Klinton nakon impičmenta

Spuštanje zavese

Iscrpljena kao posle napornog i mučnog filma američka javnost pokušava da se presabere, pospremi nered i preispita posledice koju će ova afera ostaviti na naciju

U petak 12. februara Amerikanci su čuli dve dobre vesti. Prva, da je Vilijam Džeferson Klinton oslobođen optužbi za krivokletstvo i ometanje pravnog postupka, usrećila je predsednika SAD, sve demokratske, ali i neke pristalice republikanaca. Druga vest usrećila je celu naciju i glasi: jednogodišnja afera Luinski napokon je završena, i naslovne strane puniće indeksi Dou Džonsa (njujorška berza) a ne izjave Pole Džons, oporezivanje duvanske industrije a ne analiza predsednikovih telesnih tečnosti pronađenih na plavoj halji gospođice Luinski.

Predstava je završena, i Amerika je odahnula. Iako ishod nije bio sasvim neizvesan, demokrate i Klinton nisu bez nervoze sačekali kraj. Američki predsednik Vilijam Džeferson Klinton nije se u istoriju upisao kao prvi svrgnuti američki predsednik, osuđen na gubitak svih državničkih privilegija. Iako je od početka bilo teško poverovati da bi čak 12 senatora demokrata, koliko je bilo potrebno da se Klintonu izglasa nepoverenje, prešlo u drugi tabor, američki predsednik je odložio svoju turneju po Južnoj Americi kako bi rezultate glasanja sačekao kod kuće. Glasanje je, međutim, dalo predvidive rezultate, nanovo potvrdivši duboke partijske podele, možda najdublje u američkoj posleratnoj istoriji. Svi republikanski senatori (njih 55) glasali su da je Klinton kriv, nasuprot 45 demokratskih glasova za oslobađanje od optužbe da je Klinton počinio krivokletstvo. Izgleda da su dokazi za drugi član optužbe - ometanje pravnog postupka - bili još neubedljiviji, jer se prilikom glasanja čak pet republikanaca privolelo taboru demokrata.

DUH IZ BOCE: Time je i zvanično završena afera Luinski, koja američku javnost potresa već punih godinu dana. Iako su Amerikanci najsrećniji jer je napokon sve gotovo, iz ove jednogodišnje drame, farse, tragikomedije, sage - kako se afera naziva u američkim medijima - malo ko je izašao bez ožiljaka. Iscrpljeni kao posle napornog i mučnog filma, koji još i dugo traje, ili kakvog ubistveno dosadnog prijema sa koga ne možete da izađete, američka javnost pokušava da se presabere, pospremi nered i preispita posledice koju će ova afera ostaviti na naciju.

Jedno je sasvim sigurno: iako je Klinton zvanično pobedio, način na koji je Monikin duh izašao iz boce i kako se postupak protiv predsednika Klintona vodio upućuje pre na činjenicu da u ovom postupku nema pravih pobednika, već da su svi pomalo izgubili.

Gubitnici su i kongresmeni, koji se tokom postupka nijedanput nisu suzdržali od partijske ostrašćenosti, ni Vrhovni sud, čuvar američke svetinje ustava, nije bez mrlje, jer je prvi put u istoriji dozvolio da se protiv aktuelnog predsednika povede građanska parnica (slučaj Džons). Najomraženiji, pak, ostao je nezavisni istražitelj Star, jer se okomio na Belu kuću sa strašću koja je kompromitovala njegovu nezavisnu funkciju, naročito nakon otkrivanja detalja koji svedoče da se ovaj 'moralni krstaš' i sam služio nemoralnim metodama tokom istrage: odavao je poverljive informacije medijima, iznuđivao priznanja i zastrašivao svedoke. Starov detaljan izveštaj, koji se munjevito pojavio na internetu, upućuje na potrebu da se preispita i uloga medija u celom ovom skandalu. Svaki prljavi detalj iz ove sumorne priče prostrujao je mnogobrojnim sajtovima na Internetu, a televizijske mreže utrkivale su se u prikazivanju Monikinih svedočenja, udovoljavajući javnosti uvek željnoj skandala.

SLABLJENJE FUNKCIJE: Svi analitičari se slažu u proceni da će SAD odsad živeti sa oslabljenom predsedničkom funkcijom i da će svaki budući predsednik morati da strahuje od enormne moći institucije nezavisnog istražitelja. Osim toga, moraće da se trudi da ne stane na žulj većini u Kongresu, ma kako ona marginalna bila. Povrh svega, svaki budući predsednik (ili predsednica) SAD moraće da bude obazriv pred svojim najbližim saradnicima.

Ako postoji pouka iz celog ovog slučaja, onda je to nagoveštaj da je Amerika umorna od harizmatičnih i bezgrešnih lidera, i da najmoćnija država na svetu na svom čelu želi osobu pod kojom će osetiti napredak.

Na Klintonovu sreću, napretka na domaćem, i međunarodnom planu bilo je na pretek, i to neretko u onim sferama javnog života koje su dosad tradicionalno bile adut republikanaca: poreska politika, privredni rast i smanjenje nezaposlenosti. SAD se danas mogu podičiti zdravom ekonomskom politikom, malom stopom nezaposlenosti, ali i naprednom socijalnom politikom i zdravstvenom i obrazovnom reformom. Uz to, Bil Klinton je ušao u istoriju kao prvi "crni američki predsednik", tj. prvi lider koga je počela da prihvata i obojena manjina. Za to je, svakako, zadužen brižljivo osmišljen politički marketing. Od očiglednih poteza, kakvo je pojavljivanje čuvene pevačice Vitni Hjuston prilikom kampanja, do onih suptilnijih, kao što je činjenica da je Klinton u svoj tim advokata uvrstio i mladu crnkinju.

Na kraju krajeva, Klinton je prvi američki predsednik među čijim bliskim i intimnim prijateljima ima crnaca, poput Vernona Džordana, koji se na suđenju pojavio i u svojstvu svedoka.

Na međunarodnom planu se Klintonova administracija takođe može pohvaliti relativnim uspesima - od Bosne, preko primirja u Severnoj Irskoj i na Bliskom istoku, kažnjavanja Iraka, do aktivnog učešća u razrešenju kosovske krize. Svi ovi uspesi su učinili da Klintonov rejting tokom cele ove mučne afere ostane prilično nepomućen, uprkos činjenici da je prvi čovek SAD uhvaćen u laži.

ŠTA SADA: Zato se pretpostavlja da će Klinton svoj post-Luinski mandat provesti u osmišljavanju toga šta nakon predaje mandata nekom drugom. Dok bračni par Klinton daje maksimalnu podršku demokratskom kandidatu Alu Goru, govorkanja o njihovim karijerama nakon što se budu iselili iz Bele kuće cvetaju: od toga da Klinton namerava da se pojavi u budućem filmu Stivena Spilberga, do Hilarinog kandidovanja za mesto u Senatu. Bil, međutim, radije govori o planu da iza sebe ostavi zadužbinu u vidu nekog mirovnog centra sa ogromnom i bogatom bibliotekom, po uzoru na Džimija Kartera. U njoj bi svoje mesto mogla naći i knjiga Monike Luinski, ali i memoari Hilari Klinton, čiju priču američka javnost još nije čula.