Politika falsifikata

Virtuelna stvarnost

Laganje se u politici smatra za relativno normalnu i legitimnu stvar - do izvesne granice. Granica je tamo gde ih u laganju uhvate, a posledice su po pravilu teške. Tako je svuda, osim u nas: za laž ne odgovara niko

Pravila su poznata odavno: što je laž veća i bezobraznija i što se češće ponavlja, bolje će se primiti. Dobri dr Gebels samo je rezimirao ono što je vekovima bilo poznato. Naše doba, međutim, donelo je zanimljive inovacije na tom planu: naime, ranije se jako vodilo računa o tome da laž bude uverljiva i dobro "pokrivena", sa osiguranim izlazima za slučaj da bude raskrinkana i tako dalje. Laganje je veština kao i svaka druga, pa je tako i negovana i usavršavana, jer se nekada smatralo da nije lepo lagati i da laganje srozava moralni lik lažova kad ga uhvate. Izgleda da i danas postoje države u kojima još postoje rudimenti takvog sistema vrednosti i poimanja morala i gde preziru lažove - naročito ako su političari, a još više kada su na vlasti. Tako Amerikanci tvrde da svom predsedniku Klintonu - kao i Niksonu pre njega - ne zameraju što je zgrešio, nego što se vadio laganjem. Novinarima se laganje lakše oprašta, osim kada nekoga oklevetaju, mada su i tu sudovi skloni blažem tretmanu: u istoriju je ušla jedna presuda Vrhovnog suda Crne Gore, kojom se odbija tužba za klevetu jer sporna informacija "nije imala namjeru da bude istinita, već zabavna". Treba sugerisati našim političarima na vlasti da se drže ovog obrazloženja kada idući put budu proizvodili nevešte falsifikate.

GUBITAK NEVINOSTI: Srozavanje veštine laganja u nas traje desetak godina i trend je vidljiv golim okom. Jedna je stvar kad je Lazar Mojsov u Skupštini SFRJ sredinom osamdesetih mahao "štapskim dokumentom kontrarevolucije na Kosovu", koji nije delio okolo i čiji sadržaj je ostao tajna (ako nekog zanima, reč je bila o aktivnostima smenjenog pokrajinskog rukovodstva iz 1981). Druga je stvar ono što se desilo na pres-konferenciji trojice doktora onog utorka.

Nije da je bivša država bila uzor poštenja i istinoljubivosti, ali se slobodno može reći da je skandal "Vojko i Savle" bio gubljenje nevinosti i početak srozavanja koje nas je do ovde dovelo. Ta bezočna paškvila ne bi bila mogla da se pojavi u "Politici" da Miloševićeva kadrovska politika nije na vlast dovela ljude kojima su bezočne paškvile način života i uobičajeni, redovni modus operandi. Kada se ispostavilo o čemu je reč - a ispostavilo se odmah - poreklo te paškvile i identiteti počinilaca spretno su sakriveni i zaštićeni sa najvišeg mesta. Barem su se potrudili da sakriju i zaštite počinioce, što je bio znak da je nekoga ipak i uprkos svemu bilo pomalo sramota; valjda i zato što je to ipak bilo pre Osme sednice...

Do 1991. histerija režimskih medija bila je svakodnevna i - očekivano - osetljivost na laž bila je otupela od puke količine lagarija. Izmišljalo se sve, do tvrdnji kako je savezni premijer Ante Marković "krao šunke" i kako Stipe Mesić nosi bradu da mu se ne vidi tetovirano slovo "U" na licu. Laž je bila pravilo, ali falsifikata nije bilo.

Jedna od važnijih epizoda iz 1991. bio je "tajni zapisnik sa radnog dogovora u Gradskom odboru SPS Beograda" povodom dopunskih izbora u Rakovici za jedno mesto u Skupštini Srbije. Ovaj "strogo poverljivi" papir - inače uverljivog sadržaja i dosta dobro sačinjen - pušten je u javni opticaj pred izbore. U njemu se tvrdilo kako su se socijalisti zaverili da dr Vojislava Šešelja po svaku cenu uguraju u parlament. To im je i uspelo jer su ponudili neubedljivog i slabog kandidata; sam "dokument", razvlačen preko "Balkan ekspresa", teško da je doprineo pobedi dr Šešelja; valjda zato što je imao poverljivi broj 313, što je broj na tablicama automobila Paje Patka. Taj falsifikat ostao je upamćen po veoma vešto sklopljenom sadržaju: počinilac je zapravo tu naveo sve što su socijalisti mislili, nisu smeli da kažu, ali su zato mogli da demantuju. Dva lista - "Balkan ekspres" i "Vreme" - bila su tužena za klevetu zbog prenošenja faksimila i sadržaja tog falsifikata, ali je tužilac, SPS, odustao od tužbe.

BORBA ZA LEŠEVE: Zamah i eskalacija rata sa Hrvatskom doneo je prateću eskalaciju laži i izmišljotina. Počelo je odmah, u martu 1991, očajničkim pokušajima da se pakrački incident od 2. marta proglasi za "pokolj Srba i genocid". "Večernje novosti" su tada ušle u istoriju sa vanrednim brojem i "vešću" od "40 mrtvih u Pakracu"; u tom broju parafrazirano na jednoj strani piše da je pakrački paroh Savo Bosanac "zaklan", na drugoj da je "teško ranjen", a na trećoj je njegova izjava. U Pakracu 2. marta 1991 - slava Bogu! - niko nije bio ni ubijen, ni ranjen. U panici posle 9. marta dr Dragutin Zelenović, tadašnji premijer Srbije, obznanjuje kako "ustaše upravo napadaju Stolac"; novinarska provera svih sedam lokaliteta pod tim imenom u SFRJ pokazala je da prvi ministar laže.

Tokom rata sasvim bezočni falsifikati javljaju se na televiziji, jer se režimska štampana propaganda zadovoljavala običnim laganjem. Tako smo videli borbu oko leševa civila: HTV tvdi da su Hrvati, RTS tvrdi da su Srbi, a reč je o istim leševima. Videli smo kako na RTS pokazuju vrećice sa onim kristalima za zaštitu elektronskih uređaja od vlage na kojima lepo piše "Silica Gel. Do not eat" i objašnjavaju kako je to "droga kojom se ustaše drogiraju"; videli smo kako pokazuju listove iz beležnice na čijoj poleđini je faksimil novčanice od 500 DM i tvrde da "eto time ustaše plaćaju svoje plaćenike". Jedan od lepših slučajeva bio je i čuveni "Kum", koji na televiziji zove Milana Brezaka, portparola MUP-a Hrvatske, na "tajni broj" koji su tada svi novinari imali i pokušava da mu se predstavi kao njegov "agent". Uz to su išle slike eksplozivnih naprava za koje se ispostavilo da su - u stvari - bile zaplenjene još početkom osamdesetih od ustaških terorista infiltriranih na jadransku obalu. Izmišljotina koja je ostavila najdublji trag bila je ona o "40 zaklanih beba iz Vukovara"; uprkos svim mogućim demantijima, uključujući i one iz JNA, još ima ljudi koji u to veruju. Tako je materijalna istina postala relativna stvar: čin vere postao je najvažniji; ko je odabrao da veruje u ono što bi najviše voleo da čuje, postao je nedostupan razlogu i dokazima. Od 1992. svi propovedaju već obraćenima, što nužno smanjuje potrebu za kvalitetnijim laganjem: zašto bi se trudili kad im ionako veruju sve?

Rat u Bosni i Hercegovini i prateći politički događaji u SR Jugoslaviji oterali su taj trend još dalje. Paradigmatičan je slučaj "banjolučkih beba" iz juna 1992: za "smrt 13 beba u banjolučkoj bolnici zbog nedostatka kiseonika" optužena je međunarodna zajednica i njene sankcije. To što je ceo slučaj bio izmišljen (kako lepo objašnjava dr Borisav Jović, jedan od aktera, u svojim memoarima), to što su u neposrednoj blizini Banjaluke postojala dva aktivna postrojenja za proizvodnju medicinskog kiseonika - nije pomoglo; vera u "nebesku misiju" i "zaveru protiv Srba" bila je jača.

Još veći efekat postigle su priče o tome kako bosanski Muslimani ubijaju sami svoje civile, samo da bi mogli da optuže Srbe. To je dovelo dotle da kad bilo koji naš političar pomene "Markale", svi se odmah ohlade i pomisle "šta smo opet zabrljali?!".

SIROČAD: Laž, kao i svaki porok, ima svoj zalet i ubrzanje: kad jednom krene slobodno i bez odgovornosti, kraja joj nema. A ako "borci za nacionalnu stvar" još i objave kako za Srpstvo treba i lagati - može se očekivati doslovno sve. Kada je juna 1993. smenjivan Dobrica Ćosić sa mesta predsednika savezne države, Zoran Lilić je mahao "stenogramom" sa nekakvog sastanka Štaba vrhovne komande u Dobanovcima, u kome je trebalo da bude čuvena rečenica "Dobrice, imaš vojsku...". Ćosić je to ubedljivo osporavao, ali mu nije pomoglo. Treba ipak priznati da taj "stenogram" nije izašao u javnost; još se vodilo računa o ugledu Vojske i saveznih institucija. O svemu ostalom se nije vodilo računa: "Večernje novosti" otišle su 1994. toliko daleko da su objavile sliku Uroša Predića "Siroče na majčinom grobu" (Narodni muzej u Beogradu), kao sliku "siročeta iz Istočne Bosne kome su Muslimani ubili roditelje, ali je zbrinuto i sada je pitomac srednje vojne škole". Koliko je poznato, posledica u redakciji "Večernjih novosti" nije bilo i pošto je falsifikat bio urnebesno raskrinkan u javnosti. Ako nema Boga, sve je dozvoljeno, što reče onomad Dostojevski...

U takvom kontekstu nije nikakvo čudo što se u jesen 1994. Haškom tribunalu javio izvesni Čedomir Mihajlović, inače TV kamerman, munđos, konjokradica, doušnik više službi i uopšte slobodni umetnik opšte nadležnosti, sa predlogom da im preda "strogo poverljiva dokumenta" državne bezbednosti, iz kojih se "vidi da je Slobodan Milošević odgovoran za ratne zločine u Bosni". Tribunal je prvo naseo, ali je kasnije - posle ekspertize papira - odbio Mihaijlovića. Holandska služba bezbednosti petljala se s njim neko vreme i odbila ga; CIA isto tako. Na kraju, aprila 1995, na Čedu je naseo njujorški "Tajms" i obrukao se. Čeda Mihajlović nestao je u pravcu zalaska sunca, ali mu treba priznati da se barem potrudio oko izgleda i sadržaja papira; kao slobodni umetnik morao je da ispadne uverljiv, barem dok se Vlaji ne avizaju; oni na vlasti misle da ne moraju.

PRAVILA IGRE: Vrhunac ošljarenja i bezobrazluka u laganju i falsifikovanju nastupio je sa eskalacijom krize na Kosovu i sa "vladom narodnog jedinstva" SPS, JUL i SRS. Za razliku od SPS-a, u kojem je ipak očuvano neko osećanje stida (kakvo-takvo, iz inercije i dužeg političkog iskustva valjda), nove snage iz JUL-a i SRS-a uletele su svom snagom i punim poetskim nadahnućem u poslove dezinformacija i specijalnog rata. Posle produžene galame, u akciju su stupili na veliko u oktobru 1998, sa čuvenom Uredbom Vlade Srbije o zabrani novina i plenidbi njihove imovine, a sve pod izgovorom "ratne opasnosti", koja nije bila proglašena i koju je sam predsednik SRJ Slobodan Milošević proglasio nepostojećom. Tu više nije bila reč o običnom laganju, jer je nastupila veća materijalna i politička šteta. Onda su smislili Zakon o informisanju Srbije i na brzaka ga progurali kroz skupštinu, za koju će se ubrzo ispostaviti da joj je svejedno za šta glasa. Donošenje tog zakona bilo je praćeno nespretnim opravdavanjima ministra Aleksandra Vučića, a njegova primena u slučaju "Evropljanin" retroaktivnim dejstvom, što se ne pamti u istoriji našeg pravosuđa.

Arogancija i bezobrazluk tako su postali pravilo igre jednog režima u kome isti parlament prvo jednoglasno donese, a onda - tri nedelje kasnije - jednoglasno ukine isti zakon. Da više nema nikakvog pravila igre, odgovornosti i javnog morala pokazala su tri doktora i potpredsednika Vlade Srbije, obznanjujući "tajni dokument CIA" koji je neko očigledno kod kuće napravio makazama, lepkom i mašinom za fotokopiranje; deca bi za ručni rad uradila bolji falsifikat. Cela epizoda delovala bi fantastično u nekoj normalnoj sredini, u kojoj je očuvano sećanje na devetu Božju zapovest; u takvoj sredini, uostalom, ta trojica u životu ne bi ušli ni u kakvu vladu, a pogotovo ne bi u njoj ostali posle takve svinjarije. Ali, pošto u nas više ne postoji stvarnost, već virtuelna predstava "takozvane stvarnosti" u kojoj sve "mož' da bidne, al' ne mora da znači". U takvom društvu biti lažov je stvar normalna, govoriti jedno, misliti drugo i činiti treće još normalnija, a pri tom ne osećati nikakav stid i sram stvar poželjna. Istina je ukinuta, poštenje i odgovornost takođe, a bestidnost i bezobrazluk postali su vrhunske političke vrednosti.