno štrajkovali čuvari muzeja Orsej, pa sad i ovi hoće iste povišice. Neodlučne gomilice čekaju; odlazim desno, u Malu Palatu. Ne mogu u Kinu, ostaću u Evropi. Inače je svaka pariska izložba i evropska, jer su tradicije i biografije isprepletene i odnos prema umetnosti civilizacijski prepoznatljiv kao što je i kineski, recimo, u svemu prepoznatljiv.
TRAGOM IKONA: Prva izložba je mala. U jednom od predgrađa Alžira, u
porodici Cabal (Kabal) rođen je 1929. sin Roger (Rože). Posle Drugog svetskog rata
završava u Parizu političke nauke i postaje rukovodilac sindikata konstruktora
hladnjača i rashladnog materijala. Znači činovnik, mada visoki, i u sličnim mu
krugovima teče cela karijera, do smrti prošle godine. Šta je ponukalo tog čoveka da
putuje po Evropi tragom ikona, da u njih uloži sve što ima i da svih sedamdeset šest
ostavi na kraju državi, on, Francuz iz Severne Afrike? Je li tajna u ovoj ikoni
"Sveti Đorđe ubija aždaju", iz novgorodske škole, XVI vek, po kojoj igra
crveni plamen? I sveti Đorđe je neko prigradsko palestinsko dete iz trećeg veka, koje
na ikoni vidimo kako mu Dioklecijan sudi, a onda na njega navaljaju kamen, pa ga razapinju
na točak, muče ga vatrom, daju mu da pije otrov, bičuju ga i seku mu glavu, dok se na
velikoj centralnoj sceni ne pojavi na belom konju, u besmrtnoj slavi, nad nemani crvene,
zle glavice na izuvijanom telu, čupavom i crnom, više crevo ili ideja no telo. Na
zlatnom nebu, oblak je gusto naređanih lica plavopepeljastih duša. Crte crteža su
snažne kao ubodi. Pomalo sluđen je osmeh kraljice koja sa dve bele vezice drži aždaju
kao slugu, u potaji, iza zavijutka stepenica, na vratima vizantijske kule.
Vek ranije, deo te priče i tog umeća poneo je sa sobom jedan anonimni slikar koji se, kao toliki drugi, sklonio na Krit. "Rođenje", tako se zove ikona, slika je dve religije. Nema, nažalost, crnogorske i dve srpske ikone za koje piše da su deo kolekcije, ali nisu izložene. Ostaće radoznalost. Još jednom, pre odlaska, svi zastaju: kod petnaestovekovnog Nikole Tsafourisa, velika ikona "Hristosa milosrđa" čije je telo, izranjajući do pupka iz ružičastog kovčega, i iznad ruku sa stigmatima, sa stisnutim, uzdignutim ramenima i pognutom glavom - sama ideja milosrđa.
FRANJEVAČKO BLAGO: Preko stepeništa, na drugoj izložbi, prema njemu je okrenut crtež Jacoppa Torritija, "Večni otac", na oker podlozi; usta "Večnog oca", odlučna i samilosna, oči koje sve vide, neuhvatljivog pogleda, njihov je pejzaž beskraj. Dete o kojem govori ova izložba rođeno je drugde u Evropi, u porodici bogatog trgovca tkaninama. Godine 1206. obukao je sirotinjske prnje i rekao porodici da je izabrao duhovni put. Od tada je živeo sa bednim i leproznim, i krenuo da restaurira crkve oko svoga grada Asizija (Asizi). Ime Franjo, na italijanskom, Francušče - dobio je zato što mu je majka, dama Pika, bila, veruje se, Francuskinja, a otac je na putovanjima zavoleo ovu zemlju i naučio njen jezik.
Franjo je verovao u ono što je propovedao, tako da su mu i drugi verovali, i već su ga hiljade sledile 1221. godine, kad mu je papa Inoćentije III dao odobrenje da zasnuje red. Nije bilo zemlje u Evropi u kojoj nije bilo franjevaca, i nema do danas. Bogati su sledbenici slali poklone i tako je bazilika Svetog Franje Asiškog, izgrađena odmah posle njegove smrti, za kratko vreme postala jedan od velikih muzeja Italije, sa freskama koje su među najlepšim i najstarijim na hrišćanskom zapadu.
Godine 1997. 26. septembra, zemljotres je smrvio deo plafona i zidova, i Giottove su se freske po drugi put izlomile, kao u zemljotresu od pre petnaest godina. Sad izložba putuje po svetu i pomaže u skupljanju oko pola milijarde dolara koliko je potrebno za restauraciju riznice Asizija. Institucije i pojedinci daju, širom Evrope, kao što daju da Venecija ne potone u zaliv, jer ih se to tiče, ne čini im se to samo kao deo italijanskog nasleđa, nego prosto nasleđa.
ČUDA SVETOG FRANJE: Na fresci takozvanog "Majstora riznice", rađenoj krajem trinaestog veka, prikazana su četiri posmrtna čuda Svetog Franje. Devojka je spašena, prohodao je paralisani, a iz raščupane je nesrećnice isteran demon, zli, sivi tračak beznadežne materije na zlatnoj plohi neba. Pred takvom slikom sve je jasno, šta treba i šta ne treba, u umetnosti i van nje. Ali, iza tog kraja izložbe nazvane "Spasiti Asizi" nastavlja se, s druge strane istog zida, permanentna izložba muzeja.
Izgleda li tako svaki vek izbliza? Šta je ostajalo umetnosti dvadesetog veka posle ovakvih zanosa koji liče na šlag, ili na valcer, nego da rasture sve do šavova i da počnu iznova. Ili je još više hrabrosti trebalo da se ne rasturi, nego shvati. Eto, to je poklon od ove tri izložbe, slučajno jedne uz drugu u danas, ne znam zašto, nezagrejanoj Maloj Palati. Umesto još i s Tijepolom, bolje je onda dalje uz Senu, s niskim, ledenim vetrom.
Mirjana Robin
