Sloboda mišljenja

Povodom članka O mentalitetu naših parnica VREME br. 430

Svako ima jednako pravo da misli svojom glavom i da donosi sopstvene sudove. Bez obzira na to koliko se drugi ne slagali ili smatrali da je takvo zaključivanje naopako. Otuda s moje strane nema namere suprostavljanja gledišta.

Mogao bih samo da ukažem na to da je pitanje političke ličnosti i dela Nikole Pašića mnogo složenije nego što to mogu pokazati jedan intervju ili jedan komentar. Neko ko je proveo bezmalo pola veka u samom središtu političkih zbivanja zaslužuje mnogo više. Zato je i bilo više uspešnih ili manje uspešnih pokušaja da se njegov život obradi u formi biografije (Sl. Jovanović, M. Gavrilović, K. Sforca, A. Dragnić, Đ. Stanković itd.).

Slažem se s komentatorom da navedeni intervju ostavlja utisak jednostranosti, ali to je bio izbor autora, na koji nisam mogao uticati. Njegova je sloboda bila da iz mog izlaganja izabere ono što mu je izgledalo najzanimljivije. Tačno je i to da su istorijske paralele veoma opasne i da lako odvedu na stranputicu. Bojim se da ni naš čitalac nije odoleo toj pogreški. I u njegovom razmatranju suviše se prepliću odblesci današnjeg vremena sa iskidanim slikama prošlosti.

Pašić je bio protivrečna ličnost isto onoliko koliko su to bile i druge velike ličnosti u istoriji. Najbolji dokaz za to je da o njemu nema neutralnih sudova. Ili ga kuju u zvezde ili ga bacaju u prašinu. A njega su krasile posebne osobine i u jednom i u drugom pogledu. Ukoliko se uzmu samo negativne ocene političkih protivnika (što je dosledno uradio naš kritičar), onda se dobije i negativna slika. Ukoliko se izaberu samo pohvale (kako je učinio pisac članka), onda je efekat preterano pozitivan.

Uz to, nije dobro ni kada se stanovište o jednom čoveku pobrka sa ocenom čitave epohe, pa čak i celokupnog naroda. To je bila zamka u koju su mnogi upadali poslednjih godina, uvek završavajući u zaslepljujućim krajnostima, veoma udaljenim od razborite procene.

Bez želje da se ovom prilikom ulazi u dublju analizu Nikole Pašića, njegove politike i karaktera, moglo bi se grubo utvrditi da je Pašić prošao dve faze svog političkog delovanja: srpski period i jugoslovenski period, s tim što bi se prvo razdoblje moglo podeliti na period u opoziciji i period na vlasti. Nesporno je da je Pašić bio nezasit za vlašću, ali to je slabost svih državnika i vlastodržaca, i demokratskih i nedemokratskih, jer je to pitanje lične ambicije. Uporedo s tim, Pašić je imao jednu crtu izrazitog pragmatizma, što je takođe odlika većine političkih vođa. I činjenica da je izazivao otpor i odricanje svake sposobnosti svojih savremenika zajednička je odlika mnogih istaknutih pojedinaca. Žeđ za vlašću naterala ga je da u jugoslovenskom periodu potre ono što je učinjeno u Srbiji u prethodnom veku. Zarad opstanka na vlasti pristajao je na različita savezništva i koalicije samo da bi sačuvao položaj sebi i svojoj stranci. Ali, ono što ostaje neprikosnoveno jeste Pašićeva izuzetna politička veština i u spoljnjoj i u unutrašnjoj politici. Pored toga, on je umeo da odabere sposobne ljude i da se osloni na njih, a ponekad, kada bi procenio da mu to odgovara, i da ih pusti ispred sebe (u rano doba Svetozar Marković, i Pera Todorović, Raša Milošević; docnije Lazar Paču, Stojan Protić, Milovan Milovanović, Andra Nikolić).

Kako god da se pogleda, Pašić je ipak stajao na čelu jednog pokreta koji je Srbiju iz autokratije uveo u demokratiju. Parlamentarna demokratija u Srbiji posle 1903, dakako, nije bila idealna, bilo je neretkih propusta i zloupotreba. Ali, ni razvijenije evropske zemlje tada, pa ni danas, nisu imune na takve pojave. Pri tom, Srbija je početkom veka tek zakoračila na put parlamentarizma, postepeno usvajajući sve njegove prednosti. Uporedno posmatranje političkih sistema na Balkanu pokazaće sasvim nedvosmisleno nadmoć Srbije nad drugim državama u pogledu stepena osvojenih demokratskih sloboda. Slična analiza zapadnoevropskih demokratija onoga doba ukazaće na suštinsku sličnost s poretkom u Srbiji uspostavljenim posle 1903.

Tačnosti radi, parlamentarnu opstrukciju je prvi put upotrebio sam Pašić da bi oborio samostalsku vladu 1906. godine.

Ideja o jedinstvenoj državi i sam Vidovdanski ustav bili su isto toliko Pašićevo delo koliko i delo onih na koje se naš kritičar poziva, jer je taj ustav izglasan glasovima radikala i demokrata, među koje su se upisali gotovo svi nekadašnji samostalni radikali, a čiji je istaknuti prvak bio upravo Svetozar Probićević. Uzgred, izraz prečani se u ono doba odnosio na sve Srbe iz bivše Habsburške monarhije.

Na kraju, ostajem pri stavu da se o jednom vremenu ne može donositi konačna ocena na osnovu istrgnutih utisaka i citata, niti da treba, samo zato što nam je sadašnjost mračna i sramna, tražiti korena i opravdanja u prošlosti. Uporedna analiza s drugim evropskim državama onoga doba dala bi verodostojniju sliku o nama s početka veka. Ali, narodi srećniji od nas odavno su pronašli odgovore na ta pitanja. Mi, nažalost, još tumaramo skloni ekstremnim tumačenjima. Ili ništa nije valjalo, ili je sve bilo idealno.

Biće nam potrebno mnogo više spokojstva i razložnosti da sebe sagledamo i danas i juče. Historia magistra vitae est.