Veljko Đurović: Press! Don't Shoot!; Radio B92; Beograd, 1999

Prisustvo duha i - nažalost - tela

Svi, naravno, znamo da je "u ratu istina prva žrtva" i to je već banalna floskula; istorija nas, međutim, uči da to nije uvek tako, da uvek ima ljudi koji će istinu spasti i ponuditi javnosti

Šta tera ratne izveštače da rizikuju svoje guzice po raznim vukojebinama, da "idu metak da popiju u Irsku i Etiopiju", kako kaže Bora Đorđević u pesmici posvećenoj Veljku Đuroviću i Draganu Havzijeviću? Odgovor na to pitanje teško se može naći u novinarskim memoarima ili priručnicima - što je i logično: pravi i dobri novinari jesu sujetni do neba, ali ih je sramota da se hvališu. Odgovor valja tražiti između redova, a jedna od boljih knjiga između čijih redova taj odgovor leži jeste i "Štampa! Ne pucaj!" Veljka Đurovića.

Veljko Đurović je onaj simpatični i smireni TV-snimatelj sa markantnim nosem koga vidite svuda gde se radi neka radnja. Trenutno radi za britansku agenciju WTN, ali je godine proveo sa UNHCR-om i raznim televizijama, uključujući i naše. Diplomirao je kameru na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 1981. i od tada radi po terenima: Nikaragva, Kambodža, Liban, Iran, Irak, Salvador, Honduras, Severna Irska, Sudan, Somalija, Etiopija, Ruanda; na kraju su ga snašli i Balkanski ratovi, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Kosovo. Video je svašta i naučio onih nekoliko osnovnih stvari koje pristojan čovek u tom poslu nauči: da čovek nije odgovoran samo za ono što je učinio nego i za ono što je video; da sa prvim ratom postaješ drugi čovek; da je uvek bolje odsustvo tela od prisustva duha, ali da - nažalost - u tom poslu moraju da budu prisutni oboje; da je mnogo bolje za posao biti živ nego mrtav, to jest da je biti promašen čovek poželjno u toj profesiji; da je strah veoma korisna pojava; da izveštač izveštava a ne navija; da su svi ljudi isti i - konačno - da uvek ima onaj jedan leš previše, mada to nije napisao u knjizi, ali svi znamo.

Čovek je ono što piše, pa je i ova knjiga dobroćudna, pametna, informativna i duhovita. Veljko Đurović je u taj posao ušao svestan da ne zna ništa, voljan da uči i rešen da ne laže; kao svaki majstor svog posla on se ne stidi to da prizna. Kad neko sa kamerom u ruci protrči i propuzi ratišta na četiri kontinenta, dok ga pri tom maltretiraju birokrati, konzuli, naoružana i\ili uniformisana lica, predstavnici za štampu, priglupe kolege, akrepi, zmije i komarci - taj je naučio čitav niz korisnih stvari, pre svega iz svakodnevnog života. Ta bi se knjiga mogla zvati i "Kroz pustinju, prašumu, birokratiju i vojsku" i od srca se preporučuje ljubiteljima avanturističke proze, mada nema herojskih pustolovina i podviga. Naime, podvig je sam po sebi raditi to što Veljko Đurović i njemu slični rade, ali oni, jadni, toga nisu svesni; oni to rade jer im je to posao i šta sad? Kad već neko treba to da radi, bolje da rade pametni i smireni ljudi, nego napaljene budale, željne slave. A takvih, kao što mi ovde najbolje znamo, ima koliko hoćete i podjednako su nepodnošljivi.

Svi, naravno, znamo da je "u ratu istina prva žrtva" i to je već banalna floskula; istorija nas, međutim, uči da to nije uvek tako, da uvek ima ljudi koji će istinu spasti i ponuditi javnosti, pa makar to bio i onaj čuveni reporter u doba krize u Kongu 1961, koji je ušao među izbeglice-Evropljane i pitao: "Ima li ovde nekoga ko je bio silovan i govori engleski?". Taj postupak nije bio baš najtaktičniji, ali je bio efikasan koliko se u toj situaciji moglo. Čovek mora da pribegava raznim pristupima u tom poslu, da pristojno razgovara sa raznim dripcima, suzbijajući pri tom veoma nehrišćanske misli i želje, da pije piće sa ratnim zločincima, da učtivo sluša razne pomahnitale fanatike i u tom pravcu. A sve to radi istinite, blagovremene i potpune informacije za svoju publiku... Sve je to Veljko Đurović probao i zna o čemu govori.

Ova knjiga je - osim što je zanimljiva kao takva - neophodno štivo za mladog novinara ili kandidata za taj posao. Pre svega zbog demistifikovanja cele te mitologije: Veljko lepo kaže da ne treba slušati matore lisce kao što je on, jer "pravila su samo za nemaštovite ljude" - i tu je u pravu. Matori novinari su isti kao i svi drugi veterani: cvile nad starim dobrim vremenima ne zato što su bila bolja nego zato što su oni tada bili mladi i puni oduševljenja. Ali - štogod Veljko pričao - ovu knjigu bi trebalo da pročita svako ko hoće u novinare i svako ko se zbog medija nervira.