Intervju: Mr Branislav Pomoriški

Centralna ruka Srbije

Prvi put u našoj finansijskoj istoriji posle Drugog svetskog rata na prihodnoj strani propisa o prikupljanju sredstava za budžet Srbije izbrisana je Vojvodina

Mr Branislav Pomoriški član Izvršnog odbora Novog Sada i direktor SPENS-a, zadužen je za finansije u gradskoj vlasti, koju kontroliše koalicija stranaka koje ne učestvuju u centralnoj vlasti u Srbiji. Ovaj ekonomista svakodnevno ima pred očima finansijske tokove, ne samo kao gradski funkcioner nego i kao direktor jednog velikog poslovno-sportskog centra, a javnost ga je posebno zapazila kao jednog od tri republička poslanika koji su početkom decembra prošle godine isključeni iz Skupštine Srbije (pošto je Dragan Veselinov isključio sve ostale stranke iz Koalicije Vojvodina) - baš uoči rasprave o budžetu i drugim finansijskim zakonima. Razgovor sa gospodinom Pomoriškim započeli smo pitanjem na koji način se u Srbiji koncentriše i centralizuje moć odlučivanja čak i o privatizaciji, o čemu je on u više navrata javno govorio?

POMORIŠKI: Kad je reč o koncentraciji i centralizaciji moći odlučivanja o nacionalnom kapitalu najjednostavnije je ići putem primera, a najočigledniji su primeri uzeti iz zakonskih tekstova koje Vlada Srbije u poslednjih nekoliko meseci glatko protura kroz Skupštinu Srbije.

Evo, možda, najdrastičnijeg slučaja kada je u pitanju privatizacija, slučaja čija je suština nekako ostala van vidokruga javnosti. Reč je o Zakonu o prometu nepokretnosti. Ja neću sada analizirati sve njegove dvosmislenosti, ali ću prvo spomenuti da on u početnom stavu ističe da su svi oblici svojine ravnopravni, što bi istovremeno trebalo da znači i da je svaka svojina svakome dostupna na način prirodan svakoj od oblika svojine. Međutim, u članu 15 spomenutog zakona zapisano je da individualni poljoprivrednici ne mogu kupiti društveno poljoprivredno zemljište u procesu njegove transformacije.

Svakome je jasno da je tu reč o klasičnom rušenju jednog od osnovnih principa republičkog ustava Srbije, kao i da je reč o elementarnoj protivrečnosti ugrađenoj u sam zakon. Postavlja se, naravno, pitanje zašto je taj član 15 tu tako ogoljeno zapisan, kao da je zalutao iz vremena tvrdog socijalizma. Kome se može objasniti da naši seljaci navodno nisu zaslužili da kupe društveno poljoprivredno zemljište, da je to zemljište tobože stvorio neko drugi (to jest, kao da ono nije od tih seljaka oduzeto) ili, možda, da neka fantomska ekonomska doktrina ima valjane dokaze da društvena poljoprivredna dobra treba sačuvati (po Lenjinovom obrascu "ukrupnjavanja" zemljišnog poseda).

Nemoguće je sada i ovde braniti tezu da su se ta naša dobra pokazala kao ekonomski uspešna, s obzirom na jednostavnu činjenicu da su ona ekonomski propala još u ono za društvenu svojinu povoljnije sistemsko okruženje. Režim društvene svojine se i u poljoprivredi pokazao neodbranjiv. Kako je i sam pojam te svojine postao paradoksalan, spomenuta zaštita njiva od onih koji bi mogli da ih obrađuju ne može se racionalno objasniti generalnim ekonomskim argumentima. Otuda zaključak nužno ide ka sferi parcijalnih interesa. Jednostavno, nameće se kao zaključak hipoteza da neko čuva monopol na zemljište da bi sam kontrolisao i učestvovao u privatizaciji možda našeg najvrednijeg resursa. Pošto je najviše zemlje u društvenoj svojini na teritoriji Vojvodine, nameću se i drugi zaključci.

"VREME": Državna centralna finansijska vlast je, naravno, dominantna u sferi javnih finansija. Vi smatrate da i u toj sferi, čak, ima viška voluntarnog disponiranja?

Vidite, prvi put u našoj finansijskoj istoriji posle Drugog svetskog rata na prihodnoj strani propisa o prikupljanju sredstava za budžet Srbije, da tako kažem, izbrisana je Vojvodina, ona tu ne postoji kao neki subjekt. Prvi put Autonomna Pokrajina Vojvodina nema ni jednog jedinog dinara svog izvornog prihoda. Naravno, njena teritorija nije teritorija sa koje se ne uzimaju prihodi, naprotiv - ali je bez ikakvog uticaja na bilo koji dinar koji se u njoj sakuplja. Na rashodnoj strani odobren je budžet takozvanoj pokrajinskoj vladi, to jest Izvršnom veću Skupštine APV, ali po veličini takav da nekolicina ovdašnjih funkcionera može da plaća sekretarice, da ima fikuse u kabinetu i da se, tolika su to sredstva, jednom ili dva puta prskaju komarci, ali ne na celoj teritoriji Novog Sada. Budžet Vojvodine je, na primer, šest puta manji od budžeta grada Novog Sada, koji ni sam nije dovoljan.

Mnogi smatraju da je bar sam Budžet Srbije navodno tehnički dobro sproveden. Delite li takvo mišljenje?

Nije tu stvar u tehnici, ali ni ona nije racionalna. Glavni nosioc prihoda trebalo bi da bude porez na dobit preduzeća, kad se tobože siva ekonomija vrati u legalne tokove. Kome uopšte treba objašnjavati da dobiti u privredi nije bilo ni prošle, a neće je biti ni ove godine. Preciznije rečeno, tamo gde je ima, ona neće biti iskazana.

Postavlja se onda pitanje na kojoj bazi će porasti budžet za tih 34,6 odsto. Porašće na bazi zahvatanja inflatornih prihoda, onih prihoda koje će naduvati inflacija. To su, pre svega, porezi na dohotke i porez na promet. Naravno, mogao bi se očekivati realan porast tih prihoda, kad bi se mogao očekivati realan rast društvenog proizvoda - a u to ne veruje baš mnogo stručnjaka.

Ipak, bitno je pogledati kako je komponovana rashodna strana budžeta, a posebno kako se projektuje potrošnja nominalnog porasta budžeta. Odmah se vidi da je polovina porasta predviđena za policiju, a druga polovina je namenjena takozvanim rezidualnim stavkama. To su one stavke "ostalo", "i druge namene", "prema potrebi", "rezerve" itd., sve po odlukama vlade. Evo samo jedan primer, kod sredstava za visoko obrazovanje u stavci "za podršku talentima" imate dva miliona dinara, a "za ostale namene" je predviđeno 167 miliona dinara. O čemu tu dalje da se priča?

Posle usvajanja finansijskog paketa za ovu godinu najoštrije ste kritikovali zakon o socijalnom fondu. Ponovite za naše čitaoce svoje argumente...

Mislim da je onaj zakon o privilegijama, koji je digao toliko prašinu pre nego što je povučen, samo bio maska za ovaj propis koji spominjete. Tim zakonom o takozvanom socijalnom fondu, kao što je poznato, predviđeno je zahvatanje milijardu maraka (šest milijardi dinara).

Prvi problem sa ovim zakonom jeste to što je on u suprotnosti sa Ustavom Srbije i u direktnoj suprotnosti sa svim sistemskim zakonima koji definišu prihodnu stranu budžeta. Član 68 Ustava Srbije nedvosmisleno kaže da svi prihodi države moraju biti budžetirani. Znači, ne "mogu", "treba" ili nekako kondicionalno drugačije - već moraju biti budžetirani. Zakon o javnim prihodima i rashodima kaže šta "može" biti budžetirano - zahvatanja iz rudarske rente, biljna bogatstva itd. Znači tu gde samo "može" ne spominju se cigarete, alkohol i sve ono što je sada predmet kvazi oporezivanja, navodno u korist socijalnog programa. U obrazloženju tog zakona spominju se, istina, penzije i dečji dodaci, ali u samom zakonu tako nešto ne piše. Ispada da se zakon i obrazloženje ne odnose jedno na drugo. I da kažem još i to, ja ne znam da je država ovde usvojila neki socijalni program za čije ostvarenje se sada udara namet na vilajet. Uostalom, već i činjenica da će sa tog "prolaznog računa", na koji će stizati taj novac, pare deliti po svojoj volji ministar finansija, upućuje na smisao celog zakona, pa i na pravac utroška tih para. Mogao bih čak pretpostaviti da to nije zakon za socijalni program, već zakon za formiranje privatizacionog fonda u korist jedne uske kaste finansijskog plemstva Srbije. A kažu da privatizacija kasni zato što nemamo logistiku. Evo jednog logističkog zakona za privatizaciju javnih dobara.

D.B.