Intervju sa Đorđem Burićem, savetnikom u NIS-u

Logika intendature

"NIS je sto odsto državni, sto odsto u rukama vladajuće politike. I na iluziji da NIS može opstati i razvijati se na tom konceptu vodi se i borba za njegovu kontrolu, pa i za privatizaciju"

Naftna industrija Srbije ovih dana slavi pet decenija postojanja. Kao javno preduzeće u državnoj svojini, a sa dominantnim vođstvom Jugoslovenske levice u Upravnom odboru, ova kompanija je povodom jubileja predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću dodelila "Zlatni naftaški toranj", te javnosti iznela niz prigodnih podataka o pola veka rada. Tokom tih pet decenija proizvedeno je oko 36 miliona tona nafte i oko 26 milijardi kubika gasa, čija vrednost je navodno bila oko 8 milijardi dolara. Povodom jubileja razgovor sa savetnikom kompanije Đorđem Burićem, koga mnogi nazivaju "poslednjom legendom Naftagasa", počinjemo pitanjem šta se tokom pola veka razvoja naftne privrede u Srbiji pokazalo ispravnim, a šta nije?

ĐORĐE BURIĆ: Prvo da kažem da je bilo ispravno razvijati naftnu privredu u Vojvodini. Ja sam naftaš, da tako kažem, od malih nogu. Počeo sam karijeru u Brodu, ali sam u Novi Sad došao pre 30 godina. Na istoku Jugoslavije nije u naftnoj privredi bilo nikakve tradicije, ali na zapadu zemlje jeste. Riječka rafinerija je osnovana 1892. godine, ona u Brodu 1896, u Sisku 1922. godine. Znači u Srbiji se dosta kasnilo, naročito u preradi. Prva rafinerija Naftagasa puštena je u rad 1968. godine. No, na šta sam lično veoma ponosan, mi smo već negde polovinom sedamdesetih bili po tehnologiji i značaju pristigli našu stariju naftašku braću na zapadu nekadašnje Jugoslavije.

Prvo, među onim stvarima koje smo dobro uradili bilo je da smo u Srbiji stvorili dobar naftaški kadar, koga ranije uopšte nije bilo. Uzmite samo kadar za proizvodnju ulja, koji ni danas nema niko drugi u Srednjoj Evropi. Zatim, nismo pokušavali da otkrijemo rupu na saksiji, pa smo kupovali uglavnom najmodernije tehnologije (naravno, kad kupuješ modernu tehnologiju, to je uz normalnih pet godina zakašnjenja za tehnološkim špicom). Srećna je okolnost, naspram, na primer Rusije, čija je prerada sada u katastrofalnom stanju, što je prema nama veoma rano skinut zapadni embargo na moderne tehnologije.

Ono što je na prvi pogled manje dobro je to što smo sa kapacitetom rafinerijske prerade od preko 8 miliona tona sirove nafte godišnje dosta nadmašili tekuću potrošnju (manju od 4 miliona tona). To je istovremeno pojačalo zavisnost od svetskog tržišta. No, problem bi bio manji da je kompanija bila samostalnija i da joj je bilo dozvoljeno da bar jednim delom sama povede brigu o uvozu sirovina i inostranom plasmanu svojih proizvoda. To su uvek, nažalost, bila državna pitanja, uvek je neko pravio državni energetski bilans - te je zajedno sa brigama kompanije čvrsto održavao i vlast nad naftnim kompleksom.

Rečju, smatram da sama firma nije načinila nijedan od onih promašaja koji sistem obaraju na leđa. No, onda su došle devedesete godine, raspad zemlje, svetske sankcije i država je sve uzela pod svoje.

"VREME": Možete li dati generalnu procenu o tome koliko se moralo investirati za tih navodno 8 milijardi dolara vrednosti naftaške proizvodnje?

Bitno manje. Manje od dve milijarde dolara. No, ovu cifru morate uzeti uslovno, budući da je tokom pola veka praktično nemoguće izračunati sve kurseve valuta, pa i realno kretanje njihove kupovne moći. Naravno, mi nismo plaćali realan "rojaliti" (državnu rentu na rudno blago). Ponekad smo po bagatelnim kreditima dobijali neku opremu, ali smo na drugoj strani ponekad plaćali neke druge državne račune ili oduživali dug socijalnoj politici.

Da priđemo neposrednoj prošlosti. Sada se u svečarskim govorima ističe da je NIS ostao na nogama uprkos sankcijama i državnoj krizi. Kako gledate na te ocene?

Ja sam još 1992. godine, kada je došla svetska izolacija, javno pisao da će posledice sankcija biti katastrofalne, i to se i pokazalo poslednjih godina. Nije to teško bilo predvideti.

Prvo da se razjasnimo. Ako se gleda sa stanovišta filozofije preživljavanja, onda je tačno da je to malo nafte kojom smo raspolagali bilo dragoceno i da smo preživeli uz teške improvizacije. No, ako se stvari procenjuju ozbiljno, sa gledišta prirodnog normalnog poslovanja i razvoja, onda je politika koja je vođena generalno, a i prema nafti - bila katastrofalna. Nama je početkom devedestih, na primer, stalo preko 30 razvojnih projekata. I što je još gore, pogubljene su praktično sve veze sa svetskim firmama, a naftna privreda je među onim branšama koje su najviše globalizovane. Odsečenost od sveta punu deceniju, to je gotovo neotklonjiva posledica za jednu modernu visokoprofitabilnu branšu. Uzmite samo da čitava jedna generacija inženjera, sada u punoj snazi, ništa u svojoj karijeri nije izgradila - to je skupa nesreća koja će još dugo emitovati loše posledice.

Kakva je sada ekonomska kondicija Naftne industrije, posle godina "rđanja"?

Prvo da budemo načisto, tokom pola veka mi nikad nismo imali čisto tržišnu situaciju za kompaniju, a sada imamo skoro bukvalnu "telefonsku ekonomsku politiku" vlade. Mi smo se, zapravo, vratili na vreme kada je stvaran naftni sistem unutar državne ekonomije. Vi ni danas ovde ne možete mnogima da objasnite ni da je jedna ruska naftna privreda, sa nekada 680 miliona tona sopstvene nafte godišnje, propala zbog "gosplanskog sistema", te da ne može na tom sistemu opstati jedan naftni kompleks koji u sirovini 80 odsto zavisi od uvoza, a u opremi i 100 odsto.

Još da kažem da nijedan od naših razvojnih projekata nije lakši od stotinak miliona dolara i da nema teorije da NIS obezbedi ta sredstva iz sopstvenog poslovanja. Može li onda biti katatsrofalnije posledice sankcija i da li smo ih doista "preživeli". Kad se jedna petrolejska kompanije dovede na nivo intendantskog servisa države, onda tu kompaniju nije uopšte moguće ekonomski proceniti. Jednostavno, nijedan bilans vam ne vredi ništa, jer oni ništa ne pokazuju - sem da firma ne može ništa, bilo šta u njima pisalo. Mi danas uopšte ne znamo kakve gubitka kapitala smo imali, jer nijedan završni račun nije napravljen po tržišnim kriterijumima. Tim pre što je Jugoslavija ostala jedina država u Evropi na čijem tržištu energije i derivata nema konkurencije iz inostranstva, pa ni nemate s kim da se upoređujete. A nemate ni jednog jedinog privatnog vlasnika koji bi, da ima samo jedan dolar vlasništva u NIS-u, imao prava da traži izradu bilansa po međunarodnim standardima i koji bi imao prava da se u slučaju "nameštaljki" obrati međunarodnoj arbitraži.

Zar domaće privatne benzinske pumpe nisu neki orijentir?

Ma to su pumpe koje država drži na svom lancu. Prvo, one bi po uredbama trebalo da se snabdevaju preko NIS-a, što odmah redukuje kompeticiju. Zatim, vlada preko uvoznih dozvola i kvota među tim privatnim firmama pravi svoju "poželjnu selekciju". Koliko je reč u sprezi nekih zasebnih interesa vidi se i po tome što se ne dozvoljava slobodan uvoz derivata i nafte iako bi to bitno rasteretilo devizni bilans države. Ovako, neka firma u vlasništvu radikala je prošle godine bila najveći uvoznik derivata. Ili, među tim uvoznicima pojavio se neki "Partizan trejd" (valjda zato što je nadležni ministar funkcioner tog sportskog društva), itd. To je u suštini jedna vrsta "dogovorne ekonomije".

Šta je sa privatizacijom NIS-a. Priča se da je ona došla na dnevni red i da je zbog toga JUL i zaseo na upravljačku poziciju?

Prvo da kažem da smo mi odavno pokušali da krenemo putem privatizacije. Još krajem osamdesetih godina, pre Markovićevog zakona o radničkom akcionarstvu, mi smo "simulirali" akcionarsko društvo, pa se na nivou holdinga odlučivalo ne po paritetnom delegatskom sistemu, već po veličini društvenog kapitala firmi članica. Zatim smo negde 1991. godine, kada je generalni direktor bio Stanko Radmilović, napravili u saradnji sa stranim konsultantima (a po modelu "Britiš petruleuma") projekat svojinske transformacije. Kad je taj projekat trebalo "nostrificirati", prilagoditi našim uslovima, angažovan je dr Oskar Kovač i on ga je zaustavio po političkoj naredbi. Nije bio samo problem s njegovim političkim mentorima i opsesijom društvene svojine, već su stopiranju privatizacije kumovale i domaće banke - jer se ispostavilo da jedan naftni sistem nije moguć bez sopstvene banke i sopstvenog osiguravajućeg društva. Beogradske banke koje su imale politički uticaj to su sprečile u korenu, jer bi povlačanje naših sredstava sa njihovih računa za njih značilo zatvaranje radnje.

Ja sam inače i za radničke deonice, mada one ne donose svež kapital. U našem rovitom društvu preko radnika delimičnih vlasnika stvorila bi se jedna unutrašnja kontrolna struktura, kontrolna prema političkom i drugom spoljnom mešetarenju tokom privatizacije. Pa i BP deli radnicima deonice. No, ne treba im podeliti majoritet.

Sada mislim da je najbolje početi dokapitalizacijom, naročito u vezi sa razvojnim projektima. Naravno, s tim projektima mi moramo izaći na međunarodno tržište projekata.

Kako komentarišete glasine da se i unutar levih vladajućih političkih centara pojavila konkurencija oko kontrole nafte i njene eventualne privatizacije?

NIS je sto odsto državni, sto odsto u rukama vladajuće politike. I na iluziji da NIS može opstati i razvijati se na tom konceptu vodi se i borba za njegovu kontrolu, pa i za privatizaciju. Uostalom, od deset članova Upravnog odbora NIS-a, osam su članovi JUL-a. Ne radi se, međutim, o "levičarima koji se nisu ohladili", što bih ja poštovao. To su uglavnom sitni špekulanti koji nešto sitno hoće da drpe. Oni su tu kao deo partijskog mehanizma.

Teško mi je da kažem da je tu nečija ideja da se vrednost kompanije obori, pa da neko po nižoj ceni njom zavlada. Ovde je reč o skupim stvarima. Šta će nekom vlasništvo nad dugovima jedne rafinerije, nad nenaplaćenim potraživanjima, sa dve tri hiljade radnika (tamo gde ih je dovoljno dve tri stotine), sa nula obrtnog kapitala i mnogo starog gvožđa?

NIS je obavezan da sprovodi poznate međudržavne bartere sa Rusijom i Kinom. Je li možda i to put njegove privatizacije, privatizacije u korist državnih strateških partnera?

Zna se da je barter ekonomska nužda slabih, jedan anahronizam zgodan za manipulacije s cenama. Naročito sam protiv međudržavnih bartera. Barter između firmi mogu da prihvatim, ali između država - on je ekonomski neracionalan. Istina, kad je ugovarana neka cena od preko 23-24 dolara po barelu, niko nije mogao biti genijalan da predvidi slom cena nafte koji je sada na delu. I nije tu glavni problem oko cene, što je podložno korekciji, već zbog toga što barter nije međukompanijski.

Ja, inače, nemam ništa protiv da se, na primer, i ruske dobre naftne firme pojave u procesu privatizacije NIS-a. "Gasprom" ili "Lukojl" mogli bi postati suvlasnici NIS-a i konverzijom naših dugova u vlasnički udeo. To su uveliko internacionalizovane kompanije, mislim da "Lukojl" već ima više svetskog kapitala nego ruskog.