Zaobi�ena ve�era

Maksime su ponekad - mada retko - ta�ne. U ovom slu�aju radi se o potvr�ivanju ispravnosti one o tome da je u�ivanje utoliko ve�e ukoliko je do�lo posle odre�enog (ne prevelikog, molim) napora da se do njega do�e. Dinamika teksta koji sledi nala�e da se po�tuje taj princip, te da se tek pri kraju progovori o samom objektu zadovoljstva, ali ipak, za one koji mo�da o�ekuju neku drugu temu, odmah vredi re�i da se radi o -blagoutrobiju.

Dakle, prvo onaj te�ki deo. Mrak i pljusak spustili su se zajedno, negde pre Bijelog Polja, a gu�va na putu, usred turisti�ke smene, kao da se poja�ala. �trcaljke za pranje �ofer�ajbne nisu radile. Dogovor je bio da spavamo u Prijepolju, da sutra pogledamo Mile�evu. Ostalo je, dakle, osamdesetak kilometara. Onim krivinama, po ki�i, posle 4-5 sati vo�nje na 40 stepeni, praznog stomaka, bilo je zaista naporno voziti.

Najzad hotel u Prijepolju, ali u hotelu - svadba. Nakin�urene Sand�aklije u�ivale su u muzici, od koje se nije mogla �uti recepcionerka. Vizuelni efekat bio je utoliko stra�niji. Izgledala je kao hipertrofirana majka - modni stilista pevaljke koja je probijala u�i zapevanjem iz restorana. Ve�era tamo nije dolazila u obzir, a ukus gospo�e za hotelskim deskom bio je nesumnjivo sumnjiv, pa smo odbacili klasi�ni na�in saznavanja najbolje kafane u okolini. Krenuli smo na sre�u, koja se osmehnula na izlasku iz hotela - taksista, druga najbolja preporu�ivala�ka struka ako hotelsko osoblje omane, kretao je u grad.

"Pratite me, idem na �elezni�ku stanicu, tamo je najbolja klopa."

Dobro je zvu�alo - na stanicu u Prijepolju, �to da ne - neka doma�a kuhinja ili ne�to, vredi probati. Uostalom, �ovek zna. Posle svega nekoliko minuta, stigli smo. Stanica je izgledala kao �to bi se i o�ekivalo - prljavo, mra�no, sparno i smrdljivo. Ipak, entuzijazam me nije napu�tao. Potra�ili smo kafanu - bila je na spratu, jo� goreg izgleda nego stani�na �ekaonica. Ozbiljno sam posumnjao, a Tamara me je ve� otvoreno odgovarala od svake ve�ere, imaju�i u vidu i moju kila�u. Od ve�ere na stanici odustao sam kad sam pogledao u tanjir za jednim od tri muvama ispljuvana stola (fleke od hrane po�tujem, ali ovo je bila prljav�tina koja prenosi zarazne bolesti) - nekakav gula� od loja mrljavilo je dvoje odrpanih staraca. Krenuli smo nazad, ja skoro potpuno bez nade da �u pojesti i�ta osim preostalog smokija u kolima.

Kad, na jednoj okuci - privatna kafanica. Uspeo sam da navedem �enu da u�emo. Unutra - �isto, prijatno, erkondi�n.

"�ta imate?"

"Sve sa ro�tilja."

"A neki va� specijalitet?"

"Da vidim da li je ostalo jagnjetine kuvane u kajmaku."

Jagnjetine kuvane u kajmaku! Ne jagnjetine u kajmaku, ili kuvane jagnjetine, makar i u mleku, pa sa kajmakom, nego - kuvane u kajmaku! Tih desetak sekundi, dok se kelner nije vratio iz kuhinje s odgovorom, ostale su li�ni etalon neizvesnosti i strepnje.

"Ima. Ho�ete li i �opsku, sa doma�im, zlatarskim sirom?"

Jok i ne�emo! Po dve salate sa rendanim starim, me�anim sirom, pojeli smo, uz doma�u kru�ku, pre nego �to je stigla jagnjetina. I tada, posle svega - kona�no ve�era. Ko god zna kakva je jagnjetina, kakav kajmak, a kakav je me�ani sir u tim krajevima, zna kako nam je bilo. �ta da ka�em, sem da je Tamara pojela porciju i po - koliko sam ja, osta�e bra�na tajna.

E, ovo nije tekst o toj jagnjetini i toj ve�eri.

Zimus smo pro�li pored iste kafane, u vreme ru�ka. Nismo stali i nije mi bilo �ao. Tridesetak kilometara ranije, u Pljevljima, jeli smo tele�e �evap�i�e - tekst je o tome da su bili toliko dobri da me je bilo ba� briga �to sam presko�io jagnjetinu. Uostalom, mo�da i zato �to smo dva dana pre toga na �abljaku ve�erali kuvanu, dimljenu jagnjetinu.