Ruska (o)pozicija i Jugoslavija

Vruć parol i - ništa

Zvaničan stav ruske države prema Jugoslaviji i, u novije vreme, rešenju kosovskog konflikta, stalno je pod pritiskom ne samo njenih zapadnih partnera, već i - još više - domaćih opozicionara, patriota i nacionalista

Specijalno za VREME iz Moskve

Poslednji vikend-izlet Kontakt-grupe u Rambuje, tokom kojeg su pregovori predstavnika vlasti u Beogradu i grupacija kosovskih Albanaca "pokrenuti s mrtve tačke", u Moskvi je protumačen kao još jedan primer permanentnog raskoraka između pozicije ruske diplomatije i stavova njenih zapadnih partnera. Za čudo, niko zbog toga niti hvali niti kritikuje ministra inostranih poslova Igora Ivanova, a nisu se oglasili ni stalni oponenti Kremlja i vlade, kojima inače nikada nije dosta povoda da napadnu zvaničnu politiku što te razlike na relaciji Rusija-Zapad nikako da prerastu u otvorenu konfrontaciju.

U suštini, taj rat, uglavnom verbalni, iako se ne stišava, omogućava da svako ide svojim putem: zvanična diplomatija se u svemu saglašava sa Zapadom, izuzev u jednom - da se u smirivanju Kosova, i režima predsednika SRJ Slobodana Miloševića pribegne sili. U interpretaciji njenih domaćih protivnika, to zvuči kao "sviranje po notama Zapada" i izdaja "slovenske braće i pravoslavlja". Oni, sa svoje strane, ne idu dalje od gromoglasne zaštite tih "stubova zajedništva" pravoslavnog sveta slovenskog bratstva od bezočne invazije stranih interesa i penetracije tuđih uticaja, u koje se trpa sve što dođe pod ruku - od širenja NATO-a na Istok i pretnji vodećih zapadnih država, oličenih u toj istoj alijansi, da će bombardovati Jugoslaviju, do domaćih nevernika na platnom spisku Zapada i Jehovinih svedoka.

Sve je dozvoljeno, jer niko ne odgovara - niti zato što (od vlade i diplomatije) zahteva nemoguće, niti što (Srbima, direktno i indirektno) obećava nerealno, a najmanje - što ta obećanja ne može, niti namerava, da ispuni!

KOMUNISTI GLASNI I - UMERENI: S obzirom na to da su članovi tog hora uglavnom sporedni i bez ikakvog uticaja, glavni horovođa je Komunistička partija Ruske Federacije, s liderom Genadijem Zjuganovom, koji komponuje, diriguje i drži prvi glas, najčešće u Državnoj dumi, u kojoj je frakcija njegove partije najbrojnija. Njegov najnoviji prilog u seriji raznih gestova podrške Jugoslaviji i "zaštite Srba" bila je deklaracija donjeg doma parlamenta, kojom se od predsednika Borisa Jeljcina traži da donese odluku o istupanju Rusije iz režima sankcija protiv Jugoslavije i da - u slučaju vojne intervencije NATO-a - predvidi pružanje vojne pomoći.

Zjuganov je progurao ovaj papir kroz Dumu neposredno po povratku iz posete Beogradu, gde je razgovarao sa približnim istomišljenicima, bilo da je reč o pozicijama, bilo o stilu njihove interpretacije.

Njegov poziv, da se zvanična Moskva solidariše s Beogradom i okrene leđa Vašingtonu i njemu bliskim evropskim metropolama, Kremlj nije direktno odbio, ali je reagovao tako da se svodi na isto. Predstavnik za štampu Kremlja je u neformalnoj izjavi ocenio da je inicijativa Dume "ishitrena i preuranjena", jer su u tom trenutku tek predstojali pregovori u Rambujeu. Treba sačekati da se vidi šta će oni doneti - rekao je neimenovani član Jeljcinovog štaba.

A što se konkretnog odustajanja od primene embarga na isporuke oružja Jugoslaviji tiče, Kremlj je bio potpuno jasan - da jednostrane mere nikuda ne vode i obično bivaju kontraproduktivne. Indirektno, to se odnosilo i na preporuku da se Rusija pripremi da obnovi snabdevanje Vojske Jugoslavije novom ratnom tehnikom.

BOMBARDOVANJE KREMLJA: Uistinu, ni sam Zjuganov, ni njegovi partijski drugovi i ostali istomišljenici u parlamentu nisu očekivali da će iz njihove deklaracije ispasti nešto konkretno. Bombardovanje Kremlja sličnim predlozima, zahtevima, preporukama, deklaracijama, rezolucijama i peticijama traje koliko i krizna situacija na tlu bivše, a potom i nove Jugoslavije. Na vrhuncu bosanskog rata, još u vreme poslednjeg Vrhovnog sovjeta, rasturenog tenkovskim granatama oktobra 1993, a posle njega prethodne Dume, komunisti su svoj rat protiv Jeljcina vodili preko leđa Republike Srpske - na jednoj strani podržavajući na svaki način Radovana Karadžića, a na drugoj, ne birajući sredstva i izraze, "razgolićujući američkog poslušnika", tadašnjeg šefa ruske diplomatije Andreja Kozirjeva.

Njima je na ruku išao Kozirjevljev kolega u vladi, ministar odbrane Pavel Gračov, koji se nije ustezao da Palama obećava čak i najsavremeniji antiraketni sistem S-300, iako je on, bolje nego iko drugi, znao da je to šarena laža.

Tragom generala armije Gračova sada ide drugi visoki vojni funkcioner, načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane general-pukovnik Lenid Ivašov, koji istim rečnikom obećava svesrdnu vojnu pomoć Jugoslaviji - samo neka se NATO usudi da je napadne.

Glavni argument svih tih intervencija u prilog odbrane Jugoslavije, ili zalaganja da se naša zemlja naoruža za pružanje dostojnog otpora zapadnim agresorima, uvek je jedan isti - da Rusija, braneći nas, štiti sebe, od onog što sledi posle "rasparčavanja" i nove Jugoslavije.

ŠAMAR "DEMOKRATSKIM LIDERIMA": Izuzev tog argumenta, koji se naširoko koristi u analizama "suštine i pozadine novog svetskog poretka", posebno u listovima pod kontrolom radikalne leve i nacionalpatriotske opozicije, sve ostalo nema nikakav odjek u ovdašnjim medijima. Nijedan televizijski informativni blok, nijedan od iole uticajnijih listova nije, na primer, ni registrovao Zjuganovljev boravak u Beogradu, a kamoli njegove susrete i razgovore, kao što niko nije uočio, a kamoli komentarisao ili podržao, bilo deklaraciju Dume, bilo praktično odbojni stav Kremlja.

S vremena na vreme, u listovima orijentacije "Sovjetske Rosije" i "Pravde", lansiraju se ankete o privrženosti građana Rusije interesima "slovenskog bratstva", to jest istorijskoj obavezi Moskve da štiti braću na Balkanu. Na osnovu odgovora u tim ispitivanjima javnog mnjenja (koja po pravilu ne obuhvataju više od hiljadu-dve ljudi, bez navođenja njihove strukture), obavezno se izvlači opšti zaključak da "izazovno ponašanje NATO-a, u stvari, moguće samo zbog toga što Rusija više nije takva supersila kakva je bila":

"To je, takođe, demonstracija šta čeka Rusiju: danas će zapadne zemlje bombardovati Srbe, zato što im se oni ne sviđaju, a sutra, mogućno je, i ruske gradove koji im se takođe zbog nečega neće dopadati!"

Da bi se dobili odgovori koji će odgovarati takvom zaključku, u anketi se postavljaju "prava pitanja", tipa: "Zar (takve) namere NATO-a ne znače veliki šamar Zapada 'demokratskim liderima' Rusije, zar to ne pokazuje koliko se oni nisko kotiraju i koliko ih svet malo ceni?"

PRIJATELJSTVO PRIJATELJA: Na tom frontu ima mnogo heroja, koji su u svoje vreme bili vrlo bučni, a sada su se utišali - od lidera ruskih tzv.

liberal-demokrata Vladimira Žirinovskog, preko šefa Nacional-boljševičke partije Eduarda Limonova, do gostovanja naših zvaničnika u aranžmanu predstavnika patriotskih zdravih snaga, pa i raznih udruženja i asocijacija prijatelja Jugoslavije u Rusiji.

Mada, istine radi, ovi poslednji stvarno iskreno veruju da lični motivi i uspomene, tradicija i svetle stranice zajedničke istorije nešto vrede u politici. U svojoj iskrenosti i naivnosti svojih uverenja oni su spremni da potpisuju i naručene izjave, da protestuju i osuđuju, nekritički se solidarišući sa stavovima naše zvanične politike - čak i kad je ona u raskoraku sa pozicijom zvanične politike njihove sopstvene zemlje.

Kao svojevremeno borbeni pokliči Žirinovskog - kao gosta Šešeljevih radikala, ili fotografije Edičke Limonova - kako sa Pala nišani na Sarajevo - tako danas izjave podrške Jugoslaviji i oštre osude NATO-a levičarskih političara mnogo više služe za Jugoslovensku domaću upotrebu (u verziji koju prenose zvanična, državna javna glasila) nego što su namenjena ovdašnjoj javnosti.

Tipičan primer takvog obraćanja jeste nedavni poziv predsednika Državne dume i člana najužeg rukovodstva Zjuganovljeve KP - Genadija Seleznjova "parlamentarcima i javnosti sveta"! U svojstvu predsedavajućeg Parlamentarne skupštine Savez Belorusije i Rusije, Seleznjov - ponukan velikom ličnom zabrinutošću zbog povećane napetosti oko Savezne Republike Jugoslavije, konkretno na Kosovu, koja je, kako on kaže, nastala zbog podrške nekih zapadnih zemalja terorističkoj aktivnosti albanskih separatista - poziva svetsku javnost da se "aktivno uključi u proces mirnog rešavanja kosovske krize".

Apel zaključuje upozorenjem da "svi mi zajedno možemo da predupredimo opasne militarističke eksperimente u regionu, iz kojeg je već buknuo plamen jednog svetskog rata"!

Vruća parola. Ali, to je jezik koji ne obavezuje. Dovoljno je da ostavi utisak. Pitanje je na koga.