Srpska zvanična verzija

Ni rat ni pakt

Predsednik Srbije Milan Milutinović tvrdi da su pregovori u Rambujeu bili pokušaj da se stane čizmom na strateški važan deo evropskog kontinenta, pod providnim izgovorom da se nameće mir

Predsednik Srbije Milan Milutinović, neposredno po prekidu razgovora u Rambujeu, ocenio da zaključci kopredsednika sastanka u Rambujeu predstavljaju "kamuflažu neuspeha sazivača sastanka, a naročito pokušaja albanske delegacije koja otvoreno u svom pismu kopredsednicima 'poziva' trupe NATO-a na Kosmet". On tvrdi da su srpskoj strani dati krajnje neprihvatljivi dokumenti koji su na svakoj stranici bili u suprotnosti sa deset principa Kontakt-grupe, da je srpska delegacija bila izložena pretnjama silom, da je nametana doktrina gora od Brežnjevljeve doktrine "ograničenog suvereniteta", da se u igru uvodi pojam "otetog suvereniteta".

ČITAJ - REFERENDUM: Milutinović u ponedeljak 23. februara uveče u Jugoslovenskoj ambasadi u Parizu izjavljuje:

"Traženo je da prihvatimo:

a) Ustav Kosmeta i zakonodavna ovlašćenja Skupštine Kosmeta;

b) poseban sudski sistem sa ustavnim i vrhovnim sudom Kosmeta;

c) usaglašavanje odnosno promenu Ustava Srbije i Jugoslavije sa sporazumom;

d) neophodnost saglasnosti Kosmeta, između ostalog, kada je u pitanju promena granica Kosmeta i proglašenje vanrednog stanja;

e) da ceo sporazum prihvatimo kao privremen, da se za tri godine organizuje novi međunarodni sastanak pri čemu bi se "uzela u obzir narodna volja" - čitaj referendum samo na jednom delu države Srbije. Time je do vrhunca došao cinizam jednog dela međunarodne zajednice koja je izjavljivala da nikada neće prihvatiti referendum na KIM ni njegovu 'nezavisnost'."

I predsednik Milutinović i šef jugoslovenske delegacije Ratko Marković tvrde da se došlo do okvirnog sporazuma, ali da on u tehničkoj izvedbi nije primenjen. Drugim rečima, ispoljava se očekivanje da bi politički sporazum u završnici ipak bilo moguće postići.

Uprkos prihvatanju da se pregovara o modalitetima međunarodnog prisustva pri implementaciji takvog sporazuma (Srbi u tom kontekstu izbegavaju reč "vojno"), retorika odbijanja tzv. vojnog aneksa ostala je nepromenjena, ako čak nije i pojačana:

"Sila je bila posebno izražena da se, pre postizanja političkog rešenja, prihvate strane trupe, iako je obim i karakter međunarodnog prisustva rešen našim sporazumom sa OEBS-om. Htelo se više: 28.000 stranih vojnika koji je trebalo da, navodno, razoružaju UČK. Apsurd. Tolika vojska za, navodno, borbu protiv terorista. U isto vreme mi se kritikujemo i traži se povlačenje naših, mnogo manjih snaga sa Kosmeta. Ovakvim i sličnim zahtevima htelo se da i mi učestvujemo u daljem etničkom čišćenju Srba i drugih etničkih zajednica sa Kosmeta, kao što je međunarodna zajednica dozvolila da se učini u BiH i u Hrvatskoj. Sada su hteli da očiste i Srbe iz Srbije, što ni po koju cenu nismo mogli da prihvatimo."

ČIZMA U PROKLETIJAMA: Nepoverenje prema intervencionistima, poimenice su pominjani Amerikanci, eksplicitno je iskazano:

"Sve u svemu, imali smo date i unapred neprihvatljive dileme da biramo između bombe - ako ne prihvatimo loš sporazum, ili trupe - za nešto bolji sporazum, ali opet da se stvori nukleus neke buduće države na Kosmetu. Otvorena agresija. Suština cele ove igre sa pregovorima bile su trupe i samo trupe. Pritisak oko trupa otkriva prave ciljeve - pokušaj da se stane čizmom na strateški važan deo Evropskog kontinenta pod providnim izgovorom da se nameće mir, iako svi dobro znaju da nema, niti je bilo bilo kakve 'vojne konfrontacije'. Ceo scenario ide za tim da se u jednom momentu veštački stvore 'uslovi' da se proglasi nezavisnost dela teritorije Republike Srbije."

Ova poslednja rečenica govori kako se ključ ipak nalazi u vojničkom džepu, i da Srbi to vrlo dobro znaju, i da i nogama i rukama pokušavaju da se iz te mreže iskobeljaju. Formula se zove "dobar sporazum se sprovodi sam", ali nikome živome nije jasno šta taj pojam uopšte znači. Ministri KG-a pominju "Dogovor iz Rambujea" (termin "Rambouillet Accords", pominje se u tački 4 teksta završnih zaključaka), predsednik Milutinović i jugoslovenska delegacija naglašavaju da još ne postoji nešto što se zove "Dogovor iz Rambujea", Milutinović, Marković i potpredsednik savezne vlade Drašković govorili su da su poslednji papiri (81 stranica ukupnog teksta, 56 stranica teksta o kome se uopšte nije razgovaralo) dati jugoslovenskoj delegaciji 18 časova pre zaključka pregovora i da su "stvari dovedene do apsurda".

Kakav će to efekat imati na domaću političku scenu? Profesor Kosta Čavoški (Pres klub Medija centra, ponedeljak 22. februar) kaže da će pregovori u Rambujeu biti isto što i Minhen 1938. za Čehoslovačku, da Ustav ne dozvoljava internacionalizaciju kosovsko-metohijskog pitanja i da je to veliki poraz vlade Slobodana Miloševića.

Uprkos tome, s obzirom na srpski hronični strah od gubitka države (Dragan Lakićević, pomenuti pres klub) može se pretpostaviti da će neko na ovoj ratnoj psihozi dobiti sledeće izbore. Pogodite ko?

Po svoj prilici, vladajuća nomenklatura je na putu da se još jednom učvrsti i da pojača unutrašnju homogenizaciju u senci vojne pretnje koja je sada možda malo manja nego juče, ali koja nije otklonjena. Vladajuće partije i posle Rambujea pišu saopštenja u kojima se varira motiv odsudne bitke protiv mnogostruko jačeg neprijatelja.

KATEGORIČNO PROTIV: Mada u prihvatanju razgovora "o obimu i karakteru međunarodnog prisustva" i u "razgovorima o najboljem načinu za implementaciju sporazuma" ima nekog znaka popuštanja, politička retorika državnih funkcionera i vladajućih stranaka uopšte ne priprema javno mnjenje za to da bi srpska strana u sledećoj rundi razgovora mogla prihvatiti strane trupe na Kosovu i Metohiji.

Socijalistička partija Srbije saopštava: "Ukoliko sile zla i mržnje ponovo zaprete našoj zemlji spremni smo i sada i ubuduće da je branimo svim sredstvima." Jugoslovenska levica kroz usta portparola mr Ivana Markovića poručuje: "Svaka pretnja silom i napad na našu zemlju biće tretirani kao agresija i narod, vojska i državno rukovodstvo će braniti Jugoslaviju." Srpska radikalna stranka saopštava da je "kategorično protiv svakog prisustva stranih vojnih trupa na Kosovu i Metohiji, ali ukoliko pomračeni umovi američke administracije odluče da svoju silu demonstriraju na Srbiji i srpskom narodu, srpski radikali, kao i sve iskrene i časne patriote ove zemlje, spremni su da se bezrezervno stave u službu odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše države". Udruženje književnika Srbije apeluje: "NATO i američke snage za tzv. brze intervencije moraju odmah da ukinu protektorat i okupaciju Republike Srpske i da prestanu sa stalnim pretnjama u ultimatumima SR Jugoslaviji. U suprotnom, treba svima da bude jasno da će svetski problemi u režiji sila i nasilja biti rešavani sveopštim sukobom." Komandant Treće armije vojske Jugoslavije u poruci vojnicima i starešinama Prištinskog korpusa, uz napomenu da su "mnoge vojske dolazile da nas porobe, da su dolazile i odlazile poražene", kaže: "Siguran sam u ime svih nas da se nećemo stideti pred potomcima. Zato se od nas traži da istrajemo, a u ratu, ako nam bude nametnut, pobedimo."

Državna propaganda oslanja se na pretpostavku da patriotska retorika predstavlja faktor odvraćanja intervencionista. Propaganda zapadnih intervencionista bazirala se na pretpostavci o "kredibilnosti pretnje" i na tvrdnju da "Milošević" jedino razume jezik biča i na statistički dokaz da je on uvek popuštao u zadnjem momentu. Pre i u toku pregovora (zvanično "razgovora") u Rambujeu razne "kremljološke" prognoze da će "Milošević" opet u poslednjem času popustiti pokazale su se kao pogrešne.

RIZICI: Pretnja je ostavila pustoš u proevropskom delu srpskog političkog miljea, zato što je ovde doživljavana kao ustupak albanskim separatistima koji ne prestaju da se nadaju u "dolazak američke konjice", i zato što je većini Srba dosadilo da slušaju pretnje, što su se mnogi pacifisti kompromitovali kao militaristi, da su ovdašnji pacifisti bili dovedeni u situaciju u kojoj je 1914. bio Dimitrije Tucović, socijaldemokrata koji je glasao protiv ratnih kredita, a potom poginuo na Ceru. Hteo to neko da prizna ili ne, književnik Peter Handke bio je jedan od malobrojnih koji je "zapadnu stvar" ovde, prošle nedelje, možda spasavao. Izjavio je da će doći u Srbiju da bude sa Srbima kad na njih budu padale bombe. (Danke herr Handke!)

I one malo hladnije analize pokazuju da je to bila veoma riskantna opcija. Pukovnik Milorad Timotić iz centra za civilno-vojne odnose (Pres klub) pominje razne nepoznanice u slučaju da dođe do napada NATO-a: nije sasvim jasno kako bi reagovao UČK, da li bi konflikt na Kosovu eskalirao, kako bi se ponašala Albanija, kakve bi bile civilne posledice, kako će reagovati Vojska Jugoslavije...

Nova demokratija je više puta pledirala da se sporazum što pre postigne. Pedsedništvo Socijaldemokratije zaključilo je u utorak 23. februara na svojoj vanrednoj sednici da prekid pregovora u Rambujeu produžava agoniju i da šteti srpskim vitalnim nacionalnim i državnim interesima, te da odlaganjem donošenja rešenja Srbija i Jugoslavija kao države gube, a na dobitku su samo aktuelna vlast, koja je i krivac za eskalaciju kosmetske krize, i albanski separatisti i teroristi na Kosovu, kojima je stvoren prostor za političko i vojno konsolidovanje.

Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, procenjuje da ništa ne daje razloga državnoj delegaciji za trijumfalizam, da nastavak pregovora ne nagoveštava uspešan završetak i da bi albanska strana mogla da izazove provokacije slične slučajevima Markale i Račak... Zoran Đinđić, predsednik DS-a, smatra da se nikako ne sme ići na konfrontaciju sa svetom jer će posle konfrontacije uslediti još gore rešenje po Srbiju i SRJ. On je procenio da će međunarodno prisustvo na kraju verovatno biti neminovno, ali da ćemo u narednim danima živeti u ratnoj psihozi.

Kod Crnjanskog u "Seobama" ima jedna slikovita scena koja opisuje dimenzije te psihoze. Ruski komandant ispituje jednog od Isakoviča šta bi on zapovedio ako bi njegov polk bio okružen pehotom i husarima, pa ako je u okruženju još izložen topovskoj vatri, pa ako... Nijedna od komandi za levi ili desni manevar, nijedna demonstracija nije značila tačan dogovor jer po tom polkovniku tačan odgovor uvek bio "Ataka!" (napad). Ispitivanje se prekida kada Isakovič, saslušavši opis neke veoma teške situacije, na pitanje: "Šta biste sada komandovali?", brzo odgovori:

"Molitvu!"

Anketa: Ko je pobedio u Rambujeu i kako ocenjujete ulogu predsednika Milutinovića

Pobednik Holbruk

Milan Milutinović - od prave promocije do poštonoše

Vladan Batić, predsednik DHSS-a: Konferencija u Rambujeu je poraz, samim tim što o našem suverenitetu raspravlja međunarodna zajednica, van naše zemlje. U takvim uslovima ne može biti reči o pobedi. Jedino šta preostaje je da se vidi da li će taj poraz biti tragičan ili podnošljiv, a o tome je još rano davati ocenu.

Milutinović je pokazao zašto ga je Milošević izabrao. On je predsednikov kurir i sva njegova uloga se svela na to. U medijima je bio samo zahvaljujući tome što nije bio zatočen u zamku kao ostali, već je kao golub pismonoša odletao i doletao. On, po običaju, ni o čemu ne odlučuje i verovatno da je jedini takav predsednik.

Borislav Pelević, predsednik predsedništva SSJ-a: Nismo pobedili, nismo ni izgubili. Ukoliko postoji jedna pozitivna strana u ovim pregovorima to je činjenica da je međunarodna zajednica mogla uvideti šta zapravo Albanci sa Kosova i Metohije traže. Ne računam tu SAD, koje su se ovoga puta pokazale kao sponzor balističke bande koja sebe naziva OVK, kao i ostalih separatista koje predvodi Rugova. Do pobede je još daleko i naša delegacija treba da ostane na istoj poziciji i da ne dozvoli odvajanje Kosova od Srbije. Dakle, ne referendum, ne strane trupe na Kosovu. Tek onda ćemo imati pobedu.

Milutinović je doživeo pravu i jedinu promociju otkako je predsednik, i ukoliko bude istrajao u onome što je odmah izjavio nakon konferencije za novinare, onda je njegova uloga izuzetno pozitivna.

Milorad Jovanović, portparol DSS-a: U Rambujeu je pobedio Ričard Holbruk. Konferencija je u toj meri bila nepripremljena i sa mnogo babica, pa je i rezultat bio po onoj narodnoj o kilavoj deci. Američka delegacija dala je ključni pečat toj konferenciji, jer je pregovore usmerila samo na jedno pitanje, ono o dolasku NATO trupa na Kosovo. Umesto da se ide redom, prvo političko rešenje, pa onda primena sporazuma, Amerikanci su sve upakovali u jedan paket i začinili pretnjama bombardovanjem. Zbog toga Holbruk, inače protivnik Madlen Olbrajt u okviru američke administracije, ima sve razloge za zadovoljstvo. Ona očigledno nije pročitala njegovu knjigu.

Milutinović je u Rambujeu imao dve uloge. Bio je poštar koji je prenosio Miloševićeve poruke našoj delegaciji, a isto tako uveseljavao je i izveštače na pres konferencijama, pogotovo izjavom da bi se čak i izljubio sa Albancima. O tim njegovim ulogama svedoči i njegovo završno saopštenje, koje nije bio u stanju sam da sastavi i koje potiče najverovatnije od nekog od članova delegacije.

Rebeka Srbinović, portparol ND-a: Nismo pobedili, ali valjalo bi!

Uloga Milutinovića je očigledno marketinška, s obzirom na činjenicu da mu je rejting skočio od kad je otišao u Rambuje.

Slobodan Vuksanović, potpredsednik DS-a: Tu bitku izgubili smo pre tačno deset godina, kao i mnoge druge bitke, jer '89. godine Milošević nije demokratizovao Srbiju i tako iskoristio šansu da kroz demokratski proces reši i nacionalno pitanje. Sve ostalo što nam se kasnije dešavalo, zaključno sa Rambujeom, samo su posledice te propuštene prilike.

Milutinović mnogo bolje izgleda od Miloševića, kad gledamo njegov celokupni diplomatski stil - bolje govori jezike, ume da se osmehne, ume da se ponaša prirodno. Problem je što te njegove osobine dosežu samo do nivoa diplomatskih manira. A dobri diplomatski maniri ne vrede mnogo bez pokrića u državnoj politici, odnosno u demokratskom ustrojstvu države.

Anđelko Trpković, portparol SPO-a: Onog momenta kada se završe pregovori i jedna ili druga strana misli da je pobedila, to je siguran znak da će pregovora biti još. Ono što je cilj jeste predstaviti međunarodnoj zajednici i svetu ispravnost svih stavova za koje se zalažu sve relevantne političke partije u Srbiji. To se pre svega odnosi na stav da je Kosovo neprihvatljivo kao treća republika unutar SRJ.

Jasan je stav SPO-a da ne komentariše predstavnike drugih političkih partija. Očigledno je da je Milan Milutinović bio u Rambujeu kao predsednik Srbije, a ne kao predstavnik neke od partija. Samim tim samo njegovo učešće u pregovorima najbolji je komentar.

Goran Svilanović, potpredsednik GSS-a: Očigledno je da problem nije rešen, videćemo o čemu će se dalje razgovarati. Po onome što se čuje i sa srpske i sa albanske strane, konferencija nije uspela, jedino međunarodna zajednica to pokušava da predstavi kao uspeh. Srbi će ovakav ishod prikazati kao povoljan, jer su izbegli pretnje, jer nisu odustali od početne pozicije. Albanci će reći da su uspeli jer nisu kompromitovali ideju o nezavisnosti. Moj utisak je da saopštenje Kontakt-grupe demantuje obe strane. Mislim da su zapravo izgubili ljudi na Kosovu, koji će biti ugroženi sve do 15. marta.

Milutinovićeva uloga je minorna, ona je jedino bila za domaću upotrebu. Potpuno je nebitno ko je sedeo u Rambujeu.