Čudo u Valjevskoj Kamenici

Sveta cepanica

Detetu Saši ukazao se lik svetitelja na cerovom drvetu. Da je u pitanju srpski svetac na srpskom panju, presudili "original podočnjaci" Vasilija Ostroškog

Kad je onomad, sredinom decembra prošle godine, srpski premijer Mirko Marjanović svečano, radno, bez šlema i strateški probio srpski Trifkovića tunel na pruzi Valjevo - Loznica (koji je uspešno probijan sedam godina), samo su optimisti mogli pretpostaviti da će se sa čudima nastaviti. Ali, bi novo čudo. Ovog puta božije. Na Tucindan, 5. januara, pred Božić, dete Saša, kao svako srpsko dete uze da nacepa drva. Jedan cerov panj se baš nije dao, dete Saša stade da ga razgleda i na preseku polovine panja, da kažemo ovećoj cepanici, ugleda lik svetitelja.

Kasnijom ekspertizom bi utvrđeno da se prikazao srpski svetitelj Vasilije Ostroški, poznat kao čuvar pravoslavlja, čudotvorac i iscelitelj. Pošto je osveštena, sveta cepanica se zaštiti i izloži u crkvi u Donjoj Kamenici. Narod dolazi, klanja se i prilaže. I tumači da su vremena odista gadna, čim se srpski svetac prikazao na cerovom drvetu, koje je autohtono srpsko. Treba li reći da se dalja čuda tek očekuju.

KNJIGA UTISAKA: Gornja Kamenica baš kod tunela Trifković. Levo od regionalnog puta Valjevo - Loznica, stotinak metara uzbrdo, crkva svetog Nikole. Nedelja pre podne. U porti i crkvi mnoštvo naroda, ima ih od Beograda, Kikinde, Užica... U crkvi, do ikonostasa, omanji sto zastrt čaršafom sa voćnim motivima. Na njemu staklena posuda u obliku kvadra, otvorena odozgo. U njoj oveća cerova cepanica na koju je naslonjena ikonica Vasilija Ostroškog, cerov list, prilozi u novcu. Žućkasto čelo cepanice bledi prema kori. U srcu drveta krugovi godova presečeni belinom, centrimetar sa dva, koja se može "pročitati" kao lik. Narod stao u red, priloži, klekne, pomoli se.

Sveštenik Čeda Simić kaže da nema broja koliko je ljudi bilo, nema broja... Dolazili i iz Berlina da snimaju na kasetu. "Iz bilo kog ugla da posmatrate, u vas gleda, a to su odlike svetitelja", objašnjava. Pop Čeda odlazi da obuče mantiju, zbog slikanja, crkvenjaci kupe pare sa cepanice i upisuju u svesku.

Sveštenik priča da je na Tucindan dete Saša cepalo drva, jedno nije htelo da se precepi, pojavile se varnice, svetlost, Saša je ugledao lik, učinio mu se veći, uplašio se, zvali ga telefonom, rekao da ga unesu u kuću, sutradan video što i ukućani, uputio da sačekaju da prođu Hristovi praznici pa će otići vladici Lavrentiju u Šabac.

U Šabac otišli pred Srpsku novu godinu, on, Milosavljevići, kod kojih se svetitelj prikazao, i televizija. Vladika, pod lupom, gled'o, posmatr'o, i doslovce rek'o: "Ako je dar prirode, a i priroda je Bogom dana, moguće je da iščezne, ako je od Boga, sigurno će se uskoro prikazati nekim čudom, izlečenjem, i tako te stvari". To je bio njegov sud i najuži komentar, kaže pop Čeda, i dodaje da je vladika ocenio da je to ipak lik svetog Vasilija. Dodaje i da je vladika to malo povezao i sa crkvom u Staparu, gde su drva posečena, crkva je nezavršena još od Drugog rata, pa je to božja promisao da se završi. "Toliko", kaže sveštenik, "ja više ne smem ništa da dodajem". Dodaje da je vladika naredio da se drvo sa litijom prenese u crkvu, da je otada crkva otvorena svakog dana, da će nabaviti knjigu utisaka, da narod može da prilazi, ako je prikazanje od Boga, doći će do nekog isceljenja, jer je sveti Vasilije poznat po isceljenjima... Misli da će biti posećeno.

Starija žena, u crnini, izlazi iz crkve, kaže, lika ima, vidi se, da li je to neko predskazanje... Dve starine u uglu porte, meštani. Obojica u belim, stajaćim (svečanim) košuljama. "Božja volja, nešto će biti, valjda će Bog dati bolje", viši će. Niži govori otresito, da Ovo znači da narod treba da se vrati crkvi, viši ozgo treba da donesu šta je Ovo, možda je dobro, možda stradanje, bolje neka bude dobro, "vidi se da je neka prokaza", možda će Ovo doprineti da budemo verni jedan drugom, da jedan drugog volimo, sve se otpadilo, ako je od boga, mora se još nešto prikazati...

NEMA SUMNJE, ON JE: Kuća Milosavljevića, gde se sveti Vasilije prikazao, tri kilometra dalje, u Gornjoj Kamenici. Do puta-ulice prodavnica "Srbija", na plavoj tabli beli "radikalski" orao. Iza kuće gomila cerovih panjeva, sve naslagani jedan na drugi. Cela porodica na okupu. Domaćin Slavko kaže da je, za sedam dana, koliko je drvo bilo kod njih, 500 ljudi prošlo kroz kuću, i to sa svih strana, nikakav teret nisu osetili, 500 ljudi, kaljavo, a tepih nigde nije isprljan. Cepanica stajala na vitrini, ko god uđe bez komentara, pomoli se i kaže: "Čudo božije". Kad je cepanica osveštena premeste je kod ikona.

Počinje iz početka, prvo su mislili da je sveti Nikola, pošto ga slave, ali on ima malo okruglu bradu, a sveti Vasilije izduženu, podeljenu na dva dela, to je toliko savršenstvo da ga ni Uspenski ne bi bolje naslikao. Tako rek'o vladika, a posmatrao pod lupom. Posmatrao mu vladika podočnjake i rekao - "Podočnjaci su original svetog Vasilija Ostroškog". Podočnjaci, a vladika zna.

Drva odsek'o u Staparu, ljudi pričaju da se u toj šumi uvek nešto pojavljivalo. Šume nema mnogo, 20 ari, ali kad god ode u nju naseče puna kola i greje se celu zimu. A mala šuma. Kad je sek'o drva, kod kuće, sve ređ'o uvis panj na panj, ko nikad, tako mu došlo. Na Tucindan, pošalje Sašu da iscepa drva, oni sede, piju kafu, kad upade dete, sa vrata, "ljudi, vidite ovo čudo", pogleda cepanicu, pa u svetog Nikolu, "ako,nije on", skopa cepanicu i pravo kod komšinice koja veruje i više nego što treba, čita mnogo knjiga i sve živo. Komšinica izvadi ikonicu svetog Vasilija i kaže: "On je". Posle i ostali kažu: "On je". Sutradan dođe pop Čeda, prekrsti se, celiva panj, i on kaže: "Nema sumnje", al' ne sme da da sudi, vladika će.

Slavko je u početku im'o neki strah od svečevog lika, nije mala stvar, svetac u kući, ali pomisli, svetac je, neće biti zlo, prođe jedna noć, druga, sve fino, vidi svi odmorniji i opušteniji. Odu kod vladike, vladika uze lupu, cepanicu drž'o namesnik Mihailo iz Osečine, kaže vladika: "Vidi se". Kaz'o i da je teško dati sud, tako nešto u životu nije video, i ocenio da stoji u crkvi. Eno, stoji kako stoji, ne menja se, lik se nije ništa promenio, bio je malo sjajniji, brada mu bila crnja, zbog vlage.

I dete Saša (21 godina) počinje ispočetka. Uzeo panj da precepi, sekira se odbila, nije sumnj'o, udari jače, neće, uzme da pogleda, ugleda lik, izgled'o mu veći. Ni da seče, ni da ne seče, više lika se ocrtav'o krst, poljubi lik, prekrsti se i unese ga u kuću, obavesti popa Čedu "koji je preuzeo dalju intervenciju".

Prošlo vreme, ohladile se glave, Slavko trezvenije razmišlja, možda ovo nije dobro samo za njegovu kuću, nego za ceo narod, došao je dan izmirenja, mir i sloga su potrebni svima, problema ima, i na Kosovu, i sa Crnom Gorom, bilo bi mu drago da svetiteljev lik pomogne svima, eno crkva puna, narod će dolaziti.

Slavko imao još straha, koji je izašao na dobro. Kad su izneli cepanicu iz kuće, kad su pošli kod vladike, svi ukućani su plakali, bilo im žao, saživeli se sa likom svetitelja, a kad je lik vraćen opet su bili srećni, ako nije u kući, u crkvi je, i crkva je kuća.