Statistika kao "mozak eliminator"

Propiranje inflacije

Jugoslavija je na pragu epohalnog otkrića - rast novčane mase ne izaziva inflaciju

Da li se za pranje novca, tako omiljeni posao mafije i svetskih mešetara, koristi - deterdžent? Pitanje će, naravno, izazvati prezir ozbiljnih ekonomista i podsmeh laika iz prostog razloga jer je besmisleno.

Da li je moguće da u jednoj zemlji nema inflacije, a da se novac stalno štampa i novčana masa uvećava? Za studente ekonomije, a da ne govorimo o njihovim profesorima, ovo pitanje nije ništa manje šaljivo i besmisleno od prethodnog. S laicima, međutim, stvar stoji nešto drugačije - oni su skoro spremni da progutaju ovoliko silovanje ekonomske teorije i poveruju u nešto drugačijem kontekstu da bi prljavi novac ipak mogao da se opere "arielom" ili "meriksom".

Ulogu "mozak eliminatora" za neupućeno građanstvo preuzela je nesebično na sebe zvanična statistika, čiji je jedini zadatak da opere sve mrlje državne ekonomske politike i dokaže fenomen vredan Nobelove nagrade - da novac što ga više ima više vredi i ne izaziva rast cena ostalih roba na tržištu. Ako bi to bilo tačno, onda je Jugoslavija na pragu epohalnog otkrića da neumereni rast novčane mase uopšte ne izaziva inflaciju.

KRUNSKI DOKAZ: Statistika je, uz još poneku, omiljena nauka socijalista za eksperimentisanje s protivprirodnim bludom, bez prevelike opasnosti da bilo ko od aktera bude optužen za učinjeno nedelo. Poznata floskula o sarmi kao proseku u kome jedni jedu meso a drugi klopaju samo kiseli kupus naivna je dečja igra u poređenju sa dokazivanjem kako država može do besvesti štampati dinare, a da se to uopšte (ili sasvim malo) ne odrazi na rast cena.

Iz meseca u mesec, negde od septembra prošle godine, zvanična statistička služba uredno i trijumfalno ubeđuje ovdašnje građanstvo da cene (uglavnom) miruju, skoro da puze izmeđ u jedan i četiri procenta, i da nema te robe čije bi poskupljenje narušilo ekonomsku idilu ove zemlje. To bi ujedno trebalo da bude krunski dokaz uspešnosti i mukotrpnog reformskog kursa našeg rukovodstva i partije. Istini za volju, baš tu negde zvanična statistika i vlast imaju malih problema sa patentiranim "mozak eliminatorom": običan građanin kada pravi budžetski saldo svog domaćinstva vidi da tu nešto ipak ne štima. Postoji, naime, velika rupa izmeđ u prihoda i rashoda, pošto ovi drugi stalno rastu. Ne tako davno za (onu poznatu) potrošačku korpu bila je dovoljna jedna plata, a sada ne mogu mesečno da je napune ni dve plate.

Laik vidi da tu nešto ne štima - statistika kaže "cene miruju", a njemu treba sve više para da kupi istu količinu i vrstu robe koje uvek pazari. Sluđivanju građana dođe kraj tek onda kad se nekoliko brojki ukrsti i objasni jednostavnim ekonomskim pravilima. Evo kako to izgleda. U drugoj polovini prošle godine novčana masa porasla je 27,3 odsto (u tome depozitni novac beleži rast od čak 39 odsto), crni kurs marke skočio je 34 odsto, a rast cena prema zvaničnoj statistici bio je samo 19,6 odsto. Ili još drastičniji primer iz novembra i decembra prošle godine - novčana masa povećana je 9 odsto, žiralni kurs porastao je 18 odsto, a zvanična statistika objavila da je inflacija samo 3,8 odsto.

Teorija koju svaki student ekonomije mora da nauči glasi otprilike ovako: cene (inflacija) proporcionalno brže rastu od rasta novčane mase. Da li u Jugoslaviji važe ekonomski zakoni? Trebalo bi da važe, osim ako državna statistika ne kaže drugačije. Uostalom, ekonomski zakoni su neumitnost koja se potpuno jasno vidi u prodavnicama (cene) i kod uličnih dilera (kurs), ali je vlastima u ovoj zemlji stalo da njene građane natera da progutaju laž kao istinu.

AUTOMATIZAM: Prema ekonomskoj teoriji, u uslovima u kojima radi jugoslovenska privreda - izolacija, nestašica stranog kapitala, slaba iskorišćenost kapaciteta, niska efikasnost, visoka nezaposlenost, dugovi - inflacija bi neminovno rasla i bez štampanja novca bez pokrića, to jest bez rasta novčane mase. Dakle, uz postojeće uslove rast novčane mase (što je kod nas slučaj i što je guverner centralne banke priznao) po automatizmu proizvodi inflaciju, bez obzira na optimizam političara i lažno pokriće statističara.

Da je drugačije, Topčider bi radio danonoćno, svi bi nosili džakove para i svako bi s tim džakom mogao da isprazni samouslugu "C marketa" na Cvetnom trgu. Ali, nažalost ili na sreću, nije tako i zato guverner ne prestaje da preti restriktivnom monetarnom politikom i obuzdavanjem novčane mase.

Ako je tako bilo lane, šta nas čeka u ovoj godini? U pretencioznim planovima savezna administracija planirala je godišnju inflaciju od svega 6,2 odsto i novčanu masu na nivou od 12 milijardi dinara. Da podsetimo, lanjska inflacija (prema zvaničnoj statistici) bila je 29,8 odsto, a novčana masa krajem decembra kretala se nešto ispod 11 milijardi dinara. Znači, novčana masa u 1999. godini trebalo bi da poraste 10 odsto ako sve bude legalno i pod uslovom da se socijalistička vlast uzdrži od monetarnih udara, što je teško zamislivo. Ali, uzmimo planiranu stavku od 10 odsto rasta novčane mase. I zatim je stavimo u odnos sa takođe planiranom inflacijom - 6,2 odsto. Onda uzmemo ekonomski kuvar, pronađemo odgovarajući recept i... šta vidimo - da inflacija mora da bude veća od rasta novčane mase. Znači, preko 10 odsto, a savezna vlada planirala inflaciju od 6,2 odsto.

Zašto nam to rade ? Da li zato što veruju da se prljavi novac pere deterdžentom, ili zato što žele nas u to da ubede?