Intervju: Todor Kuljić
Srpski vladar, Tito
Tito je bio narodni a ne kabinetski vladar, u najtežim trenucima se nije razdvajao od vojske, što su vrlo umešno i spretno koristili njegovi biografi u osmišljavanju harizme. Ipak, Marko Nikezić je dalekovido prognozirao, rekavši da će posle Titove smrti doći do provale osvete njegovih lakeja
Dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita (1892-1980) kontroverze oko njega samo se umnožavaju. Bio je sve: veliki državnik, oportunista, partijski čovek, gastarbajter, čovek Kominterne, mason, čovek Vatikana, Antihrist, sveti Josip Radnik, ženskaroš... Slobodan Milošević mu je u pauzi Osmog plenuma Saveza komunista Srbije na brzaka održao rutinski hvalospev povodom pedesetogodišnjice dolaska na čelo Partije (1937), Dušan Mitević je u Gradskom komitetu SKS-a Beograda otkrivao antititovsku zaveru u "Studentu", dr Vojislav Šešelj se neko vreme šetao oko Kuće cveća sa glogovim kocem na ramenu, Titov lik i nedelo raskrinkavali su nebrojeni stručnjaci, mahom oni isti koji su se do 1986. godine u taj lik i delo "ugrađivali"... Ukratko, razuman čovek morao bi se setiti Konfučijevog upozorenja: "Kad se prostaci okupe u horde, ima razloga za zabrinutost".
Nedavno objavljena knjiga Todora Kuljića "Tito - sociološkoistorijska studija" (Institut za političke studije, Beograd, 1998) narušava taj talas javnog demonizovanja ili ignorisanja Josipa Broza, čije ime nosi glavna beogradska ulica (istina, sad u društvu sa Mađarima, Bajazitom Ilderimom, Obrenovićima, Karađorđevićima, Austrijancima, Nemcima, Nedićem i ostalim slavnim srpskim vladarima). Profesor sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Todor Kuljić objašnjava: "Trudio sam se da Titovu ličnost u sklopu balkanskih političkih struktura mnogo ne precenim. Verovatno će jedna od primedbi biti da sam ga previše sociologizovao, podvrgao nekim strukturama... Kad vide knjigu 'Tito', ljudi traže događaje, priču, a ja sam analizirao procese." Na početku, sagovornik "Vremena" još dodaje kako Tito "nije bio samo vešt političar čije su operativne sposobnosti priznavali njegovi podvlašćeni, već je bio i priznat državnik. Razlog je, s jedne strane, njegova sposobnost da koristi napetost između dva svetska bloka. S druge strane, uspeo je da ovaj haotični balkanski osinjak gotovo pola veka drži u miru - što se ovde nije dogodilo u poslednja dva veka - i, povrh svega, to je uradio autoritarno, ali ne teroristički. Da li je bio i istorijska ličnost, vreme će pokazati. Po političkoj kulturi i stilu vladavine razlikovao se od svojih boljševičkih savremenika, ali istovremeno, pripada srpskoj oslobodilačkoj političkoj kulturi. To znači da uspešan, pobednički vođa-ratnik na vlasti pretenduje na neograničenu poslušnost zbog svog spasiteljskog učinka."
"VREME": U okviru ideologije i politike kojoj je pripadao, Tito je zapravo bio čitavog života školovan da preuzme vlast u zgodnom trenutku. U tom smislu može li se reći da ga trenutak nije zatekao?
TODOR KULJIĆ: Sigurno je da je on u tom smislu bio pripreman, ali bi bilo pogrešno svesti Titovo političko umeće na promišljanja i iskustva jedne vrste. Tito je bio robijaš, ilegalni radnik, radnik u Kominterni, borac na frontu, komandant. Tako da 1945. na vlast dolazi ne samo kao biološki zreo čovek, već kao čovek sa raznolikim i osmišljenim iskustvom. Petar Stambolić me je upozorio na to da je Titova pojava u Beogradu 1937. bila nesvakodnevna. Beogradski ilegalci na Univerzitetu i u partijskoj organizaciji takvog operativca još nisu videli. Tito nije bio intelektualac i to mu je koristilo: nije se gubio u suvišnom nijansiranju i teoretiziranju, sav je bio u operativi. Naravno, to iskustvo ostavilo je i negativnog traga. Bio je veran svojim početnim uverenjima, koja su bila daleko savremenija četrdesetih i pedesetih, nego sedamdesetih godina - kada je društvena struktura već izdiferencirana, a politička struktura jugoslovenskog samoupravljanja traži vođu drugog tipa. Titova vlast je imala dve strane; jednu nesumnjivo kosmopolitizacijsku, modernizatorsku, i drugu, koju nazivam fazom blokirane modernizacije.
Ako je bio čovek mnogih talenata - uključujući i pomenuta ograničenja - šta nije dopustilo da modernizatorski trend nastavi?
Verovatno i starost, ali i neke trajne osobine, stalno nepoverenje koje je gajio prema mogućnosti dubljih reformi, "da se ne bi otišlo u haos". Zatim, opsednutost idejom da se sve mora uraditi kroz partiju. U okviru njegovih, vrlo velikih i širokih operativnih mogućnosti, izvanrednog čula za protivrečnosti u svetu, opstajala je i jedna crta boljševičkog nepoverenja. Titova odgovornost je što na vreme nije u Jugoslaviju ugradio neideološke osigurače: umesto toga, sve je počivalo na partiji, integracija u svakom segmentu društva, do nauke.
Da li se iz toga može zaključiti da je raspad Saveza komunista Jugoslavije bio prvi korak u raspadu države?
Raspad partije je stvorio eksplozivni vakuum u koji su vrlo lako ušle različite dezintegrativne tendencije, upravo zato što je suviše toga počivalo na SKJ. Da je deo integracija počivao na neideološkim instrumentima, prazan prostor bi bio manje eksplozivan. E, Tito je odgovoran za to što je suviše stvari počivalo na partiji. To isto važi za njegov kult vođe, koji je daleko prevazilazio normalan obrazac veličanja državnog poglavara, koji srećemo u svim režimima. Titov kult i njegova harizma je daleko prevazilazila potrebe nužnog objedinjavajućeg simbola vođe. Nakon "kastriranja kulta" - kako to kaže Veber - nastala je dodatna eksplozivna praznina: nema ni Tita, ni partije, nastaje dupli vakuum. Ne apsolutizujem te okolnosti i ne skidam odgovornost sa nacionalističkih elita koje su svojom politikom uvukle državu u rat, samo skrećem pažnju na to koji i koliki im je prostor bio pripremljen glorifikovanjem Tita, između ostalog.
Pomenuli ste da je taj kult bio "prevelik" i bez neideoloških osigurača. Da li je rastakanje u nacionalnim ili nacionalističkim pokretima neka zakonitost ovdašnjeg političkog prostora?
To je takođe dublji i duži istorijski proces, kao što su dublji i istorijski podzemni procesi kosmopolitizacije koji teku od Mihajla Obrenovića 1860, kada je mislio da treba praviti državu na dva mora, sa Bugarima i Hrvatima. To je takođe bio pokušaj izlaska iz provincijalnog, stvaranje jedne velike države sa kojom se može u svet. Tito je bio ubeđen da se to može samo sa velikom i snažnom, samostalnom državom. U istoriji ima različitih pokušaja onoga što uslovno nazivamo kosmopolitizacijom Balkana, ali ima i različitih i različito uspešnih otpora kosmopolitizaciji. Šta će prevladati zavisi ne samo od umešnosti domaćih političkih elita nego i od stavova okruženja, odnosno od mere u kojoj će domaće političke elite uspeti da priključe svoj interes interesima okruženja. Tito je u tom pogledu bio vrlo vešt. Njegova spoljna politika bila je vrlo elastična i gotovo lišena ideoloških sadržaja, koliko god je unutrašnja bila opterećena nekim komunističkim kanonima.
Odabrali ste da u knjizi poredite Tita sa knezom Milošem i Pašićem. Da li se moglo praviti i neko drugo poređenje?
Po mom mišljenju, Miloš, Pašić i Tito su tri najkrupnije ličnosti u istoriji ovog prostora. Sva trojica pripadaju dubokoj balkanskoj oslobodilačkoj strukturi. Na tom prostoru Srbi su imali najveći potencijal oslobodilačke kulture i imali su nešto što drugi narodi nemaju - kosovski oslobodilački mit, uporediv sa značajem Ilijade ili germanskim Nibelunzima. Sva trojica bila su u strukturi tog oslobodilačkog mita - u kom vođa oslobodilac zahteva neograničenu poslušnost. To su komponente koje povezuju i Miloša, i Pašića, i Tita. Povezuje ih, takođe, neobično promišljena diplomatska i politička okretnost koja je, po mom mišljenju, skopčana sa sposobnošću razumevanja vlastitog iskustva. Pašić se obrazovanjem nešto uzdizao, ali je balkanska politička haotična situacija kod sve trojice oformila izvanredan politički refleks i refleks traženja saveznika. Kako je Slobodan Jovanović rekao, opisujući Miloševu politiku: "Krivudao je kao guja kroz kamenjar". Ja mislim da se na Tita ta slika može primeniti još i više.
Karakteristično je za svu trojicu da pored sebe nisu trpeli sposobne ljude. Da li se ta osobina može podjednako rasporediti na političke sudbine sve trojice, ili je za raspad Jugoslavije posle Titove smrti značajnije to što je generacija političara koja je rasla u njegovoj senci pokazala neuporedivo nesposobnijom?
Nijedan od njih trojice nije trpeo rivale, ni Miloš Karađorđa, ni Pašić Stojana Protića, ni Tito nekoga ko bi mu bio ravan. To nije specifičnost balkanskih, to je osobenost svih vladara. Dosta uprošćeno, za Tita bi se moglo reći da se oslanjao na samostalne, sposobne diplomate, i na poslušne generale. Đilas izrazito tvrdi da Tito nije bio ni zlopamtilo ni osvetoljubiv kao Staljin, mada je bio sujetan. Od Miloša i Pašića odvaja ga to što je njegov odnos prema imovini bio drukčiji.
Mit o siromaštvu i skromnosti komunističkih vladara širio se oko svih: drug Staljin nema ništa - osim Sovjetskog Saveza?
Staljin je bio asketa. Askete su na vlasti opasnije nego bonvivani. Tito je, naravno, imao sve. Međutim, upravo zato što nije pripadao kategoriji asketskih vođa, Titove čistke bile su manje brutalne - osim obračuna sa "informbiroovcima" - nego u drugim komunističkim zemljama, a pogotovu nisu bile nalik na iracionalno-paranoidne Staljinove čistke. Okolnost da je Tito bio bonvivan ogleda se i u njegovoj političkoj praksi: čak i kad su bile brutalne i energične, čistke su zavisile od političke kulture podvlašćenih izvršilaca.
Sa iskustvom iz proteklih deset godina, može se čuti da je Tito mnogo šta u svoje vreme dobro radio - na primer, da je znao koga i zašto drži u zatvoru, naročito kad se baci pogled na neke od političkih lidera u eksjugoslovenskim republikama?
To je pravilnost u strukturi ovdašnje oslobodilačke političke kulture - današnje žrtve sutrašnji su izbavitelji. Onaj ko izađe iz zatvora na Balkanu automatski stiče politički rejting po onoj novozavetnoj strukturi žrtva-izdajnik-spasitelj. Kada je Aleksandar Karađorđević bio u dilemi da li da strelja Apisa ili ne, bilo je u njegovoj okolini razumnih ljudi koji su mu savetovali: "Veličanstvo, samo ne u krv! Jer ćete dočekati sutra da pozdravljate Apisove kosti sa balkona svog dvorca". On se tog saveta nije držao i Apisa je učinio mučenikom, čije je nasleđe stalna pretorijanska zaverenička struja u vojsci. Tito takođe o tome nije vodio računa. Svi njegovi bivši zatvorenici nikli su, kao pečurke posle kiše, u obliku političkih vođa u višepartijskom režimu.
Nema mnogo Titovih biografija; koliko su vam one koristile u istraživanju?
Dedijerova biografija iz 1953. je još uvek najpotpunija. Rađena je sa ciljem da se Tito kao simbol posle sukoba sa Staljinom lansira na Zapad. Čini mi se da ona nije opterećena kasnijim slojevima kultizacije. Postoji knjiga Zvonka Štaubringera, takođe Titovog biografa, potom Dedijerovi "Prilozi za biografiju"... Meni te službene biografije nisu mnogo koristile, jer nisam tragao za događajima već za procesima. Razgovarao sam sa Petrom Stambolićem, Mirkom Tepavcem, Miroslavom Pečujlićem i Latinkom Perović. Mijalko Todorović me nije hteo primiti. Pokušavao sam i kod nekih drugih, ali nisam uspeo. Na osnovu ova četiri kazivanja sam tu svakodnevicu Titovog kadriranja pokušao da rekonstruišem i uklopim u procese. Tito je bio narodni a ne kabinetski vladar, u najtežim trenucima se nije razdvajao od vojske, što su vrlo umešno i spretno koristili njegovi biografi u osmišljavanju harizme. Staljin nije imao harizmu te vrste; postoji i Hitlerova izjava: "To je borac, taj Tito, a ne oni koji pored mene ratuju iz kancelarije", kao primer svojim generalima kako se treba boriti. To je ta važna, frontovska a ne kabinetska strana Titove harizme. Ipak, Marko Nikezić je dalekovido prognozirao, rekavši da će posle Titove smrti doći do provale osvete njegovih lakeja.
Postoji uverenje da je, što se sveta tiče, vreme velikih državnika prošlo. Može li se reći da se i ovde pojavila generacija nesposobnih ili neuporedivo manje sposobnih ljudi, bivših lakeja o kojima samo njihovi sadašnji lakeji govore kao o državnicima?
Prošlo je vreme velikih državnika jer je prošlo vreme državnika-heroja, čija je jedna ili početna faza bavljenja politikom bila herojska, oslobodilačka. U tom pogledu, danas nema državnika koji je izrastao iz heroja. Političari su danas uglavnom kabinetski, partijski, birokratski političari koji ističu iz mašine koja se manje-više razvija u miru. Svet je danas lišen političara čija harizma proističe iz ratnika, mada se neki trude da to budu, kao Franjo Tuđman. On je oslobodilac, prvi je uspostavio nezavisnu Hrvatsku, bio je vođa države u ratu i tako dalje, i on besomučno koristi tu balkansku oslobodilačku komponentu u harizmatizaciji vlastitog kulta. Na ovim našim prostorima, posle Titove smrti politika je prepuštena prosečnima.
Prepuštena je, ili su je osvojili?
Delom je prepuštena, delom su je osvojili, ali nije bitna crta to što su prosečni. Za politiku ne treba biti genije. Prepuštena je hazarderima, a na Balkanu je veoma opasna stvar voditi hazardnu politiku. To je ono "igrati se šibicama pored bureta baruta". Zvuči trivijalno, ali dosta govori. Ovom prostoru je vođa-detonator potreban, ali samo u borbi protiv zavojevača, inače mu je potreban vođa sposoban da obuzdava suprotnosti. Tito je umeo da kombinuje i jednu i drugu komponentu.
Po tome je, rekli ste na početku, Tito bio pravi srpski političar?
Srbija je, od naroda koji su ušli u sastav Jugoslavije, jedina u poslednja dva stoleća, sve do 1918. godine, imala nezavisnu državu, a u širem prostoru Balkana neuvezene dinastije, istina skorojevićke, potekle od trgovaca stokom, ali svoje - Grci, Bugari i Rumuni su uvozili Nemce za kraljeve. Srbi su imali svoje dinastije zato što su imali herojsko-mistički, iracionalni kosovski mit koji ih je dugo održavao. Mit je imao svoju konzervativnu, ali i svoju naprednu, oslobodilačku komponentu: Tito se u njega potpuno uklopio. U okviru najnovije demonizacije Tita postavlja se i pitanje zašto u svom Zagorju nije dizao ustanak? Pa mrzeo je Srbe, kriv je za streljanje u Kragujevcu. Ili: činio je to jer je morao da sluša Ruse, Kominternu, Staljina. Ne, sasvim suprotno, vrh KPJ je 1941. realno ocenio da će ustanak dati najveći efekat ako se digne u sredini koja je opterećena tom ustaničkom tradicijom. Tito, prema tome, nije slučajno podigao ustanak u Srbiji. Znao je da će tu najviše povući narod. I zbog ratničke komponente, ostajanja uz vojsku u najkritičnijim trenucima, Tito pripada srpskoj oslobodilačkoj političkoj kulturi. Kralj Petar II je, kao jedini Titov legalni konkurent, proveo rat u egzilu; crnogorski kralj Nikola je 1918. lako pao jer nije bio sa svojim narodom. "Nije bio na megdanu", a ko tamo nije bio, na Balkanu gubi važnu komponentu političkog ugleda. Ali, Tito pripada i konzervativnoj strani takve političke kulture i tradicije: posle osvajanja vlasti, on polaže pravo na apsolutnu poslušnost. Srpski vladari su u tom pogledu stalno solunašili, izvodeći iz svog ratnog učinka neograničeno pravo na doživotno vladanje. Dakle, i u tom progresivnom, oslobodilačkom pogledu, kao i u onom njegovom konzervativnom delu, Tito pripada srpskoj oslobodilačkoj političkoj kulturi.
Ako je Tito bez ostatka srpski političar, onda je mesto njegovog groba tamo gde treba, usred Beograda?
Jeste. Za razliku od Zagreba ili Ljubljane, Beograd je geografski centar Balkana, metropola okrenuta svetu. Titovom grobu je mesto u takvom gradu.
Aleksandar Ćirić
