Pop vlada svetom

Revolucijama je, izgleda, definitivno odzvonilo: nemačka "nacionalna revolucija" iz tridesetih i četrdesetih - kao i brojne njojzi slične i epigonske "osloboditeljsko-ujediniteljske" histerije manjih evropskih nacija - neslavno je propala još pre pedesetak godina; tekovine Oktobarske revolucije obeščašćene su bezbroj puta, a konačno one jeseni 1989. kada su Istočni Nemci raščekićali Zid i "u količinama" pobegli iz Carstva Prinudne Sreće, označavajući tako njegov definitivni sumrak; ostala je, tako, još samo Islamska revolucija u Iranu, poslednji značajniji preživeli projekat otpora globalnom kapitalizmu ili-kako-se-već-zove ono što dubokoumni kolumnisti "crvene Borbe" i ostali velikani duha i pera nazivaju Novi Svetski Poredak.

U ovoj (vrlo)bliskoistočnoj zemlji nedavno je, kako javlja AFP, organizovan prvi koncert pop-muzike u poslednjih dvadeset godina, tj. otkako je Šah Reza Pahlavi spakovao svoje skromno perje i krenuo u izgnanstvo, a Iran veselo ogrezao u vladavinu fanatizovanih mula. Nova revolucionarna vlast odmah je, jakako, zabranila emitovanje i javno izvođenje - a valjda i slušanje - pop muzike, tog trovačkog ideološko-propagandnog oruđa imperijalističkog Zapada. Znamo šta se sve posle dešavalo u toj velikoj zemlji na polju, hm, specifičnog shvatanja kulture i slobode, zaključno s Homeinijevom fatwom upućenom sirotom Salmanu Rušdiju. Poznato je i kako su iranske vlasti (odnosno njihov konzervativni deo) progonile posednike satelitskih antena - od njih je, valjda, i mučeni Vojislav "Alergičan sam na Francusku" Šešelj pokupio tu ekscentričnu ideju - kako su se provodile devojke koje se nisu dosledno držale obavezne mode za sve sezone itd. Sada se i tome, izgleda, bliži kraj: prvo je Salman Rušdi ako ne baš pomilovan onda bar milostivo pušten da živi svoj jadni bezvernički život, a sada im se, bogami, vraćaju i pop-koncerti!

Da li to znači da su to u Teheranu nastupili "Rolingstounsi" i da se sprema raskalašni letnji festival na kojem će nastupiti The Prodigy, Hole, Sepultura i Marylin Manson? Ma, taman posla: AFP piše da su nastupile samo iranske grupe koje su "izvodile uglavnom tipično iranske melodije, ali čiji je ritam odavao očigledan uticaj Zapada". O, da, tako to uvek počinje - setite se kako je bilo kod nas: prvo je onaj neverovatni Čobi (uopšte, te sedamdesete u Jugoslaviji bile su globalno neprevaziđeni lahkoglazbeni freak-show...) meketao "nosim dugu kosu al' sam dobar đak" (idi?!), pa su rani monstrumi-čupavci pravoverno klicali "Ivo Lola", "Zemljo moja", "Druže Tito mi ti se kunemo" i slične socijalističke mantre (a sve to na perfidno podmetnutoj psihodeličnoj muzičkoj Kornelije-Bata-Kovač osnovi), i tako sve do - Buldožera i Pankrta... A onda je već za sve bilo kasno. Anarhija, dekadencija, porok, nihilizam i, uopšte, Novi Svetski Poredak porobili su duše miliona.

Ima kod Jozefa Škvoreckog - u Kukavicama, Bas-saksofonu i nekim drugim knjigama - sjajnih opisa cenzure koju su, prvo nacističke okupacione vlasti, a potom i azijatski boljševički usrećitelji, sprovodile prvo nad džezom, a potom i nad rokenrolom: može ova sinkopa, ne može ona, može fokstrot, ne može tvist, može tvist, ne može bugi, i sve u tom stilu... Džaba. Lavina se nije mogla zaustaviti. Zato su Hitler i Staljin odavno u paklu a njihovi idejni naslednici u novinskim rubrikama tipa Greatest shits, dok onaj Džeger još uvek đipa po sceni. Iz nekih razloga, ta "nedužna omladinska zabava" zvana pop music (u najširem smislu reči) oduvek je nosila neki neverovatan subverzivni naboj: čak i kada bi zalizani pevači umilno cvrkutali o ptičicama i ranojesenjem lisju, svaki malo pametniji i idejno potkovaniji Čuvar Tekovina Revolucije osećao bi da tu nešto nikako nije u redu. Zato su, dakako, svi njeni branitelji u onim vremenima bili licemeri u nužnoj samoodbrani kada su tvrdili da - zaboga, drugovi! - u svemu tome nema ničega kontrarevolucionarnog. Ta i'te molim vas! Znate li ko je, recimo, srušio komunizam u Sloveniji? Punk pokret i kasnije Laibach, bez zezanja. Stranke i dosadni "desno-rodoljubni intelektualci" došli su na gotovo.

Suština duha pop-muzike i pop-kulture uopšte hedonistička je, (anarho)individualistička, globalistička i protivna svakom Mesijanskom Naporu. Utoliko je sve to oduvek bilo i te kako autentična kontrarevolucionarna rabota. Zato je savršeno svejedno da li svi ti "gitaroši" i "bubnjaroši" deluju u ambijentu komunističke, naci(onali)stičke ili verske revolucije: njihova misija, koje oni uopšte ne moraju biti svesni, jeste u podrivanju samih temelja Utopije. Ne radi se tu, naravno, o nekakvoj zaveri: pop je u totalitarizmu subverzivan upravo zbog svoje suštinske nedužnosti, zbog svoje bašmebrigaške prirode šarmantnog blente, i tu se ne može učiniti ništa. Dakle, ako želite da uništite duh i (s)misao popa, nema vam druge nego da izgradite liberalno-demokratsko-građansko-tržišno društvo: dobićete gomilu imbecilnih klo(v)nova koji klopoću besmislice, tresu kukovima i, uopšte, drndaju vunu po vasceli dan. Bez represije, pop-kultura je samo još jedan benigni vid zabave miliona.

Kako, onda, na tom planu stoje stvari s današnjom Srbijom? Morbidno. Posle pobačaja boljševičke revolucije, dobili smo nacionalnu ("antibirokratsku") revoluciju, a njena deca su stvorila mutant-pop industriju "densa", "turbo-folka" i sličnih strahota koje, efikasnim širenjem kretenizma, podmuklo cementiraju Sistem. Pa šta da se radi? Da ih izvozimo u Iran, nema nam druge. Svaki kulturni produkt može da bude emancipatorski, samo ako ga postavite u pravi vremensko-prostorni kontekst.