Nekad i sad

Svi Panićevi ministri

Tragom vesti da će Tibor Varadi biti Panićev predstavnik u arbitraži oko ICN-a, "Vreme" se upitalo gde su i šta rade drugi članovi prve vlade SRJ

Milan Panić je 1992. bio prvi premijer SRJ; istovremeno je bio i (prvi civilni) ministar odbrane. A i prvi čovek koji se usudio da prenoći u Belom dvoru i provoza se Titovim šestokrilnim mercedesom. Panić je kao premijer oboren na predlog SRS-a 29. decembra 1992. godine, ali je njegova vlada nastavila da funkcioniše do izbora nove. Potpredsednici u Panićevoj vladi bili su Oskar Kovač i Radoje Kontić, koji je u ustavno sumnjivom hokus-pokusu postao v. d. premijera. Kontić će kasnije u dva mandata ('93. i '97) biti biran za "pravog" premijera. I Kontić je doživeo sudbinu svog prethodnika i smenjen je 18. maja 1998. godine, kao žrtva srpsko-crnogorskog sukoba. Posle smene Kontić se politički pasivizirao; imenovan je za predsednika Upravnog odbora crnogorske "Elektroprivrede".

Vladislav Jovanović, ministar inostranih poslova, prvi je napustio Panićevu vladu (10. septembra 1992) sa obrazloženjem da se politika koju vodi Panić duboko kosi sa njegovim shvatanjem nacionalne dužnosti i dostojanstva: "Nije mi moguće da ostanem u vladi koja sve otvorenije sledi politiku suprotnu interesima Srbije i srpskog naroda." Nakon demisije, ponovo je zaseo u fotelju srpskog ministra spoljnih poslova, na funkciju koja je u međuvremenu ukinuta. Jovanović je ponovo postao šef jugoslovenske diplomatije u Kontićevoj vladi. Sada kao šef jugoslovenske stalne misije pri Ujedinjenim nacijama popunjava "praznu stolicu" SRJ.

Samo dva dana posle ostavke Jovanovića, na njegovo mesto je Panić doveo Iliju Đukića, diplomatu sa višedecenijskim iskustvom, koji je tada bio ambasador Jugoslavije u Kini. Sada javno istupa kao samostalni ekspert za međunarodne odnose.

Pred smenu Panića, i neposredno pred izbore, njegov kabinet su napustili "srpski" kadrovi: potpredsednik Oskar Kovač (sada profesor univerziteta i ekspert u SPS-u za ekonomiju), Nikola Šainović, ministar privrede, i Radmila Milentijević, ministar bez portfelja.

Posle demisioniranja iz Panićevog kabineta najdalje je dogurao Nikola Šainović - biran je za srpskog premijera (februara '93), i za svog vladanja je ostvario rekordnu inflaciju od 312 miliona odsto, a kada su ('93) radikali pokrenuli postupak smene Šainovićeve vlade, Slobodan Milošević, predsednik Republike, raspustio je skupštinu (20. oktobar '93) i raspisao izbore. Nakon toga je prekomandovan na savezni nivo, odlazi na funkciju potpredsednika Vlade SRJ. Na istu dužnost ponovo je izabran marta 1997. godine. Sada u Vladi Jugoslavije obavlja poslove koordinatora za Kosovo i jedan je od glavnih pregovarača u Rambujeu.

Radmila Milentijević, istoričar (doktorirala na Kolumbija univerzitetu, profesor istorije na City univerzitetu u Njujorku), bila je Panićev ministar bez portfelja sa zadatkom da širi srpsku istinu u svetu. Po dolasku na funkciju, svog šefa Panića opisivala je kao "dobrog Srbina i dobrog patriotu", "njegov patriotizam nije ništa manji od mog". Panića je napustila pozivajući se na izjavu svoje strine iz Azanje, koja joj je rekla da se taj njen Panić "prozri", da se okružio ljudima koji nisu jugoslovenski državljani i da se ne zna za koga rade. Po odlasku iz saveznog kabineta bila je ministar za informisanje u rekonstruisanoj prvoj srpskoj vladi nacionalnog jedinstva (1994: SPS, ND, JUL). U vreme demonstracija zbog izborne krađe 1996. brani predsednika Miloševića, (zima 1997), fingira pregovore ("panel") sa opozicijom o zakonu o informisanju, a u Narodnom muzeju priređuje neslavni parti s projom i čvarcima, na koji, nepozvani, s pištaljkama dolaze studenti i demonstranti. Pre novih izbora i formiranja druge vlade narodnog jedinstva (1998: SPS JUL, SRS) portfelj prepušta Aleksandru Tijaniću. Sada je negde "između dve domovine", Srbije i Amerike. U ovoj siromašnijoj dodeljen joj je bio luksuzan stan, zbog čega je bila napadana u javnosti. Od napada se branila tvrdnjom da je stan dobila "ne za svoje uživanje već za dobrobit Srbije i njenih građana".

Pavle Bulatović je u Panićevoj vladi bio ministar unutrašnjih poslova i slavu je stekao time što je za njegovog ministrovanja savezna policija isterana iz svoje zgrade, a on je za nagradu dobio novo postavljenje - postao je ministar vojni, a to je i danas.

Tibor Varadi je svojevremeno bio ministar pravde u vladi Milana Panića, koja je izabrana 14. jula 1992. godine. Sada je profesor na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i na Ejmori univerzitetu u Atlanti. Kako "Vreme" saznaje, gospodin Varadi će biti Panićev predstavnik u arbitraži u sporu oko podržavljenja ICN Jugoslavije.

Ivan Ivić, ministar prosvete i kulture, sada je naučni radnik.

Miodrag Perišić, ministar informisanja u Panićevoj vladi. U međuvremenu je bio potpredsednik Demokratske stranke, do 7. februara '99. godine, kada je, posle neuspelog napada na šefa stranke, podneo ostavku na funkciju.

Momčilo Grubač, ministar za ljudska prava i manjine, posle pada Panića promenio je stranku, napustio je reformiste i prešao u Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića.

Ljubiša Rakić, ministar bez portfelja. Akademik, poznati stručnjak u oblasti neurologije i ekspert UNESCO-a za istraživanje mozga, član je SANU i CANU, ruski akademik, i član više međunarodnih naučnih institucija. U vladi je bio u ulozi koordinatora spoljne politike novonastale države. Nakon povlačenja iz politike Panić ga je zaposlio u ICN-u na mestu potpredsednika ICN-a za naučna istraživanja i koordinatora za Evropu i Ameriku.