Ekonomski rat sa RS
Carina na Drini
Da bi uvela dinare, RS je svojevremeno NBJ uplatila devizni depozit u protivvrednosti preuzetih dinara. Sada želi da definitivno pređe na KM, pa je NBJ ponudila da vrati dinare a povuče svojevremeno deponovane devize. NBJ, naravno, ne želi to da učini
"Seče uši da
bi zakrpila zadnjicu." Ovom narodnom jedan ekonomista opisuje odluku jugoslovenske
vlade da prekine redovan dinarski platni promet s Republikom Srpskom, a robnu razmenu
pretvori u klasičnu spoljnu trgovinu, onu s carinama i kontingentima. Saradnik Instituta
za istraživanja tržišta Slobodan Milosavljević ovo prevodi na ekonomski jezik i kaže:
"Da bi na kratak rok obezbedila efikasnije punjenje budžeta, Vlada Jugoslavije
zateže odnose s jednim od najvećih partnera. Istovremeno, Bosna i Hercegovina je gotovo
jedina zemlja kojoj mi uspevamo da više robe prodamo nego što od nje kupimo. Sav višak,
naravno, nastaje saradnjom s preduzećima iz srpskog entiteta, odnosno RS."
Vrednost razmene između SRJ i BiH (čitaj RS) u prošloj godini iznosila je 819 miliona dolara, pri čemu je jugoslovenska strana uknjižila suficit od nepunih 200 miliona. Po ukupnoj razmeni, RS se nalazi na trećem mestu na listi naših spoljnotrgovinskih partnera, iza Nemačke i Italije, s kojima imamo deficit od 253, odnosno 355 miliona dolara.
Iako je savezna vlada pomenutu odluku donela još 1. februara, a u međuvremenu u nekoliko navrata razgovarala s delegacijama Vlade RS, ona jos nije objavljena u Službenom listu SRJ. Po oceni Milosavljevića, radi se o tome da ni Vlada ni Narodna banka Jugoslavije još ne znaju kako da operacionalizuju pomenutu meru.
VRAĆANJE DINARA: Kako se od donošenja ove mere niko od zvaničnika savezne vlade nije oglasio tim povodom, javnosti je ostalo da nagađa šta su razlozi za ekonomski rat protiv RS. Spekulacije na ovu temu kreću se u rasponu od mogućnosti da Jugoslavija kažnjava RS zato što je svojevremeno devalvirala našu nacionalnu valutu na 7,5 dinara za jednu nemačku, odnosno konvertibilnu marku (KM, zvanično sredstvo plaćanja u RS), nakon čega je usledila nova devalvacija na 8,5 dinara za marku, pa do toga da Slobodan Milošević na ovaj način pokazuje da se protivi nameri aktuelnog premijera RS Milorada Dodika da se ponovo kandiduje za istu funkciju.
Koordinator Grupe 17 Mlađan Dinkić ima vrlo racionalno ekonomsko objašnjenje za ovakav potez Vlade SRJ. "U RS je doskoro funkcionisao dvovalutni sistem - u opticaju su bili dinari i nemačke marke, a odnedavno trovalutni - pošto je u promet puštena i KM. Da bi uvela dinare, RS je svojevremeno NBJ uplatila devizni depozit u protivvrednosti preuzetih dinara. Sada želi da definitivno pređe na KM, pa je NBJ ponudila da vrati dinare a povuče svojevremeno deponovane devize. NBJ, naravno, ne želi to da učini", kaže Dinkić. "Ne samo da ne želi", dodaje Milosavljević, "nego je pitanje da li je u stanju da to učini, pošto su operativne devizne rezerve jugoslovenske centralne banke na nivou od oko 200 miliona dolara."
Za razliku od RS, Centralna banka BiH se na vreme ogradila od jugoslovenskog dinara, zabranivši njihovu direktnu zamenu za KM. Takva mera je i logična, budući da emisija dinara nije pod kontrolom Banke BiH, a zbog toga je RS neophodna čvrsta valuta da bi trebovala KM.
NEDOVOLJNO ZA HAOS: Dinkić smatra da je RS u celoj priči bila fer igrač. Pošto NBJ ne pristaje na fer-plej, logično je očekivati da će se RS na drugi način osloboditi neželjenih dinara. "Uostalom, ko ih želi", komentariše Dinkić i dodaje da je logično što RS želi da pređe na čvrstu valutu. Zbog svega toga, upozorava Dinkić, u narednom periodu ne treba isključiti mogućnost manjih potresa na crnom deviznom tržištu u Srbiji jer će se RS, ako je rešila da se otarasi dinara, a ne može legalno, to učiniti sivim kanalima. Doduše, prekodrinska braća raspolažu sumom od 400 do 600 miliona dinara, pri čemu je 100 do 200 miliona u gotovini a ostatak u depozitima. Sve u svemu, to nije dovoljno za izazivanje haosa na crnom deviznom tržištu, za šta je potpredsednik srpske vlade svojevremeno, optužio direktno Dodika.
Milosavljević smatra da, s obzirom na pogubnost posledica, razlozi za poslednje poteze Savezne vlade nisu ni bitni.
"Republika Srpska ima prolaz ka međunarodnim finansijskim institucijama, a po Dejtonskom sporazumu je dobila povlastice u međunarodnoj trgovini. Kako je Evropska unija Jugoslaviju kaznila ukidanjem trgovinskih preferencijala, mnoga naša preduzeća koristila su kontingente za izvoz u EU, koji su odobreni firmama iz RS", objašnjava Milosavljević. Naš sagovornik dodaje da su ovdašnje firme preko RS dobijale kreditne garancije stranih banaka, koje su obezbeđivale i filijale naših banaka u RS. Firmama koje sarađuju s RS poslovanje će otežati i obimno administriranje u oblasti spoljne trgovine, a o tome da će morati da se poštuju međunarodni standardi prilikom prebacivanja robe preko granice da i ne govorimo.
EKONOMSKA ŠTETA: Kako će se stvari odvijati u praksi, za Milosavljevića je pre svega pitanje ponašanja Crne Gore. Ukoliko ta republika odluči da ne poštuje ni ovu odluku savezne vlade, promet preko granice između Crne Gore i Hercegovine mogao bi da se odvija kao i do sada. Uostalom, prema rečima crnogorskog ministra industrije Vojina Đukanovića, Crna Gora ne primenjuje ni odluku federalnih vlasti o uvođenju takse za slovenačke kamione koji prevoze robu kroz SRJ, u iznosu od 60.000 dinara po kamionu. Ista mera pogodila je i makedonske prevoznike, pošto pomenuta taksa kači i njih ukoliko prevoze robu iz Slovenije i ka njoj.
Zvaničnici crnogorske vlade ne oglašavaju se ovim povodom, ali je poznat njihov stav da Crna Gora, u meri u kojoj to može samostalno, treba da poboljša ekonomske odnose sa svim republikama bivše SFRJ, zbog čega je nedavno otvoren granični prelaz između Crne Gore i Hrvatske, na Debelom bregu.
Član Grupe 17 iz Podgorice Nebojša Medojević navodi da je Crna Gora trpela znatnu ekonomsku štetu zato što je granica s Hrvatskom bila zatvorena. Prema njegovim rečima, razmena Crne Gore s Hrvatskom iznosila je, 1989. godine, 290 miliona dolara, a oko 100.000 stranih turista godišnje stizalo je na crnogorsko primorje preko aerodroma "Ćilipi" u Dubrovniku. Samo po toj osnovi, kaže Medojevićeva računica, Crna Gora je ostvarivala godišnji devizni priliv od 50 miliona dolara.
"Sasvim je logično da zemlje koje su nekada činile jednu državu imaju čvrste ekonomske veze i da treba raditi na njihovom obnavljanju", kaže za "Vreme" dr Marta Bazler-Madžar, saradnica Ekonomskog instituta iz Beograda. Intenzitet nekadašnje međurepubličke razmene, koja se odvijala u terminima isporuke (izvoz), odnosno nabavke (uvoz) bio je, prema rečima naše sagovornice, jak i veći od razmene sa svetom. Njena računica pokazuje da je za vreme bivše SFRJ obim međurepubličke razmene bio 2,4 puta veći od spoljnotrgovinske.
OBNAVLJANJE SARADNJE: S obzirom na pomenuti podatak, dr Bazler-Madžar nije začuđena ogromnim padom proizvodnje i društvenog proizvoda u svim zemljama bivše SFRJ nakon raspada nekada zajedničke države. Kako je izračunala naša sagovornica, prekid saradnje sa ostalim republikama bivše Jugoslavije Srbiji je doneo pad proizvodnje od oko 18 odsto, Hrvatskoj oko 27 odsto, a Sloveniji za više od trećine. Kada se uračunaju i indirektni efekti, pad proizvodne aktivnosti se povećava i kreće se od četrdesetak procenata za Srbiju, do čitavih 80 odsto za Sloveniju.
Ove podatke, napominje naša sagovornica, treba pažljivo tumačiti. Pad proizvodnje je, prema njenom modelu računanja, najveći u Sloveniji zato što se radi o republici koja je najviše izvozila ostalima. "To je, međutim, i dokaz vitalnosti slovenačke privrede, čime se može tumačiti činjenica da je Slovenija najbrže i najbezbolnije prebrodila gubitak starog tržišta. Veći izvoznici su lakše pronašli alternativna tržišta", komentariše dr Bazler-Madžar.
S druge strane, naglašava ovaj stručnjak, to ne znači da Slovenija nije zainteresovana za obnavljanje ekonomske saradnje s republikama bivše SFRJ. Dokaz za to je i podatak da se na listi njenih današnjih najvećih partnera, odmah iza zapadnoevropskih partnera, nalazi Hrvatska.
Ako se ovim podacima dodaju stare veze i poznanstva, poznavanje jezika i ukusa potrošača, niski troškovi transporta i slično, navodi dr Bazler-Madžar, jasno je da bi obnavljanje saradnje bilo korisno. Prema njenim rečima, ona ne može, a ni ne treba, da se obnovi u nekadašnjim razmerama. Naime, kada se matematički proračuna poželjni nivo razmene, u uslovima tržišne privrede, dolazi se do podatka da bi nekadašnju razmenu trebalo smanjiti dva i po puta.
Vladimir Milovanović
