Duh Vremena

Teturanje

Sa sve većim oduševljenjem lupaju glavom u zid, skaču pa padaju, uzimaju pa ostavljaju i trče napred-nazad, kao da hoće da zabave decu, pošto Beograd oskudeva u luna-parkovima

E pa, nešto će ovde ipak morati da se desi. Počela je bruka bruku da stiže, da se slažu i nadovezuju jedna na drugu takvom brzinom da se mi ljubitelji bruke više ne usuđujemo da zadremamo posle ručka. Bio sam odsutan samo nedelju dana i vidim da je za to vreme Vlada stigla da protera šefa kosovske misije OEBS-a, pa da ga opet vrati, a on pri tom nije ni mrdnuo iz Prištine. Šta je od čega veća sprdnja ne umem da kažem, ali vidim da, otkad je postignuto čuveno narodno jedinstvo radi održanja Kosova, ova vlast ni sopstvene gaće ne ume dva dana da zadrži na propisnom mestu.

Toj istoj misiji OEBS-a, samo koji dan pre nego što je njen šef postao nepoželjan pa opet poželjan, izražavala se velika zahvalnost zbog pomoći u oslobađanju onih osam vojnika koje UČK beše oteo. Nešto slično ovome viđa se jedino u birtijama, za šankovima, i to u onom krajnjem stadijumu kad se stari poznanici naizmenično grle pa psuju, smeju se pa plaču, ljube i tuku, u dosadno pravilnim razmacima, pa od tih izliva iskusan konobar obično samo zeva.

Kad bi se moglo dokazati da je u pitanju delirijum tremens, da već danima i mesecima niko u vrhu ovdašnje vlasti nije bio trezan, to bi bilo po njih najpovoljnije objašnjenje ovolikog teturanja. Nažalost, nije dovoljno. Nije, naime, u pitanju samo "slučaj Voker" nego i sve ostalo, i nema te brlje u Srbiji koja bi, nezavisno od ispijene količine, mogla izazvati to produženo, neprekidno i nepogrešivo brljanje.

Nabrajanje bi moglo početi, recimo, od referenduma, ne zato što je pre toga sve bilo ispravno i trezno, daleko bilo, nego zato što je u poslednjih nekoliko meseci u Beogradu postignuta dosad neviđena gustina političke gluposti. Što se tiče "istorijskog NE", svako razložan lako je mogao predvideti da će se ono brzo i neminovno pretvoriti u naknadno, malo i postiđeno "da". Kod onolike pucnjave na Kosovu, strano mešanje se baš nikako nije moglo izbeći i sprečiti, a što je još lepše, Srbija je od spoljnjeg mešanja mogla imati mnogo koristi.

Ali, Milošević je smatrao da je najbolje, kad već ratuje s Albancima, da o istom trošku zarati i s ostatkom sveta. Mora se priznati da je na ovaj način ostvario izvesnu uštedu, makar u vremenu. Kosovska kriza vukla bi se mnogo duže da on nije mudro izabrao najkraći put u poraz. A otkad je i Šešelja uzeo u vladu, više ne mora da brine da će neko na tom putu moći da zastane i razmisli. Do poraza na Kosovu sad već preostaju uglavnom samo tehnički problemi. U međuvremenu, ona referendumska bruka jako im se osladila, pa sa sve većim oduševljenjem lupaju glavom u zid, skaču pa padaju, uzimaju pa ostavljaju i trče napred-nazad, kao da hoće da zabave decu, pošto Beograd oskudeva u luna-parkovima. Obećavali su da će svima da nam poskidaju glave onim zakonom o informisanju, ali ih skidoše samo nekima a onda to zaboraviše, tiho odustadoše i odoše dalje, pa sad šetamo kao klovnovi sa sekirama u temenu. Tako nekako je ispalo i s drugim velikim zakonskim zahvatom u visoko školstvo. Neki profesori nešto potpisaše, neki ne, neke otpustiše, neke ne, neke otpustiše pa vratiše, neki studenti izgubiše semestar u guranju po hodnicima s nekakvim gorilama, neki dekani sebi nos otkidoše. Puče bruka i na tome ostade, kao da je to bio jedini cilj. Niti su Zakon povukli, niti do kraja isterali.

Skupština Srbije najviše je doprinela opštem veselju složnim i odlučnim glasanjem za i protiv o zakonu o privilegijama. Razmak između dva glasanja merio se nedeljama, što je u tom trenutku bilo dovoljno smešno, ali više ne bi bilo, kao što vidimo iz "slučaja Voker". Ne možemo više da pamtimo tako dugo, što znači da se intermeco mora skraćivati inače ništa od burleske. Sledeći put će skupština morati da glasa istovremeno za i protiv, tako da budući zakoni važe, odnosno ne važe, što bi bio krupan dijalektički prodor u oblasti zakonodavstva, a primena u praksi je, kao što smo videli, ionako odmakla u tom pravcu. Imali smo zatim spektakularno najavljenu tačku s lažnim tajnim dokumentom CIA-e, koji su trojica potpredsednika vlade izvlačili kao zeca iz šešira. Ni to nije bilo loše, ali trik je malo suviše ofucan, a i prelako je provaljen, tako da se moralo brzo dalje. Zato su se Šešelj i Mira Marković ponovo dosetili Rusije i Belorusije, računajući da to ne može da omane. Tu se mešaju smeh i suze, kao u tačkama čuvenih tužnih klovnova, i ne znate da li je efektnije što pokušavaju ili što nikako ne uspevaju da se ujedine sa slovenskom braćom.

Milo Đukanović veli da je to što rade slučaj političkog slepila, ali slepac ipak može ponešto da napipa, što je ovde isključeno. Zato bih pre rekao da je u pitanju besvesno stanje. Samo se tako može uvek nepogrešivo promašivati. U takvu vrstu besvesnih poteza spada i ono što su odavde pokušavali da izvedu u Republici Srpskoj, gde je njihov komični mandatar Miljuš tvrdio da ima većinsku podršku, pa je onda izašao pred skupštinu s jedva pola ministarskih kandidata i dobio jedva trećinu glasova.

Čovek bi sad pomislio da ovde nije ništa lakše i lepše nego biti u opoziciji. Međutim, ispada da nije sasvim tako, jer kod besvesne politike ne znate čemu da budete opozicija. Da biste to utvrdili, da biste odredili sopstveni stav, prinuđeni ste da u ponašanju vlasti tražite neki smisao kojeg nema. Time već pravite uslugu protivniku, ma šta o njemu kazali, a sami lako zalutate. Naročito je teško protiviti se režimu koji ubrzano vuče protivrečne poteze. Kako da zadržite neku doslednost i kažete, recimo, lepo je što ste povukli zakon o privilegijama, pametno je što ste odustali od proterivanja Vokera, kad ništa od toga nije urađeno zarad lepote i pameti?

Politička beslovesnost vlasti u Srbiji ne bi bila toliki problem da nije povezana i kombinovana s lakoćom pucanja i ubijanja. Ta kombinacija ima dobre izglede da celo šareno društvo koje čini međunarodnu zajednicu ujedini protiv Miloševićevog režima, što nije mali podvig. Može biti da i on oseća da se preigrao i da neće još jednom dobiti ulogu garanta mira i stabilnosti. Možda sve ovo nekontrolisano glavinjanje i potiče od straha da mu vreme ističe.

Bilo bi, naime, logično da posle svega što je na Kosovu radio on bude stavljen pred izbor: da odustane ili od vlasti ili od Kosova. Od Albanaca nema smisla tražiti da prihvate bilo kakvu vezu s ovakvom Srbijom, a ni od Srba se ne može zahtevati da se pomire s dvostrukim gubitkom - da izgube Kosovo a ostanu s Miloševićem. Njegovo otcepljenje od vlasti je preostalo kao ovde jedini pouzdano pozitivan projekat na kojem još vredi raditi.