Tri pitanja glavnom uredniku Poštovani gospodine Žarkoviću, Posle dugog premišljanja, rešila sam da vam se obratim sa apelom da više ne objavljujete slike leševa na naslovnim stranicama "Vremena" - ili bilo gde drugde u listu. Povod za ovo pismo, naravno, predstavlja naslovna strana najnovijeg broja "Vremena". Ovo je, naime, treći put da mi "Vreme" ispada iz ruku pri pogledu na ono što ste objavili. Uostalom, evo nekoliko pitanja za vas. 1. Gde mislite da mi, poštovaoci "Vremena" (nadam se ne bivši) čitamo vaš list? Gde da ga sakrijemo od dece - ili da ga ne krijemo? 2. Kako da se u kući ponašamo normalno, ili nedaj bože nasmejemo nečemu, ako nam na stolu stoji "Vreme" sa slikom raskrvavljenog Zorana Todorovića ili sa slikom nekog bezimenog mrtvog čoveka pored čijeg leša - odvaljene glave - prolaze gomile novinara, verifikatora i ostalih uglednika? 3. Setite se, molim vas, gde smo takve slike prvi put videli (RTS, "Politika Ekspres)... Zar su, po vašem sudu, čitaoci "Vremena" isto toliko nepismeni i površni kao i ljubitelj imenovanog RTS-a da nam treba stvari toliko eksplicitno prikazivati? Mislim da ovakav postupak nije primeren bilo kom uglednom časopisu, naročito ne onome koji ima za cilj da afirmiše građanske norme u ovom društvu. S poštovanjem, Dana Popović |
Estetika naslovne strane
Daleko su Havaji!
Šta raditi u zemlji gde se na smrt oguglalo, gde se pogibija pamti dva dana, a život, nažalost, još kraće?
Prijatelj, saradnik "Vremena" i ekonomski ekspert gospođa Dana Popović pokrenula je jedno pitanje koje dugo muči i Kolegijum "Vremena" i mene kao glavnog urednika. Načelno, estetika naslovne strane nije samo pitanje dizajna, već pre svega poruke. Stotinu puta uzviknuo sam "dajte za 'naslovnu' neko mlado, nasmejano lice!", a uradili smo to tek par puta s tim što ni mladi Vladimir Arsenijević ni mladi Sergej Trifunović nisu na našim naslovnim stranama bili nasmejani već zabrinuti. Opušten je bio, i nasmejan, jedino mladi Marko Milošević, ali, poštenja radi, nije ni znao da će biti na naslovnoj strani, jer da je znao nije isključeno da bi i on bio namršten. Otuda smo u prilici da češće objavljujemo ljude koji se cerekaju nego ljude koji se smeškaju, pa smo generalno poslali poruku da smo mi jedna tužna zemlja, što nikako ne znači da nije bilo i stotinak duhovitih naslovnih strana, ali je duhovitost proizilazila iz kalamburskog, vodviljskog karaktera ljudi, događaja i naslova, a nikako iz prirodne veselosti: naime, u nas neprestano "čovek ujeda psa", pa i kad mi ne trčimo za senzacijom senzacija trči za nama, a te senzacije su takve da se, nažalost, ni od leševa ne može pobeći, posebno kad počnete o njih da se saplićete. No, o tome nešto kasnije.
Pomni čitalac "Vremena", a uglavnom su svi takvi, da može, podsetio bi me na seriju naslovnih strana u jeku višemesečnih protesta u gradovima Srbije: dakle, nisam, pomni čitaoče, zaboravio naslovne strane na kojima su, u seriji, dominirala mlada, lepa, nasmejana lica ozračena pristojnošću i energijom koja je mogla da se prenese s fotografije na čitaoca. Ali, kad se danas osvrnemo na to doba, videćemo da se radilo o incidentu, i da su tužne naslovne strane, osim ako se nećemo lagati, nekako naša sudbina, a vesele i razdragane tek izuzetak. Uzmimo - na primer - sport. S radošću smo uvek, kada smo procenjivali da je to opravdano, stavljali na naslovne strane slike sportista koji su postizali neki uspeh, ali su i te strane ispadale nekako tužne, jer se ovde svaki uspeh a pogotovo sportski očas pretvori u uspeh politike koja bi da prikrije postojanje onih leševa o kojima piše gospođa Popović.
Poznajem glavnog urednika koji misli da će povećati tiraž lista
ako politički sadržaj s naslovne strane smanji a poveća obim (gotovo nemoguć zadatak)
Jelene Karleuše, i sklon sam da mu poverujem. Imam svest, a i nešto podataka, o tome da
leševi, krv i patnja uopšte ne rade u korist tiraža. Ali, utorkom, kada se radi
naslovna strana, postoji i pobuna uredničke savesti koja se ne miri s tim da pet ili
pedeset mrtvih više nisu vest, posebno kada te smrti i ti leševi ubedljivo govore dokle
smo stigli ili otvaraju slutnje, mahom crne, dokle ćemo tek stići. Otuda bi se i
izbegavanje takvih naslovnih strana moglo smatrati zloupotrebom.
S druge strane, ovde je smrt postala gotovo rutinska stvar. Brzo se zaboravlja. U sretnoj Švedskoj novine su čitavu deceniju pravile tiraž na ubistvu nesretnog Ulofa Palmea; ovde se pogibija zaboravi za dva dana, ali se, nažalost, život pamti još kraće.
Nije naša namera da krv curi s naslovnih strana "Vremena", niti je ovo pisanje bilo kakva polemika s Danom Popović. Naprotiv. Njena primedba je umesna i čini mi se da je od javnog značaja, a "Vreme" će tu primedbu uvažiti vodeći računa da se o brutalnosti možda može svedočiti i na manje brutalan način nego što je bio slučaj s nekim od naslovnih strana "Vremena", mada mi Dana Popović mora verovati na reč da smo uvek izbegavali objavljivanje najbrutalnijih svedočanstava vodeći računa o pragu osetljivosti čitalaca.
Fotografija koju objavljujemo uz ovaj tekst ima kratku legendu: javio nam se čitalac s Havaja da nas obavesti da "Vreme" stiže i do ostrva Maki (cena 3,75 US$) i da bi nas uverio u istinitost navoda poslao je fotografiju devojke koja uz more, na pesku, dok palme njišu grane, pokazuje naslovnu stranicu, a na njoj je slika iz razrušenog Orahovca, na Kosovu. Lepota predela, lepota devojke i rugobna slika u potpunom su neskladu. Ali, gospodo moja, Havaji su tako daleko.
Dragoljub Žarković
