Hajka na medije
Ućutkivanje u tri lekcije
"Srbija je zemlja velike slobode. Ko god je
protiv vođe, u zatvor ga vode"; "Srbijo, majko, plači".
Boban Miletić Bapsi (trenutno u zatvoru)
| Ako se stari aforizam Vlade Bulatovića Viba, "Kad čizma počne da misli, mozgu ostaje da maršira", primeni na aktuelnu hajku na nezavisne medije, pojačanu posle falsifikata kojim je srpski potpredsednički trio onoliko mahao pred kamerama, dolazi se do zaključka da su se ovde namnožili mozgovi koji ne idu u korak i kvare stroj, pa ih shodno tome valja dovesti u red. Proteklog vikenda, u tri različita mesta u Srbiji, teška ruka zakona spustila se na jednu radio-stanicu, jedan mesečnik i na jednoga pesnika-aforističara. Zapaža se da je težina kazni obrnuto proporcionalna veličini gradova u kojima zlomisleći žive i rade. Pođimo tim redom. |
Slučaj prvi
Niš, "City" radio
Opštinski sud u Nišu osudio je, u ponedeljak 18. januara, vlasnika "City" radija iz Niša Nikolu Đurića na dva meseca zatvora, uslovno na godinu dana, zbog krivičnog dela neovlašćenog posedovanja i korišćenja radio-stanice u periodu od kraja 1997. godine do 18. avgusta 1998. godine. Uslovna kazna izrečena je uz olakšavajuću okolnost da je reč o neosuđivanom, porodičnom čoveku koji je učestvovao na konkursu za dodelu frekvencija, dok mu je otežavajuća okolnost bila to što je "izvršenjem tog krivičnog dela stvorena društvena opasnost". Svoj prvi komentar da je presudu primio s olakšanjem, ali da sud nije uvažio deo argumenata odbrane, Đurić za "Vreme" ovako obrazlaže:
"Laknulo mi je zbog toga što je za ovo delo predviđena kazna od godinu dana zatvora. Sud je, nažalost, ignorisao primedbu odbrane da je problem stvorila savezna administracija svojom neažurnošću. Naša stanica je učestvovala na prošlogodišnjem konkursu za dodelu dozvola za rad, i odbijena je 15. maja 1998. godine sa obrazloženjem da treba da dopuni dokumentaciju. Mesecima smo čekali da vidimo šta nam je još od dokumentacije potrebno. Dopis Saveznog ministarstva za telekomunikacije, u kome nam traže građevinsku dozvolu za antenski stub, stigao je tek 20. avgusta, sa datumom od 18. avgusta, istog dana kada su došli inspektori, oduzeli nam delove predajnika i onemogućili emitovanje programa! Mi smo građevinsku dozvolu dobili u opštinskom Sekretarijatu za urbanizam i komunalne delatnosti uz čestitke da smo prvi i jedini niški radio koji ju je uopšte dobio. Dozvolu smo poslali ministarstvu u predviđenom roku od mesec dana, ali nam je umesto dozvole za rad stigla tužba, a sada i presuda. (Doduše, 2. decembra nam je ministarstvo poslalo kratak dopis da je postupak za izdavanje dozvole u toku.) Naime, kada ministarstvo zatvara radio-stanicu, po automatizmu podnosi i tužbu. Bilo je nekoliko sličnih slučajeva u drugim gradovima da se takav proces završavao tokom istražnog postupka, ali se niško tužilaštvo pokazalo više nego revnosnim i tako smo došli do presude."
Sagovornik "Vremena" dodaje da je "City" radio počeo sa emitovanjem programa krajem 1997. godine, uzdajući se u predizborna obećanja da elektronski mediji bez dozvola mogu da rade do okončanja predizborne kampanje i formiranja nove vlade:
"Posle izbora i konkursa raspisanog u februaru, taj rok je produžen do objavljivanja rezultata konkursa. Ne zaboravimo da je oko 300 elektronskih medija do konkursa radilo bez dozvole, opet krivicom neažurne administracije koja godinama nije raspisivala konkurs. Stav Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), čiji smo mi član, jeste da, ako administracija na zahtev za dobijanje dozvole, propraćen dopunom dokumentacije, ne odgovori za mesec dana, smatraćemo da je dozvola dobijena. I umesto da ponovo počnemo sa emitovanjem, meni krivično presuđuju, mada sam uredno podneo dokumentaciju i dopunio je. Zanimljivo je da smo mi najmlađi niški radio, poslednji smo počeli sa emitovanjem, a prvi smo zabranjeni. Zašto? Valjda zato što smo puštali inostranu muziku i imali sopstveni informativni program. Činjenica da su u trenutku kada mi je izricana presuda četiri niške radio-stanice radile bez dozvole (bar one građevinske) relativizuje ovaj krivični postupak protiv mene. Ne govorim ovo zbog toga što mislim da bi i njima trebalo suditi, već zato što sam uveren da su dvostruki aršini ružni i da svima treba dozvoliti da rade."
Predsednik ANEM-a Veran Matić izjavio je ovim povodom da je presuda vlasniku "City" radija opasan presedan čiji je cilj uterivanje straha ljudima koji žele da učestvuju u proizvodnji istinitih informacija, dodavši da je pažnja sveta bila usmerena na ovaj slučaj posle kojeg bi mogao da krene talas sličnih presuda.
Slučaj drugi
Leskovac, "Prava čoveka"
Leskovački slučaj po posledicama je znatno teži od niškog. Mesečnik "Prava čoveka", čiji je izdavač Odbor za ljudska prava iz Leskovca, kažnjen je prekršajno po republičkom Zakonu o informisanju na 100.000 dinara kazne, dok je Bojanu Tončiću, glavnom uredniku i autoru spornog teksta "Pisati kao sav normalan svet", objavljenog u decembarskom broju lista, naloženo da se "isprsi" sa 50.000 dinara. Presuda je izrečena 15. januara, na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka koji je dan ranije podneo Živko Ljubisavljević, direktor i glavni i odgovorni urednik JP Radio Leskovac. Direktor Radio Leskovca našao se "iznenadjen i uvredjen" zbog sporne rečenice u Tončićevom tekstu koja "opliće" Radio Leskovac za prećutkivanje, zamagljivanje i još koješta. Prekršajni sudac je ocenio da je time "narušen ugled i interes javnog preduzeća Radio-Leskovac", te odmerio po zakonu.
"Pravi razlozi su na drugoj strani, pre svega, u mom uvodniku u istom broju pod naslovom 'Apokalipsa sada' u kome sam pisao o epidemiji dizenterije u leskovačkim obdaništima, zbog koje niko nije odgovarao, kao i moje pisanje za 'Blic', 'Danas', 'Nezavisnost'...", kaže za "Vreme" Bojan Tončić. "Odbor za ljudska prava, jedina nevladina organizacija južno od Niša i list 'Prava čoveka' našli su se na meti načelnika Jablaničkog okruga i šefa leskovačkih socijalista Živojina Stefanovića, koji je, u svojoj izjavi za Radio Leskovac, list ocenio kao 'čist pamflet', a meni pripisao 'psihičke probleme', valjda zato što sam zbog šikaniranja na poslu - radim u opštinskoj upravi - neko vreme proveo na bolovanju. Dalje je sve bilo stvar rutine, a podnosilac prijave je direktor Radio Leskovca, stanice o kojoj sam pisao baš u 'Vremenu' januara 1995. godine i to afirmativno!"
"Ma kako ovo nazvali", nastavlja Tončić, "reč je o verbalnom deliktu, a i u samoj presudi bilo je mnogo nepravilnosti: po Zakonu o informisanju ne kažnjava se glavni nego odgovorni urednik; ne kažnjava se ni autor; u obrazloženju presude, pored mojeg imena ne stoji nikakva funkcija, a kazna od 100.000 dinara izrečena je listu koji ne postoji kao pravno lice, pošto je reč o glasilu Odbora za ljudska prava! Da ne nabrajam dalje. Pošto novac nisam uplatio u predviđenom roku, po presudi mi preti zatvorska kazna od 30 dana (dok se ne namiri 1800 dinara, 60 dinara po danu), a ostatak bi trebalo da naplate prinudnim putem, mada od imovine imam samo svoje prijatelje. Žalili smo se, ali žalba ne odlaže izvršenje."
Presuda je, inače, izazvala popriličnu pažnju lokalnih i nacionalnih medija, ali i međunarodnih organizacija. Suđenju u prostoriji premaloj da primi sve zainteresovane prisustvovali su predstavnici Misije visokog komesarijata za ljudska prava UN-a u Jugoslaviji Nikola Barović i Jadranka Kocejić, a optužene je branio advokat iz Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Slobodan Stojić. Lokalna TV "Panorama" imala je opširan izveštaj o suđenju, a oglasio se i specijalni izvestilac za ljudska prava Jirži Dinstbir ocenom da je sudija za prekršaje jednostavno izmislio novu kategoriju lica koja su po zakonu odgovorna i da je po prvi put zaprećen zatvor kao sredstvo za sprovođenje ovog zakona. "Držanje ljudi u strahu ne vodi ka unapređenju demokratije i ljudskih prava i okončanju nasilja", rekao je još Dinstbir, a apel za oslobađanje Tončića i "Prava čoveka" uputili su i Helsinški odbori iz istoimenog grada i iz Stokholma.
Posle mirnog vikenda, Tončić i predsednik leskovačkog Odbora za ljudska prava Dobroslav Nešić, pozvani su, u ponedeljek 18. januara, na razgovor kod prekršajnog sudije Dragana Stankovića koji im je odrezao kaznu. Razgovor je bio odložen, jer je sudijina kancelarija tokom prethodne noći obijena?! Odbor je (uz, verovatno jedva prigušen smeh), odmah reagovao izjavom da nema nikakve veze sa provalom. Nešića su kasnije u prostorijama Odbora posetila dvojica, po sopstvenim rečima, inspektora Službe državne bezbednosti, pitala ga da li je on taj i taj, a posle potvrdnog odgovora naprosto odšetala. Ništa novo: "Već dugo nam prete, pozivaju na informativne razgovore, provaljuju u prostorije, šire neistine o nama... Mi nastavljamo da radimo i verujemo da će i januarski broj 'Prava čoveka' naći put do čitalaca", izjavio je Nešić za dnevnik "Danas", a Tončić za "Vreme" potvrđuje da je i ranije šikaniran na poslu, da je prećeno njegovim prijateljima, da je dobijao pozive za mobilizaciju i da su na njega primenjene "sve smicalice karakteristične za milje kasabe na 300 kilometara od Beograda".
Slučaj treći
Knjaževac, Boban Miletić Bapsi
Dok u Nišu uslovno kažnjavaju, a u Leskovcu za sada samo prete zatvorom, u Knjaževcu, bogami, 'apse! Mašinski tehničar iz Knjaževca, u slobodno vreme pesnik i aforističar, Boban Miletić Bapsi trenutno leži svojih 30 dana u zatvoru zato što se protiv njega vodi istraga. Sudija Okružnog suda u Zaječaru "u krivičnom predmetu okrivljenog Bobana Miletića..." doneo je 13. januara rešenje da se sprovede istraga zato što postoji osnovana sumnja da je okrivljeni "tokom decembra 1998. godine u Knjaževcu javno izložio poruzi Slobodana Miloševića, predsednika Savezne Republike Jugoslavije u vezi sa vršenjem njegove predsedničke funkcije". Šta to učini nesrećnik? Pa, to što je "u svojstvu autora knjige aforizama, epigrama i pesama", istu "štampao u štampariji 'Zlato tisak' u Knjaževcu u tiražu od 250 primeraka", da bi je onda "preuzeo iz štamparije i dana 18. 12. 1998. godine u Domu kulture u Knjaževcu na promociji javno objavio, rasturao i prodao preko 100 primeraka knjige". Šta fali knjizi? To što je, kako piše tužilac, napisao: "Samo Sloba Srbiju spasava - svojom ostavkom"; "Jedva čekam da zagrlim vođu - kakva bi to španska kragna bila"; "U zemlji nenormalnih ljudi, sasvim je normalno da vlada najnenormalniji"...
Ovo je, razume se, izbor okružnog javnog tužioca, mada se "Vremenu" više sviđa pomalo proročki aforizam s početka teksta, ili onaj: "Pišem protiv vođe svašta, mada znam da taj ne prašta", al','ajd', nema veze. Obrazloženje za 30 dana pritvora glasi: "Iz okolnosti slučaja proizilazi da bi okrivljeni, ukoliko bi se nalazio na slobodi, ometao pravilan tok istrage uticanjem na svedoke koje treba saslušati". Beogradski advokat Nikola Barović, međutim, ističe da čovek ne negira da je napisao inkriminisanu knjigu, ocenivši da nije reč o uticaju na svedoke, već naprosto o represiji. Inače, kako javlja dnevna štampa, knjiga "Srbijo, majko, plači" katalogizirana je u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu još 1997. godine.
Valja se nadati da nesrećni pesnik-aforističar, kad prođe sve, neće poslušati kolegu Viba koji je onomad pripretio: "Zamerate mi što se igram rečima. Ugledaću se na vas, igraću se ljudima."
Uroš Komlenović
|
Brankovačka Kako je okretni mladi preduzimaĺ dao ulici u kojoj ima kuńu sopstveno ime Neko je nekada u neko vreme, valjda prilikom neke energetske krize ili iz neke druge mode, u vikend naselju nedaleko od Sremske Kamenice, podno Popovice, neăto ăto je liĺilo na novu uliĺicu kraj poljskog puta nazvao - Solarnom ulicom. A neko drugi je to isto uĺinio za nekoliko kuńa pokraj drugog poljskog puta neăto bliće Novom Sadu. Kad je novosadska opătina pre nekoliko godina proăirila svoju gradsku granicu dublje prema Fruăkoj Gori, na novom zemljiătu primeńen je izvestan nered u imenima uliĺica, a glavno je da je pronađeno da postoje dve "solarne ulice". Tada su aktivisti mesne zajednice Sremska Kamenica pokrenuli inicijativu da se u tu divljinu uvede red, pa su proletos, gotovo demokratski, zatraćili od desetak vlasnika kuńa kraj one druge, dalje Solarne ulice, da daju predlog novog naziva. Kako je komăija Branko izgradio kuńu kraj samog glavnog druma, njemu je, prvom na svakom udaru, i prenet taj zahtev. Ovaj okretni mladi preduzimaĺ, veĺito zauzet, a i retko u toj kuńi u koju je smestio neke izbeglice iz Krajine, valjda rođake ili prijatelje (ili podstanare) iz starog kraja, razglasio je da se traći novo ime ulice, ali niko, pa ni on sam, nije se prihvatio nezgodne dućnosti organizatora takvog sastanka. Kad su kroz neko vreme doăli iz mesne zajednice da pitaju kakva je odluka, on je procenio da je pametnije da kaće da je odluka pala nego da objaănjava zaăto demokratsko pravo nije konzumirano. No, u brzini, niăta mu drugo nije palo na pamet nego da kaće da je reăeno da se ulica nazove Brankovaĺka, to jest da joj skromno podari svoje ime. Predlog je zapisan i prosleđen Komisiji za imenovanje ulica Gradske skupătine Novog Sada. Komisija je u skladu sa naĺelom sabornosti koje vlada u Republici Srbiji, taj predlog prosledilo na saglasnost Ministarstvu za urbanizam i građevine Vlade Srbije (prema ĺlanu 8. Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije i lokalnoj samoupravi, 47/91), a tamo su se ljubazno odazvali ćelji naroda i dali saglasnost da Gradska skupătina Novog Sada promeni naziv Solarne ulice u Brankovaĺku - ăto je i uĺinjeno bez ijednog glasa protiv. Zatim je nadlećno komunalno preduzeńe poruĺilo tablu za ulicu. Problem je izbio kada je trebalo platiti 50 dinara po ognjiătu za novu tablu i direk na kome ńe ona biti istaknuta. Neki zadrti stanovnici te ulice tek tada su pitali otkud da je ulica nazvana po Branku, kada su oni tu daleko stariji starosedeoci. Predstavnik mesne zajednice je objasnio da to viăe nije po Branku nego po Vladi Srbije, koja je poĺela da uvodi red i u ovaj deo fruăkogorske divljine. Taj argument nije lepo prihvańen od nekih upornih vojvođanskih autonomaăa uăanĺenih u nekoliko vikendica veń trideset godina, i mada su tablu platili, nikako da je istaknu. Tako se u pojedinim krajevima Vojvodine i dalje ometaju napori Vlade Srbije da uvede red na celoj svojoj nedeljivoj teritoriji. D.B. |
