Krah pregovora

Nemoć moćnih

Ni Srbi ni Albanci nisu ništa potpisali, iščezla je saglasnost o vazdušnim udarima na Jugoslaviju, rapoređivanje NATO trupa na Kosovu odloženo je do daljeg, a za 15. mart zakazana je konferencija o implementaciji sporazuma - kojeg nema

Punih 17 dana šefovi vodećih svetskih diplomatija paradirali su Rambujeom, razgovarali, pretili, tumačili, izjavljivali, produžavali rokove, zvali predsednike, generale, savetnike. Džaba: nisu ubedili jugoslovensku državnu delegaciju i kosovske Albance da prihvate predloženi privremeni mirovni sporazum za Kosovo. Razišli su se 23. februara sa najavom da će se ponovo okupiti 15. marta.

Kako se dogodilo da su propali pregovori sazvani pod okriljem Kontakt-grupe za Balkan (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija), uprkos američkom insistiranju da imaju početi 7. februara, završiti se za sedam dana i ni minut više potpisivanjem već napisanog sporazuma, i da odmah posle toga počne raspoređivanja NATO trupa koje je trebalo da garantuju primenu tog sporazuma?

ALBANSKO "NE": Amerikanci nisu pokazivali nikakve dileme u pogledu uspeha skupa u Rambujeu. Sve se znalo: ako Srbi budu zatezali, bombardovaće ih u roku od nekoliko sati. Albanci nema šta da zatežu jer im je zaprećeno da će se SAD "potruditi" da prekinu linije snabdevanja separatističke Oslobodilačke vojske Kosova ako tako nešto pokušaju. Nisu se očekivala nikakva neslaganja zapadnih saveznika. Sve će se završiti - naročito vazdušni udari, ako ih bude - do 1. marta, jer tad Kina preuzima predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, a Kina se nedvosmisleno protivi upotrebi sile NATO-a na Kosovu. Trupe će biti blagovremeno raspoređene da čuvaju mir i zapadne interese, i tom pobedom će se uveličati velika proslava 50. godišnjice NATO-a u aprilu u Vašingtonu.

Dogodile su se, međutim, izvesne neprijatnosti - od kojih je, izgleda, američke zvaničnike najviše iznenadilo odbijanje Albanaca da prihvate politički sporazum koji im neće eksplicitno garantovati referendum o nezavisnosti posle tri godine, koliko je predviđeno da privremeni sporazum bude na snazi. Uz to, predstavnici UČK-a nisu bili voljni da pristanu da budu razoružani, kako to predviđa vojni aneks sporazuma. Kako sad to, posle svega što su SAD za njih učinile? Američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je koliko pre nedelju dana izjavljivala da "misli" da će Albanci prihvatiti sporazum i najoštrija upozorenja rezervisala samo za Srbe, bila je, prema pariskom "Figarou", "ljutita, ako ne i potpuno besna".

NEISKUSTVO: U pomoć je pozvan glavnokomandujući NATO-a za Evropu američki general Vesli Klark, koji je članu albanskog pregovaračkog tima i političkom direktoru UČK-a Hašimu Taćiju izvesno vreme na vojnom aerodromu Vilakublej kod Pariza objašnjavao da će garantovati Albancima bezbednost ako potpišu; Olbrajt, koja je više puta dolazila i odlazila iz Rambujea, pozvala je rukovodstvo Albanije da ohrabri kosovske sunarodnike. Paskal Milo, albanski šef diplomatije, bio je raspoložen da dođe na pregovore u statusu posmatrača, na šta su se Srbi žestoko pobunili. Domaćini Francuzi odbili su Milovo učešće.

I savetnici kosovskih Albanaca obavili su svoj deo posla. Koji savetnici? Prema "Herald tribjunu", mirovni plan je Albancima preporučivala i "nezvanična grupa spoljnih savetnika... Članovi ove grupe uključuju i neke bivše zvaničnike američke vlade koji su se ranije protivili američkim kompromisima sa Miloševićem". Dakle, koji savetnici? "Politika" u jednom komentaru otkriva da su među njima član Međunarodne krizne grupe Morton Abramovic, bivši američki ambasador Pol Vilijems, "senatori, kongresmeni, službenici ambasade SAD u Beogradu"...

Na šta su ličili pregovori, vidi se iz vesti agencije AP, koja je prenela da su Italijani bili izloženi oštroj američkoj kritici zato što su odali srpskoj strani da Albanci neće da potpišu. Pošto delegacije zavađenih strana nisu direktno pregovarale, nego su posrednici, ministri i ostali išli od jednih do drugih i nazad sa predlozima i kontrapredlozima, ideja je bila da se ta stvar taji od Srba kako ne bi mogli albansku nepopustljivost okrenuti u svoju korist.

ARGUMENT: Konačno, ključni američki argument Albancima bio je - kako mislite da bombardujemo Srbe zbog odbijanja sporazuma ako sad ni vi nećete da potpišete? "Ne možemo da pričepimo Srbe dok ne navučemo Albance", rekao je jedan neimenovani visoki američki zvaničnik "Vašington postu". Isti list je 23. februara objavio da je više članova kosovske delegacije spremno da prihvati sporazum koji će predvideti institucionalne mehanizme da "narodna volja kosovskih Albanaca bude uzeta u obzir pri utvrđivanju konačnog statusa Kosova", što je "definicija referenduma", te da bi se na osnovu toga moglo "izvući nekoliko vazdušnih udara po Srbima". Ali je još jedan neimenovan američki izvor "Postu" rekao da vođe gerile govore Taćiju i još jednom ili dvojici članova delegacije kosovskih Albanaca: "Ne potpisujte. Borićemo se".

Prema jednoj oceni "Herald tribjuna", albanska delegacija "nema iskustva u intenzivnim međunarodnim pregovorima i ne pokazuje sposobnost da se usredsredi na ovaj trenutak, na stvarne probleme i na sopstveni interes".

Američki mediji objavili su i da je negde pred kraj pregovora u Rambujeu američki posrednik Kristofer Hil ušao u prostorije albanske delegacije i ponaosob ih prozivao: "Hoćeš li da potpišeš?" "Po" (na albanskom "da"), uglavnom su odgovarali, i Taći je "izolovan". Hil je onda posadio prevodioca pred kompjuter i stojeći diktirao rečenice koje je prethodno usaglašavao sa Albancima ("Odgovara li vam ova formulacija?").

DEKLARACIJA: Zapadni izvori posebno ističu konstruktivnu ulogu člana albanskog pregovaračkog tima Vetona Suroia, izgleda zaslužnog što je nakon kraha pregovora u formi "pisma o namerama" Kontakt-grupi usvojena deklaracija kosovskih Albanaca. Naglašavajući da je deklaracija doneta uz potpuni konsenzus, kaže se da: prvo, "delegacija Kosova jednoglasno prihvata da potpiše sporazum za dve nedelje, posle konsultacija sa narodom Kosova, političkim i vojnim institucijama"; drugo, "da bi se obavile te konsultacije, delegacija se izjasnila za prihvatanje sporazuma predstavljenog na pregovorima 23. februara, koji će biti podvrgnut samo tehničkom pregledu od strane stručnjaka. U tom smislu, delegacija Kosova poziva i očekuje brz raspored NATO-a na terenu kao suštinski deo sporazuma; treće, delegacija Kosova prihvata, i to će biti ponovo potvrđeno potpisom, da će se na kraju trogodišnjeg prelaznog perioda na Kosovu održati referendum da bi se utvrdila volja naroda kao što je predviđeno članom 1(3) 8. poglavlja sporazuma. Delegacija takođe ističe da UČK namerava da iskoristi priliku da učestvuje u procesu transformacije"...

Šta znači ta deklaracija? Po svemu sudeći znači da kosovski Albanci prihvataju da sporazum sadrži samo formulaciju da će se na kraju trogodišnjeg perioda, kad bude sazvana međunarodna konferencija o Kosovu, "uvažiti volja naroda". A to opet znači da se referendum o nezavisnosti tim rečima ne pominje, s tim što oni "volju naroda" mogu tako tumačiti, ako im je volja - kao što su i učinili. Zapadni izvori, međutim, izričito kažu da: prvo, referendum neće obavezivati pomenutu međunarodnu konferenciju; drugo, izglasavanje nezavisnosti na referendumu neće obavezivati Srbiju da to i prihvati.

Pored toga, kosovski Albanci rekli su da pristaju na "transformaciju" UČK-a, što bi valjda trebalo da je eufemistički termin za razoružanje. Kako prenosi "Beta", dnevnik "Koha ditore", kojeg uređuje Veton Suroi, piše da "SAD ne žele razoružanje UČK-a, već žele postizanje bezuslovnog sporazuma koji bi UČK-u dao određenu ulogu u političkom životu Kosova, kako bi se sprečilo da ta organizacija ugrozi bezbednost vojnika na terenu". Iz američkih izvora može se saznati da se predstavnici UČK-a spremaju u SAD na obuku koja će ih naučiti kako da prerastu u političku organizaciju.

Jedino nije jasno zašto kosovski Albanci, kad su to sve već prihvatili, nisu potpisali i sporazum u Rambujeu koji ništa drugo od njih, koliko se zna, nije ni tražio?

SRPSKO "NE": Druga delegacija, koju je teško nazvati bilo srpskom bilo jugoslovenskom, pa je zato nazivaju "državnom", sa svoje strane nije htela da pristane ni na kakvu formalnu naznaku nezavisnosti Kosova u političkom sporazumu, a o vojnom aneksu koji predviđa raspoređivanje NATO trupa nije htela ni da razgovara. To je ko zna koliko puta ponovio predsednik Srbije Milan Milutinović, koji se prvo pojavio u Parizu, a onda i u Rambujeu gde je, u pratnji direktora i glavnog urednika "Politike" Hadži Dragana Antića (u svojstvu savetnika?), ostao do kraja pregovora. U skladu sa svojim karakterističnim shvatanjem diplomatije i sopstvene uloge u njoj, Milutinović je, šetajući oko zamka, pred kraj pregovora novinarima rekao da je izašao napolje jer tamo unutra nema nikakvih pregovora nego samo kruže "nekakvi papirići". Na pitanje hoće li Srbi biti bombardovani odgovorio je - "Pitajte Havijera Solanu, ja nisam Havijer, ja sam samo Milan."

Pošto su pregovori propali, i delegacija na čelu sa Ratkom Markovićem napisala je Kontakt-grupi pismo o namerama u kome izražavaju spremnost da dođu na nastavak pregovora, s tim da "svi elementi autonomije u momentu utvrđivanja sporazuma moraju biti jasno definisani" (da se posle ne bi ispostavilo da sporazum pruža osnovu za nezavisnost - naša prim.). Ako to bude tako, "SR Jugoslavija je spremna da razmotri obim i karakter međunarodnog prisustva na Kosmetu".

ŠMINKANJE TRUPA: "Međunarodnog prisustva", i to vojnog, na Kosovu će sasvim izvesno biti. Izvesno je i da će to biti trupe pod komandom generala NATO-a. Posle Rambujea, međutim, izgleda verovatnije nego ranije da će te trupe imati mandat Saveta bezbednosti UN-a, odnosno biće usvojena rezolucija kojom se ovlašćuje regionalna vojna organizacija (to jest NATO) da osigura sprovođenje mirovnog sporazuma. Rusija je kao jedan od dva uslova da pristane na raspoređivanje kopnenih trupa navela upravo saglasnost SB-a, i većina evropskih saveznika bila bi srećnija sa ovlašćenjem UN-a. Sa takvim mandatom, kopnena operacija NATO-a na Kosovu bila bi međunarodno-pravno nesporna.

Uslov je, međutim, da trupama prethodi mirovni sporazum. Sam Robin Kuk, britanski minstar spoljnih poslova i kopredsedavajući pregovora u Rambujeu, izjavio je u više navrata da će trupe biti razmeštene samo ako prethodno bude postignut srpsko-albanski sporazum, drugi zapadni saveznici su govorili da nema trupa bez saglasnosti obe strane, a ruski premijer je otišao korak dalje i kao drugi uslov postavio poziv međunarodnim mirovnim snagama od strane Beograda, odnosno vlasti suverene Jugoslavije.

Beograd se sad bori da nekako našminka te trupe, pa da pred domaćom javnošću ne ispadne da je reč o NATO-u, nego o UN-u ili OEBS-u (i Kurt Volebek, predsedavajući te organizacije, bio je neko vreme u Rambujeu). Šminka je moguća (Medlin Olbrajt je pominjala mogućnost saradnje NATO-a sa "drugim organizacijama"), ali će suština ostati nepromenjena.

BOMBARDOVANJE: Pitanje je, naravno, kad će se to realizovati. Nastavak pregovora nazvan je "konferencijom o implementaciji" (sporazuma kojeg još nema), i Kontakt-grupa insistira da politički i vojni deo budu prihvaćeni u paketu.

Do 15. marta ima vremena da obe strane pripreme svoju javnost na pomenute ustupke. Ima, međutim, i vremena da u tom periodu nekakvog "međuvlašća" i nejasnih perspektiva izbiju novi, mnogo žešći oružani sukobi na Kosovu. Kontakt-grupa, NATO i Amerikanci upozorili su i jedne i druge da ima da poštuju prekid vatre, da ne počinju nikakve provokacije i da ne diraju verifikatore, inače će biti "smatrani odgovornim".

Nije, međutim, sasvim jasno šta će se preduzeti ukoliko bilo Srbi, bilo Albanci, bilo i jedni i drugi, ne uvaže to upozorenje. Srbe bi, naravno, mogli bombardovati. Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, i dalje za to ima ovlašćenje. Ako im je baš do bombardovanja, dovoljan im može biti izgovor da Milošević ne poštuje oktobarske sporazume sa Holbrukom, NATO-om i OEBS-om, jer je na Kosovu više vojske i policije nego što je tim sporazumima dopušteno.

To u ovom trenutku ne izgleda mnogo verovatno, jer su, prema zapadnim izvorima, mnogi američki saveznici tokom pregovora u Rambujeu već iskazali nedvosmislene rezerve prema bombardovanju. Protivili su se prvenstveno Grci, ali su sumnje izrazili i Italijani, Nemci, Francuzi, pa su se čak i Britanci zapitali da li bi vazdušni udari išta rešili. Javno je, naime, konstatovano da bi "u slučaju vazdušnih udara protiv Srba, pobunjenici ostali u pogrešnom uverenju da NATO avioni intervenišu na njihovoj strani, i nastavili borbu za nezavisnost umesto da prihvate ponuđenu autonomiju". Preveliko insistiranje SAD na udarima moglo bi proširiti ta neslaganja, što niko ne želi, a i Rusi su zapretili zamrzavanjem ionako krhkih partnerskih odnosa sa NATO-om ako bude primenjena sila.

Mirni dani u Rambujeu

Subota, 6. februar: Počeli pregovori srpske i albanske delegacije u Rambujeu. Žak Širak im je rekao: "Pokažite hrabrost - ostvarite mir."

Nedelja, 7. februar: Stav naše delegacije je da ne može biti direktnog kontakta sa predstavnicima separatističkog takozvanog UČK-a.

Članovi delegacije kosovskih Albanaca odlučili su da njihovu pregovaračku grupu predvodi Hašim Tači, predstavnik UČK-a.

Albanska delegacija postavila tri zahteva: svenarodni referendum o samoopredeljenju, da sporazum potpiše i NATO i da konačno bude definisan status Kosova.

Demonstracije Srba u Parizu i Beču protiv NATO-a.

Ponedeljak, 8. februar: Delegacija kosovskih Albanaca tražila je formalno potpisivanje sporazuma o primirju na Kosovu, a delegacija Srbije insistira na potpisivanju deset principa Kontakt-grupe. Međunarodni posrednici su od obe strane tražili da za sada ostave po strani ta "sporedna pitanja" i započnu razgovore o "detaljima mirovnog sporazuma".

Komandant Treće armije VJ Nebojša Pavković izjavio da "prištinski korpus neće dozvoliti nikakva iznenađenja u zoni svoje odgovornosti".

Utorak, 9. februar: Albanski premijer Pandeli Majko izjavio je da će svi Albanci koji žive na Balkanu formirati blok za "samoodbranu" .

SAD su upozorile da bi Jugoslavija napravila "veliku grešku" ukoliko ne dozvoli međunarodnim mirovnim snagama da dođu na Kosovo i da bi time mogla da inicira vazdušne udare NATO-a.

Sreda, 10. februar: Državna delegacija ponudila kosovskim Albancima direktan dijalog, ali pod uslovom da oni prihvate 10 principa Kontakt-grupe. Posrednici u pregovorima ubeđivali su jugoslovensku delegaciju da odustane od tog zahteva.

Glavni štab UČK-a ponovo je zatražio potpisivanje "zvaničnog primirja na Kosovu uz posredovanje treće strane, jer u suprotnom ne postoje povoljni uslovi za uspešan dijalog".

Četvrtak, 11. februar: Milutinović je razgovarao sa Hilom, Petričem i Majorskim.

Madlen Olbrajt je izjavila da je doneta odluka da se bombarduju srpski ciljevi u slučaju da mirovni pregovori propadnu krivicom srpske strane.

Patrijarh SPC gospodin Pavle doputovao je u Pariz.

Petak, 12. februar: Milan Milutinović ocenio da "sastanak ili nije dobro organizovan ili ima neke druge ciljeve".

Subota, 13. februar: Državna delegacija i dalje traži da albanska strana potpiše 10 principa, ali da se time neće uslovljavati nastavak pregovora. Albanska strana podnela pismene primedbe na politički deo sporazuma.

Oko 10.000 Albanaca demonstriralo je u Rambujeu.

Nedelja, 14. februar: Kontakt-grupa odlučila da rok za završetak pregovora produži do subote 20. februara. Po prvi put od početka pregovora srpska i albanska delegacija sele za zajednički sto i razgovarale u prisustvu Medlin Olbrajt.

Madlen Olbrajt razgovarala je sa predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem u Parizu "kako bi navela Srbe da prihvate nacrt sporazuma o rešavanju konflikta na Kosovu".

Milan Milutinović izjavio je da su vlasti Srbije i Jugoslavije "vrlo odlučno protiv" prisustva stranih trupa na Kosovu.

Ponedeljak, 15. februar: Jugoslovenska delegacija spremna je da potpiše sporazum o Kosovu ako delegacija kosovskih Albanaca i međunarodna zajednica budu uvažile 10 principa Kontakt-grupe, rekao je Milan Milutinović.

Utorak, 16. februar: Pregovori su ušli u deseti dan, a dve strane nisu postigle sporazum ni o jednoj tački.

Slobodan Milošević primio Kristofera Hila. Nakon razgovora izdato saopštenje iz Belog dvora u kome se kaže da nije moguć dolazak stranih trupa na Kosovo, jer je to "jednodušan stav ne samo rukovodstva, već i građana naše zemlje".

Diplomati, humanitarni radnici i međunarodni posmatrači na Kosovu prave planove za evakuaciju.

Sreda, 17. februar: NATO sprema snage za angažovanje na Kosovu pod nazivom "Zajednički stražar".

Predstavnici separatističkog UČK-a odbacili su predlog da ta organizacija bude razoružana i podržali ideju o dolasku NATO-a na Kosovu.

Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljub Ojdanić naredio "preduzimanje mera za zaštitu državne granice i odbranu integriteta SR Jugoslavije".

Četvrtak, 18. februar: Jeljcin je upozorio Klintona da "neće dozvoliti da NATO upotrebi silu protiv SR Jugoslavije". Bela kuća je demantovala tvrdnju Jeljcina.

Glavni štab UČK-a saopštio je da insistira da garant sporazuma budu NATO i SAD.

Demaći izjavio je da "ne dolazi u obzir razoružavanje UČK-a jer će on biti vojska države Kosova".

Iber Vedrin i Robin Kuk poručili su narodu Jugoslavije: "Možete da izaberete: ili da okončate sukob i uvedete Jugoslaviju u porodicu modernih evropskih zemalja, ili da je ponovo uvedete u ciklus unutrašnjih sukoba i spoljne izolacije".

Jugoslovenska vlada ocenila je da pretnje vojnom intervencijom ne mogu da razreše postojeće probleme na Kosovu, već mogu biti shvaćeni kao podrška separatističkim i terorističkim delovanjima.

Madlen Olbrajt telefonom upozorila Miloševića na mogućnost vazdušnih udara NATO-a: "On (Milošević) mora da shvati da će biti lišen stvari koje su mu najvažnije..."

Petak, 19. februar: Slobodan Milošević je izjavio da Jugoslavija neće dati Kosovo i Metohiju "ni po cenu bombardovanja", što je saopšteno iz Belog dvora.

Volfgang Petrič izjavio je da su pregovori "na pola puta do ničega".

Francuske vlasti zabranile su Srbima i Albancima koji žive u Francuskoj da održe demonstracije u Rambujeu.

Subota, 20. februar: Olbrajtova se sastala sa delegacijom kosovskih Albanaca i zatražila od njih da prihvate sporazum koji bi im obezbedio široku autonomiju bez garancija za eventualnu nezavisnost. U isto vreme Kuk se sastao sa Milanom Milutinovićem, tražeći od Beograda da prihvati mirovne snage NATO-a.

Crnogorska vlada saopštila je danas da će preuzeti "sve zakonske mere" kako bi sprečila upotrebu teritorije Crne Gore u eventualnom sukobu sa vojnim snagama međunarodne zajednice.

"Naredio sam avionima da budu spremni... ako Srbija ne ispuni obećanje i ne povuče višak snaga bezbednosti sa Kosova i ako ne prihvati mirovni sporazum", rekao je Klinton, a preneo CNN.

Pregovori o Kosovu produženi su do utorka u 15 sati, potvrdio je Iber Vedrin.

Nedelja, 21. februar: Nedaleko od Vučitrna otvorena vatra na kolonu od deset vojnih kamiona.

Jedan policajac je na području Podujeva maltretirao i udarao dvojicu članova Kosovske verifikacione misije, izjavio je agenciji Beta portparol KVM-a Sendi Blajt.

Bivši komandant separatističkog UČK-a u Drenici Sulejman Selimi imenovan je za vrhovnog komandanta UČK-a.

Ponedeljak, 22. februar: Demokratska partija socijalista podržala je nameru Vlade Crne Gore da zaštiti interese republike u slučaju eventualnog sukoba sa snagama međunarodne zajednice povodom kosovske krize.

Predsednica Haškog međunarodnog suda za ratne zločine Gabrijela Kirk Mekdonald izrazila je "krajnju zabrinutost" zbog namere da se iz sporazuma o Kosovu izostavi svaki pomen Haškog tribunala.