Razmene zarobljenika

Igre uzajamnog priznavanja

Ako dve zaraćene strane razmene ratne zarobljenike ili otete civile, znači li to uzajamno priznavanje legitimiteta? Između diplomatskih obzira i rezervi i humanitarne prakse na terenu postoji povelika "siva zona" za slobodno manevrisanje i spasavanje obraza

Sa zdravorazumske tačke gledišta običnog posmatrača, slučaj puštanja osam vojnika Vojske Jugoslavije i slučaj oslobađanja devet Albanaca koje je VJ uhapsila prilikom pokušaja ilegalnog prelaska granice s oružjem u ruci logično su sasvim normalno povezani. Ne treba tu velike pameti da se shvati šta je bilo, pogotovo kad se između ta dva događaja umetne i treći: otmica i oslobađanje pet srpskih civila sa Kosova. Praktično gledano, desilo se sledeće: patrola vojne policije Vojske Jugoslavije krenula je u jednom terenskom vozilu da obavi uviđaj u banalnoj saobraćajnoj nezgodi, skrenula na pogrešnom mestu i zabasala na teritoriju pod kontrolom ilegalnog UČK-a. Tu je bila opkoljena i predala se nadmoćnijem protivniku, jer bi mogući otpor bio uzaludan i samoubilački. Lokalna komanda UČK-a odlučila je da iskoristi priliku i zatraži razmenu tih osam vojnika za devet svojih ljudi koji su nešto ranije uhapšeni pri pokušaju prelaska granice iz Albanije i koji su bili u nadležnosti vojnog suda 3. armije u Nišu, u pritvoru i pod istragom. Počeli su diskretni pregovori uz posredovanje stranih misija na Kosovu i - kako se čini, jer akteri o tome nerado govore - postignut je diskretan sporazum o razmeni. Diskrecija, međutim, nije bila sačuvana: podatak o sporazumu procurio je u javnost, pa je došlo do diplomatsko-političke nervoze na jugoslovenskoj strani. Naime, jugoslovenska strana je - po običaju nepromišljeno - insistirala da je oslobađanje osam vojnika VJ bilo "bezuslovno", pokušavajući da sačuva imidž i ugled; k'o biva pustilo ih je od straha i zato što uvažava suverenitet SR Jugoslavije. Taj pokušaj očuvanja obraza propao je: videvši da jugoslovenska strana odugovlači, UČK je oteo pet srpskih civila i upitao - hoće li VJ da se drži dogovora ili šta? Onda je devet Albanaca pušteno iz vojnog zatvora u Nišu, što RTS nije javio, a zvanični organi SR Jugoslavije uspešno izbegavaju da komentarišu...

U DUHU SPORAZUMA: Pravosudna situacija u tom slučaju bila je veoma zanimljiva: devet Albanaca se u trenutku puštanja nalazilo u pritvoru Vojnog suda u Nišu, a predsednik tog suda Vukadin Milojević izjavio je 15. januara kako im je pritvor produžen za još 60 dana i da je istraga u toku. E, sad: strogo legalistički gledano, trebalo je ili da vojni tužilac odustane od istrage, ili da predsednik Vojnog suda donese rešenje o ukidanju pritvora (dosta teško, jer zaprećena kazna nužno pretpostavlja pritvor) - ili da šef države Slobodan Milošević donese akt o aboliciji, tj. prekidanju krivičnog progona. Koliko je poznato, nije se desilo ništa od toga, a devet Albanaca u pritvoru Vojnog suda u Nišu - nema.

Izgleda da se desilo nešto sasvim različito, kako se to kaže u "Letećem cirkusu Montija Pajtona". Kako piše "Glas javnosti" od utorka, pozivajući se na izjavu neimenovanog funkcionera savezne vlade, "devetorica pripadnika tzv. OVK puštena su na slobodu u zamenu za osmoricu vojnika i petoro srpskih civila". Prema rečima tog funkcionera, reč je o "usmenom dogovoru" srpske i albanske strane, postignutom prethodne nedelje, a sve u skladu sa "sporazumom Milošević-Holbruk". Kako on kaže, "prema tom sporazumu dozvoljen je reciprocitet u oslobađanju zarobljenih lica... tačnije, dogovoreno je da će se razmenjivati svi zarobljenici koji nisu krivično gonjeni, tj. nisu učestvovali u terorističkim akcijama"; on dodaje da će se tako postupati i ubuduće. Ako to razumemo tako kako je rečeno, javlja se problem razlikovanja: kako se definiše "terorizam"? Sa zvanične jugoslovenske i srpske tačke gledišta, svaki kosovski Albanac koji uzme oružje u ruke i\ili pristupi UČK-u jeste terorista; s tačke gledišta kosovskih Albanaca, on je borac za slobodu. Koliko se u ovom trenutku može prosuditi - ako je anonimni funkcioner savezne vlade iz "Glasa javnosti" u pravu - ova problematika teži da bude formulisana u okvirima pravila igre iz Hrvatske i Bosne, tj. Haškog suda: praviće se razlika između pripadnika oružanih snaga, legalnih ili pobunjeničkih, koji su se pridržavali pravila ratovanja i međunarodnih konvencija - i onih koji nisu. Termin "terorizam" bi se u tom slučaju javljao kao deplasiran, jer bi se primenjivala mnogo preciznija merila. Dakle, ratni zločinci ne bi uživali pravo da budu razmenjeni, za razliku od ratnih zarobljenika. Uloga civila je drugačija: po svim pravilima ratovanja i međunarodnim konvencijama, civili se ne zarobljavaju već samo otimaju (kidnapuju) ili uzimaju za taoce, što je već čin terorizma - po svakoj mogućoj definiciji. Civil, čak i ako ima svoje privatno oružje, ostaje civil sve dok se ne pokaže da je član organizovane vojne, paravojne ili razbojničke grupe.

Tako se desilo da je osam pravih pravcatih vojnika i pet nespornih civila bilo zamenjeno za devet naoružanih pobunjenika uhvaćenih u pokušaju nasilnog prelaska državne granice kojom prilikom su pale i ljudske žrtve. Neko bi mogao da primeti da onih pet civila i nisu morali da uđu u tu jednačinu da se jugoslovenska strana držala dogovora, ne čekajući da između oslobađanja vojnika i puštanja iz zatvora devet pripadnika UČK-a protekne "pristojni interval" vremena. Bilo kako bilo, tih petoro nedužnih zapala je uloga "faktora podsećanja"; to ne odudara od uobičajene uloge nedužnih civila u balkanskim ratovima 1990-1999.

Gde su tu sada zakonitost, nezavisnost sudstva, pravila demokratske političke igre, poštovanje ustava, diplomatija, legalitet, legitimitet, suverenost, vladavina prava i ostali principi koji tako dobro funkcionišu u kontekstu sređene mirnodopske države? Tamo gde je i sređena mirnodopska država; tamo gde je i referendum od 23. aprila 1998. sa istorijskim "NE!" stranom mešanju; tamo gde je i Zakon o pravima i obavezama izabranih funkcionera; tamo gde je i odluka da je Vilijam Voker persona non grata: u slivniku Miloševićeve države kojom vlada princip "mož' da bidne, al' ne mora da znači".

Istini za volju, ne treba biti sitničav: opisana situacija posledica je dvanaestogodišnje cezarističke vlasti Velikog Deregulatora (termin dugujemo adv. Srđi Popoviću, osnivaču "Vremena"). Ako se On i Holbruk nešto dogovore, to će i biti, bez obzira na sve. Ako to pravi nepremostive probleme režimskim propagandistima u prorađivanju i egzegezi trenutnih političkih floskula sa rokom trajanja od nekoliko dana - to je njihov problem i spada u opis poslova i radnih zadataka. Konkretno: onih devet pripadnika UČK-a bilo je očigledno razmenjeno za osam vojnika i pet civila - štogod ko pričao okolo. Naredno akademsko pitanje glasi: da li je na taj način "priznata" Oslobodilačka vojska Kosova kao ravnopravni partner i zaraćena strana? Pojam "priznavanja" jeste diplomatski pojam - pre svega - ali se silom analogije prenosi i na političko polje. To je nešto nalik na upotrebu ograde "takozvano": može neko koliko god hoće da UČK zove "takozvanom"; to neće smanjiti polaznu brzinu metka ispaljenog iz puške pripadnika UČK-a. To je kao da kažemo da je "doletela takozvana cigla" i pogodila nekoga u glavu; krv koja posle toga teče nije nimalo "takozvana". Stanje na terenu je takvo da de facto postoji zaraćena strana u obliku oružane formacije koja sebe zove UČK; ta formacija napada policiju, vojsku i civile na Kosovu već, evo, više od godinu dana; konačno, toj je formaciji savršeno svejedno, ravno do Kosova, hoće li je neko zvati "takozvanom"; diplomatskim rečnikom - UČK je fait accompli ili svršeni čin i iz toga izvlači sopstveni legitimitet na terenu. Pošto je odnos snaga (omiljeni izraz našeg Predsednika) takav kakav je, to jest vidljiv golim okom (ko ne veruje, neka sedne u auto i neka proba da se provoza od Štimlja do Dulja), svako femkanje i prenemaganje oko "priznavanja", "takozvanosti", "legitimiteta" i sličnih gluposti suvišno je i od protagonista takvih cepidlačenja pravi budale.

Da se podsetimo na neke primere iz naše junačke istorije: 1943. su partizani i Nemci menjali ratne zarobljenike; posle se komunistička vlast strašno stidela toga i trideset godina je to bila tabu-tema, iako je reč bila o krajnje razumnom postupku (u tom smislu su tadašnja i današnja vlast podjednako ideološki čistunske i licemerno stidljive). Krajem prve faze rata u Hrvatskoj, 1991, SFRJ, JNA i Republika Hrvatska postigle su dogovor o razmeni zarobljenika po principu "svi za sve"; dogovor je bio obostrano dobrovoljno prihvaćen (kao najrazumnije i najhumanije rešenje) i poštovan čak i preko doslovnog, formalnog značenja. Čak je i "Apatinska grupa" hrvatskih vojnika infiltriranih u severnu Bačku bila razmenjena, iako su bili obučeni u jugoslovenske uniforme, što je težak prekršaj pravila i običaja ratovanja. Ideološki i nacionalni čistunci uvek su imali primedbe na politiku razmene zarobljenika, što je normalno, jer je najlakše tuđom onom stvari gloginje mlatiti, kako kaže narod. Pitanje je da li bismo se danas bavili slučajem Ovčare da je neko imao hrabrosti da podvikne Goranu Hadžiću i njegovim lokalnim umetnicima na dan pada Vukovara, kada su na zajedničkom sastanku sa JNA, paravojskama i ostalima zahtevali da oni presuđuju ratnim zarobljenicima... Kasnije su ti isti nazivali JNA "izdajničkom" jer je razmenila zarobljenike.

Razmena zarobljenika tokom ratova u Hrvatskoj i u Bosni bila je stvar dogovora zaraćenih strana i - u Bosni - posredovanja stranog faktora. Obostrani pristanak posledica je razumnog i normalnog pristupa problemu: naime, svaki dogovor o razmeni zarobljenika dovodi do kakve-takve normalizacije i kanalisanja sukoba u predvidive matrice; pripadnici zaraćenih strana imaju pred sobom kakvu-takvu izvesnost u slučaju zarobljavanja, što doprinosi ukupnom opadanju nekontrolisanog nasilja; u krajnjoj liniji jedan od rezultata je i veće poštovanje pravila ratovanja i međunarodnih konvencija. Sve što doprinosi bilo kakvom regulisanju oružanih sukoba i njihovom vraćanju u okvire pravila i običaja ratovanja treba pozdraviti.

A što se spasavanja obraza i diplomatskih tričarija tiče - stvar će se već završiti kako će se završiti, pa su suvišne žrtve zaista nepotrebne.