Intervju: Otac Sava

Gluve uši Beograda

"Uklješteni između dve politike koje su se zakopale u devetnaestom veku, kosovsko-metohijski Srbi postali su taoci jedne beskrupulozne politike, sa jedne, i metamilitantnog nacionalizma, sa druge strane"

Otac Sava, protosinđel i zamenik nastojatelja manastira Visoki Dečani, jedinstvena je pojava među Srbima na Kosovu. Mnogi se slažu da je ovaj mladi, svestrano obrazovani Hercegovac tokom svog sedmogodišnjeg boravka u Dečanoma učinio više za srpsku stvar nego svi politički lideri u zadnjih pola veka. Osim redovnih poslova na upravljanju manastirom, otac Sava se intenzivno bavi humanitarnim radom i brine se o gostima, među kojima često ima stranih novinara. Ipak, najvidljivije polje delovanja oca Save je internet: sajt Eparhije raškoprizrenske jedan je od najdragocenijih izvora podataka o Kosovu, kako za domaće tako i za strane posetioce. Stoga je i ovaj intervju nastao na za naše uslove neuobičajen način: razmenom elektronske pošte.

OTAC SAVA: Vladika Artemije i ja nismo članovi Srpskog pokreta otpora. To je političko udruženje koje veoma usko sarađuje sa Eparhijom raškoprizrenskom. Mi kao crkvena lica ne možemo da budemo članovi političkih partija i udruženja iz prostog razloga što Crkva ne može da se poistoveti u potpunosti sa interesima bilo koje političke organizacije. Ipak, naš episkop svestrano podržava rad ovog udruženja kao jedinog autentičnog patriotskog udruženja koje je poniklo i deluje na području Kosova i Metohije.

Uloga Crkve je da se bavi ne svakodnevnom politikom već pre svega duhovnim radom. Ipak, u našim uslovima na Kosovu i Metohiji bavljenje politikom danas je pitanje našeg života i opstanka. Duhovni i misionarski rad Srpske pravoslavne crkve na ovim prostorima u velikoj meri zavisi od toga kako će se rešiti kosovsko-metohijski problem, jer od tog rešenja zavisi i opstanak našeg naroda, tj. naše pastve. Zato je naš primarni cilj da i na političkom polju učinimo sve što je potrebno za opstanak našeg naroda na njegovim vekovnim prostorima zajedno sa svojom Crkvom. Ćutanje u ovakvim trenucima ravno je saučesništvu u materijalnom i duhovnom uništenju vlastitog naroda. Naravno, pri svemu tome Crkva je dužna da stalno podseća da je naš cilj Carstvo nebesko i večni život te da se na zemlji ne može stvoriti raj političkim sredstvima.

Kako vidite budućnost Crkve i srpskog naroda na Kosovu? Mogu li manastiri opstati ako narod ode?

Pre svega moramo da budemo svesni da Crkvu ne čine samo sveštenstvo i monaštvo. Crkva je pre svega narod koji je kršten i živi u veri pravoslavnoj. Verni narod (gr. laos) nije uvek isto što i narod u užem smislu - gr. etnos. U današnje vreme ima Srba koji sebe ne smatraju hrišćanima i samim tim nisu članovi Crkve, ali naš narod ipak oseća tradicionalnu vezanost za Pravoslavnu crkvu, i još možemo govoriti o zajedničkoj sudbini Crkve i naroda.

Po mom mišljenju, sudbina srpskog naroda u srpskim zemljama, a pre svega u našoj zemlji, zavisi od sposobnosti naroda i njegovog rukovodstva da postanu svesni nove političke realnosti koja se stvara u Evropi i svetu, a istovremeno da očuvaju duboku vezu sa svojom tradicijom, verom i kulturom. Ako želimo da idemo u budućnost, nipošto ne smemo da zanemarimo našu prošlost i duhovnu tradiciju. Upravo zbog jedne anahrone i retrogradne politike koja se gradila na novokomponovanim mitovima otuđenim iz svog duhovnog i istorijskog konteksta, srpski narod na Kosovu i Metohiji doveden je praktično pred rub svog fizičkog opstanka.

Ako nakon privremenog mirovnog rešenja za Kosovo i Metohiju ne dođe do ozbiljnog otrežnjenja političkog rukovodstva u Beogradu kao i lidera kosovskih Albanaca, plašim se da će Srbi u našoj južnoj pokrajini teško uspeti da opstanu. Uklešteni između dve politike koje su se zakopale u devetnaestom veku, kosovsko-metohijski Srbi postali su taoci jedne beskrupulozne politike, s jedne i metamilitantnog nacionalizma, sa druge strane. Nažalost, u prethodnih godina srpski narod nije iskoristio svoju istorijsku šansu. Umesto da se demokratizuje, naša država se izolovala, okružila postojećim i nepostojećim neprijateljima, sve zarad političke elite koja želi po svaku cenu da ostane na vlasti. Budućnost Srbije i našeg Kosova jeste i treba da bude u Evropi, jer je tako bilo i u vreme Nemanjića, kada smo stvorili sve ono što nam je od neprocenjive vrednosti. Naša budućnost sigurno nije u sibirskim gulazima ili istočnjačkim despotijama.

Sudbina naših manastira neposredno je vezana za opstanak našeg naroda i vernika. U svakom slučaju, naši manastiri mogu da opstanu fizički i u nekoj albanskoj državi ali, plašim se, samo kao muzeji.

Kakvi su vaši odnosi s komšijama Albancima? Da li ste imali kontakte sa njihovim političkim liderima?

S komšijama Albancima imamo veoma korektne odnose. Naš manastir je sve vreme oružanih sukoba nesebično delio pomoć ne samo Srbima izbeglim iz okolnih sela, već i Albancima. Pored humanitarne aktivnosti, naš zadatak jeste da radimo na uspostavljanju poverenja i gradimo temelje budućeg zajedničkog života.

Vladika Artemije i ja smo imali priliku da upoznamo gotovo sve vodeće albanske političke lidere na raznim forumima koji su ovih godina održavani u zemlji i inostranstvu. Oni su upoznati sa našim stavovima i verujem da cene iskrenost i mirotvornu ulogu Srpske pravoslavne crkve. Iako među nama postoje znatne razlike u mišljenju naša Crkva nastoji da oseti i potrebe albanskog stanovništva i da sa njim izgradi most poverenja. Uveren sam i da kod Albanaca sazreva osećanje da se u budućnost može ići jedino ukoliko se oseti realnost vremena u kome živimo. Vreme "velike" Albanije i Srbije daleko je za nama. Činjenica je da je Bog dao da naša dva naroda žive na ovoj blagoslovenoj zemlji. Naš zajednički život treba da bude u međusobnom miru i toleranciji, zasnovan na demokratskim principima i punoj slobodi svake ljudske ličnosti. Na političarima je da nađu politički okvir u kome bi ovakav život bio moguć, a na svima nama da se iskreno potrudimo da živimo civilizovanim životom.

Postoji i plan kantonizacije Kosova.

Projekat kantonizacije Kosova i Metohije pripremio je Geopolitički zavod iz Beograda i na njemu je posebno radio prof. dr Dušan T. Bataković, koji aktivno sarađuje s našom Crkvom. Ideja ovog projekta jeste da se u područjima gde su Srbi apsolutna ili relativna većina, a to su većinom ruralna područja, stvore tzv. srpski kantoni u kojima bi Srbi imali lokalnu administraciju, policiju i sudstvo. Da bi ovi kantoni zaista odražavali etničku sliku na terenu, potrebna je korekcija postojećih opštinskih granica. S druge strane, u multietničkim sredinama, gradovima, Albanci i Srbi bi delili vlast u dvodomnim skupštinama. Mislim da nešto u vezi s tim već postoji u planu ambasadora Hila. Ostala područja u kojima većinom žive Albanci, a to je većina prostora pokrajine, zauzimali bi albanski kantoni u kojima bi Albanci imali punu kontrolu nad administracijom, policijom i sudstvom.

Da li je to uvod u podelu pokrajine?

Ovaj predlog nipošto ne predstavlja uvertiru za podelu, jer se Crkva otvoreno suprotstavlja ideji podele i nasilnog preseljavanja stanovništva. Ali isto tako ne možemo da prihvatimo ni potpuno izdvajanje Kosova i Metohije van Srbije u bilo kom vidu, jer bi to naš narod dovelo u položaj etničke manjine, što bi uslovilo masovno iseljavanje sa ovih prostora. Reč je, moram odmah da kažem, o nužnom rešenju u uslovima kada i međunarodna zajednica prihvata jedan etnički koncept. Mi smo već ranije predlagali projekat regionalizacije Srbije i Crne Gore, zasnovan na savremenim demokratskim rešenjima u nekim evropskim zemljama, ali nažalost postojeći plan za Kosovo i Metohiju koji je na stolu u Rambujeu polazi od namere da se albanskom stanovništvu omogući puna samouprava. U takvim okolnostima, da bi se izbegla majorizacija nad srpskim i ostalim nealbanskim stanovništvom, potrebno je da se i Srbima omogući da preko svojih kantona sačuvaju živu i aktivnu institucionalnu vezu sa republikom Srbijom, pošto bi ta veza po evropskim i američkim predlozima bila svedena na čistu formu. Prema tome, osnovni cilj kantonizacije jeste uspostavljanje dodatnih garancija za opstanak našeg naroda ovde. Pri tom, ni najmanje ne želimo da ograničimo prava koja sleduju kosovskim Albancima, kao i svim ostalim nacionalnim zajednicama na Kosovu i Metohiji.

Kako su na plan kantonizacije reagovali srpski, a kako albanski politički faktori?

Nažalost, nemamo nikakvih zvaničnih reakcija naše vlasti na plan kantonizacije. Nezvanično, neki kosovski Albanci su reagovali dosta skeptično, poput g. Bljerima Šalje, koji smatra da je ovaj projekat uvod za podelu Kosova i Metohije. S obzirom na to da ovaj plan naša delegacija nije iznela na što u Rambujeu, mislim da su veoma male šanse da nešto od toga bude usvojeno.

Prošle nedelje ste, uz episkopa Artemija i Momčila Trajkovića, bili u Parizu, Rambujeu i Americi. Na kakav ste prijem naišli?

Imajući u vidu broj i značaj susreta koje smo ostvarili u Francuskoj i Americi, poseta delegacije naše Crkve i Srpskog pokreta otpora iz Prištine bila je uspešna. Nažalost, moram da priznam, nama su u svetu svuda otvorena vrata osim u Beogradu. Morali smo da putujemo ne bi li se naš glas čuo.

Posebno bih izdvojio susret sa američkim državnim sekretarom Madlin Olbrajt u Stejt Departmentu. Pri ovom susretu imali smo mogućnosti da na najvišem nivou izložimo zabrinutost za sudbinu našeg naroda i svetinja, i da ukažemo na neke konkretne predloge kako bi se pitanje Kosova i Metohije što povoljnije rešilo. Osnovni cilj je bio da još jednom ukažemo na goruće pitanje opstanka Srba na ovim prostorima. Mi smo podržali pregovore, ali smo ukazali da postojeći plan ima značajnih nedostataka koji se mogu ispraviti ukoliko bi bili prihvaćeni predlozi o kantonizaciji.

U čemu je ključni nesporazum između vas i Vladike Artemija sa beogradskim vlastima? I Milošević i Milutinović su nedavno odbili da vas prime.

Usudio bih se da kažem da je suština našeg neslaganja sa režimom u tome što mi se već godinama ukazujemo da je politika Beograda prema Kosovu i Metohiji pogrešna i da će dovesti do krvoprolića. Ukazivali smo da je potrebno što pre započeti proces demokratizacije, okrenuti se prema Evropi i prihvatiti osnovne norme savremenih evropskih društava. Na taj način bi albanski separatizam bio na vreme izolovan i ne bi imao podršku većine albanskog naroda i međunarodne zajednice. Međutim, naš režim je obuzet, pre svega, brigom kako da se očuva na vlasti. Zbog toga je pitanje Kosova zapušteno do te mere da su albanski ekstremisti pred očima naše države uspostavili svoju paradržavu i uneli ogromno naoružanje. Umesto demokratizacije, naša država se zatvara u ljušturu, državni mediji šire histeričnu ksenofobiju, ograničavaju se prava univerziteta, medija, poseže se za kapitalom koji je u međunarodnom vlasništvu. Svi ovi postupci nas sve više udaljuju od sveta i čine crnom rupom Evrope. Nažalost, greške su brojne i nepopravljive, tako da je, zbog nepostojanja istinske demokratije u zemlji kao i nesrazmerne upotrebe sile od strane države, ustanak albanskih separatista dobio svojevrsni legitimitet pred svetom kao borba za slobodu. Danas međunarodna zajednica otvoreno ističe da bi na Kosovu trebalo uspostaviti vojni protektorat zato što naša vlast nije u stanju da obezbedi mirno i demokratsko rešenje. Mi smo svesni da to nije samo zbog naše vlasti već i zbog odbijanja albanskih separatista da prihvate kompromis, ali pred očima sveta albanski argumenti su jači, posebno nakon tolikog broja izbeglica i ogromne materijalne štete. Sada bi naša vlast mogla da učini ključni korak i obezbedi makar postojanje srpskih kantona kada je već spremna da udovolji Albancima i dade im de fakto državu u državi, ali uši Beograda su i dalje gluve za glas vladike Artemija.

Nedavno ste i vi i Vladika bili izloženi žestokim ličnim napadima g. Šešelja, koji vas je optužio da ste špijuni i izdajnici.

Gospodin Šešelj je neozbiljan političar i njegove napade ne uzimamo za ozbiljno. Naš najjači argument jesu dosadašnji politički (ne)uspesi politike g. Šešelja. Gde god je on branio srpstvo, tu Srbi više ne žive. Setimo se samo njegovih izjava o Krajini, Slavoniji i Bosni.

U Svetom pismu piše da se svako drvo po svojim plodovima poznaje. Gospodin Šešelj je pokazao da nema osnovnog poštovanja prema Pravoslavnoj crkvi i da njegov glas nije glas srpskog naroda već jedne manjine bivših Brozovih skojevaca, koji srpstvo predstavljaju na krajnje arogantan i vulgaran način.

Ponekad vas u štampi zovu "Sajber Sava". Smeta li vam to?

Bavljenje računarima ne doživljavam kao nešto što me udaljava od mog monaškog života. To su jednostavno sprave kao i sve druge, i važno je zašto i kako ih koristimo.