Mediji i etika

Umašćeni ministar

Novinarski priručnik "Etički kodeksi"; izdavač NUNS, januar 1998. Priredili: Julija Bogoeva, Dragutin Rokvić i Đura Vojnović

Prikaz ovog novinarskog priručnika može da započne podsećanjem na jednu anegdotsku izjavu republičkog ministra za informisanje iz oktobra prošle godine, u vreme usvajanja novog zakona o informisanju. Tumačeći odredbu tog zakona prema kojoj je neophodno dobiti odobrenje pre emitovanja pisanog zapisa, zapisa lika ili glasa lične prirode, ministar Aleksandar Vučić je rekao i ovo: "Možete me bez mog odobrenja slikati na konferenciji za štampu ili nekom javnom skupu, ali ne kako šetam ulicom, jedem burek i slično." Naglasio je da Zakon "predstavlja pravu meru između slobode i odgovornosti javnog informisanja".

Da li je baš tako? Ako ministar prelista ovu knjigu, u kojoj su objavljeni nacionalni etički kodeksi ili pojedine odredbe kodeksa iz 13 evropskih zemalja i SAD, saznaće da nipošto ne sme da šeta ulicom ako mu nije do slikanja i da u tom slučaju pogotovo nije preporučljivo da jede burek. Jer, ministri "umašćeni" na javnom mestu idealna su meta fotoreportera i kamermana svuda u svetu gde novinari slobodno rade svoj posao, a možda čak i u Srbiji - gde se vlast usavršava u gaženju medija.

I u drugim stvarima priručnik "Etički kodeksi" drukčije od srpskog ministra predočava "pravu meru" novinarske slobode i odgovornosti. Razlika je u tome što, prema kodeksima, ovu meru određuje pre svega interes javnosti da bude podrobno informisana o stvarima od opšteg značaja, pa i o ponašanju političara koje može uticati na izborno opredeljenje građana. S druge strane, u Evropi se samim medijima i novinarima prepušta delikatno povlačenje etički dopuštenih granica u procesu informisanja; dakle, priznaje se kao legitiman princip medijske samoregulacije i dobrovoljnog novinarskog samoograničavanja, a ne princip državne kontrole ili čak ogoljene vlastodržačke samovolje. Tamo država ne preti enormnim novčanim kaznama za "nepoželjnu" kritiku vlasti; sudije za prekršaje ne plene imovinu tzv. senzacionalističkih listova, niti se u strahu od finansijskog uništenja dnevnici štampaju "preko granice"; pogotovo su nezamislive državne kampanje protiv "nepatriotskih" ili "petokolonaških" medija i novinara.

Osim zaštite nekih vitalnih državnih interesa u slučaju rata i prirodnih katastrofa, interesa precizno definisanih ustavom, u Evropi se još ponegde zakonski reguliše pravo na ispravku i pravo na odgovor, dok je sfera povreda ličnih prava obuhvaćena uobičajenim krivičnim i građanskim zakonima. Pri tome je u novinarskim kodeksima tzv. obični građanin po pravilu više zaštićen od javnih ili poznatih ličnosti, naročito onih iz sfere politike, budući da im ni javne odgovornosti nisu jednake i da ne uživaju u istoj meri plodove publiciteta.

Prema tome, konstatacija da u oblasti medija "ni na Zapadu stanje nije idealno", iako nesumnjivo tačna, često je samo propagandna poštapalica radi prikrivanja činjenice da kod nas još nema ni osnovnih pretpostavki za pravo medijsko tržište i slobodno novinarstvo. I jedno i drugo u Srbiji se, svih ovih godina, s teškom mukom održava kao mogući model za budućnost čas u širem, čas u užem getu - a poslednjih meseci, sa retkim cinizmom zvaničnih patriota, i pod teretom ove nasilničke "etike" odozgo.

KORIST: Nastojali smo da ovaj priručnik posluži korisno pre svega mladim novinarima. Odabrali smo uglavnom kodekse, ili izvode iz kodeksa, koji izražavaju najvažnije vrednosti aktuelnog evropskog novinarstva. Neke od tih kodeksa usvojili su novinari (ili novinari i vlasnici medija zajedno) zemalja sa dugom i proverenom tradicijom slobodnog žurnalizma; drugi potiču iz zemalja čija časna novinarska tradicija možda nema veliki međunarodni prestiž, ali koji sadrže originalne/potpunije/preciznije - ponekad upravo nama neophodne - formulacije pojedinih etičkih pravila; treći su iz postkomunističkih društava i normiraju neke situacije karakteristične i za našu novinarsku praksu.

Dakle, trudili smo se da sačinimo jedan relativno zaokružen ali i pragmatično usmeren izbor normi i projekcija. Pri tome smo imali u vidu sve ono što ovdašnje medije još može da zadesi. (Represivni Zakon o informisanju samo je jedan od načina njihovog gušenja.) Tragali smo zbog toga i za onim formulacijama koje najpeciznije definišu pravo na slobodno i nezavisno novinarstvo, koje mogu da podstaknu na profesionalni aktivizam i oslobađanje, a ne samo da aktiviraju etičke kočnice. Jer u našem novinarstvu, pritisnutom od autoritarne vlasti, propagiranje etike samokontrole bez etike akcije može biti i obična racionalizacija nemoći da se javnost informiše o značajnim događanjima, kao i sredstvo manipulacije onih što se slobodnih medija i novinarskog profesionalizma plaše.

U stvarima profesije, kako određuju kodeksi, odlučuje reč samih novinara - tu ne može biti višeg arbitra. To pogotovo ne sme da bude država, aktuelna vlast, ideologija ili neka privilegovana grupacija. Postoje samo principi na kojima novinarstvo počiva i težnja novinara da ih ostvare.

Sažet pregled evropskih iskustava u ovoj oblasti dao je profesor Miroljub Radojković odgovarajući na neka osnovna pitanja: Ko donosi etičke kodekse i šta oni regulišu?; kakve su sankcije za njihovo nepoštovanje i kako se u praksi primenjuju?; kako funkcionišu mehanizmi poput saveta za štampu i ombudsmana?

Objavili smo Deklaraciju o pravima i obavezama novinara Evropske zajednice, poznatu i pod imenom Minhenska deklaracija (1971) - izvorni dokument koji pokazuje ono što je zajedničko razvijenim zemljama Evrope i čiji se autoritet među novinarima ni poslednjih godina ne smanjuje. Temeljan je, pored drugih, u njoj izražen stav da je "odgovornost novinara prema javnosti preča od svake druge odgovornosti, posebno one prema poslodavcima i javnim vlastima". Minhenska deklaracija podstiče novinare da tragaju za informacijama, a ne da ih samo prenose. Ona to čini govoreći i o pravima i o dužnostima novinara - ne tražeći za njih same nijednu privilegiju.

ISKUSTVA: Kodeks nemačkog Saveta za štampu, inoviran 1996. godine, najobuhvatniji je i najrazrađeniji kodeks te vrste; osim načelnih stavova, sadrži "smernice" sa detaljnim uputstvima za redakcijski rad i razjašnjenja konkretnih situacija. Veliku pažnju posvećuje nezavisnosti profesije, zaštiti ličnih prava građana i odredbama protiv senzacionalizma.

U britanskom Kodeksu prakse iz 1990. do kraja jasno je formulisana jedna od najčešće pominjanih normi u evropskim kodeksima: "Iako su slobodne da podržavaju neku stranku, osobu ili ideju, novine treba da prave jasnu razliku između komentara, nagađanja i činjenica". (Jednako često navodi se u kodeksima da se ne smeju prikrivati informacije bitne za javnost.)

Kodeks ponašanja britanskog nacionalnog udruženja novinara iz 1994. precizira, na primer, da se činjenice ne smeju falsifikovati "iskrivljavanjem, izborom i pogrešnim predstavljanjem". Ovde se definiše konkretnije nego u drugim kodeksima da novinar neće lično reklamirati komercijalne proizvode i usluge. Posebno brižljivo obrađena je odredba protiv diskriminacije i predrasuda.

Belgijski kodeks se odlikuje jezgrovitim formulacijama, poput: "Novine i novinari ne smeju podleći spoljnim pritiscima." Slične su i one o temeljnom pravu građana na slobodnu štampu, ili o tajnosti javnih i privatnih poduhvata koja "ne može sprečiti slobodu štampe".

Kodeks norveških novinara iz 1994. sadrži možda najpotpuniju eksplikaciju uloge štampe u demokratskom društvu. Između ostalog, u njemu se naglašava "posebna odgovornost štampe da omogući izražavanje različitih mišljenja". Tu je i poziv da se ne odstupa pred onima koji žele da spreče "slobodan protok informacija i otvorenu debatu o svakom pitanju koje je važno za društvo u celini". Pravo je štampe, dodaje se, "da otkriva i objavljuje one događaje i pitanja koji treba da budu tema kritike." Insistira se na novinarskom aktivizmu i zaštiti pojedinaca i grupa "od nepravde i zanemarivanja za koje su odgovorne javne institucije i javne službe, privatne firme i drugi".

Danski kodeks naročito naglašava pravo na privatnost i zaštitu dostojanstva ličnosti; daje detaljna uputstva o sudskom izveštavanju i u tom pogledu upotpunjuje nemački kodeks. U ovom dokumentu, usvojenom u danskom parlamentu, podvlači se: "Novinar ne treba da obavlja zadatke koji se kose sa njegovom savešću ili ubeđenjima."

Kodeks islandskih novinara ističe, ubedljivije nego drugi kodeksi, etičnost same novinarske profesije i ličnu odgovornost svakog novinara. U litvanskom kodeksu oseća se povremeno atmosfera postkomunističkog okruženja, i po tome je on blizak našoj situaciji. Recimo: "Ni pojedini novinari, ni redakcije neće se prepucavati preko mas-medija zbog starih računa", ili: "Novinar neće ometati svoje kolege u prikupljanju informacija, neće ih namerno pogrešno uputiti, niti će ih prijavljivati vlastima." Tu su i drugi kodeksi, ili izdvojene odredbe pojedinih kodeksa - čijoj smo rečitosti dali najviše mesta u ovom priručniku, oslobođenom suvišnih teorijskih uopštavanja.

U zasebna poglavlja izdvojena su dva kodeksa sastavljena posebno za televizijske programe (Programski kodeks britanske Nezavisne komisije za televiziju, sa posebnim kodeksom o nepristrasnosti, i Kodeks emitovanja američke mreže NBC, posvećen opštim standardima za zabavni program), kao i kodeksi Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja profesionalnih novinara Crne Gore i Saveza novinara Jugoslavije. Ova tri poslednja radi potpunije informacije i lakšeg poređenja, kako međusobno tako i u kontekstu evropskih kodeksa.

Svaki kodeks donosi barem poneku originalnu odredbu ili napomenu, a ponekad i korisna proširenja uobičajenih novinarskih pravila.