Intervju: Pavle Petrović, Ces Mekon

Novi ekonomski program

Program fiskalnih reformi ušao je u proceduru razmatranja u vrhovima izvršne vlasti u Srbiji i SRJ

Mada već duže vreme Beogradom kolaju glasine da se sprema neki novi veliki ekonomski program koji bi na trajnijoj osnovi reformisao privredni sistem, tek je na tribini Privredne komore Jugoslavije protekle sedmice (16. februara) postalo jasno da je reč o programu koji je sačinio Ces Mekon, a koji sadrži šest separata: reformu fiskalnog sektora, regulisanje javnog duga SRJ, reformu Narodne banke Jugoslavije, restrukturiranje bankarskog sektora, razvoj finansijskog tržišta i razrešenje dužničko-poverilačkih odnosa.

Zanimljivo je odmah primetiti da je u Savet ovog projekta reformi Ces Mekon okupio stručnjake dosta različitih opredeljenja i različitih biografija. Na čelu Saveta je mr Nikola Stanić, a članovi su bili dr Blagoje Babić, dr Stojan Babić, dr Jurij Bajec, dr Vojin Bjelica, dr Zoran Jeremić, dr Milena Jovičić, Zlatan Peručić, dr Pavle Petrović, dr Jovan Todorović, dr Mirko Vasiljević i dr Veselin Vukotić. Recenzije projekta su se prihvatili dr Ljubomir Mažar i dr Dejan Popović. Koliko smo obavešteni, projekat je dobio, da tako kažemo, i ulaznicu za oficijelnu političku raspravu.

Zbog svega toga za razgovor smo zamolili dr Pavla Petrovića, koji je vodeći autor svih dosadašnjih stručnih programa i projekata Ces Mekona.

DR PAVLE PETROVIĆ: Naglasio bih da je reč o reformskom programu. Privredna situacija je takva da neki usamljeni stabilizacioni program ne bi funkcionisao, pa je za srednjoročno razdoblje neophodan jedan projekat dubljih transformacija u ekonomskom sistemu. Zbog toga smo se odlučili za paket predloga za reformisanje prvenstveno finansijskog sektora, jer je naša dijagnoza da privreda ulazi u ozbiljnu recesiju koja nas, nije isključeno, može odvesti u ozbiljnu privrednu krizu.

Vaš program prvenstveno je usmeren na finansijski sektor. Šta je to u vladajućem modelu proizvodnje i potrošnje što je stalno generiralo raznovrsne finansijske deficite na svim nivoima?

Ako pođemo redom, to je prvo zbog toga što naš ekonomski sistem karakteriše neadekvatna svojinska struktura, neadekvatna jednoj efikasnoj privredi. Dominiraju državna i društvena preduzeća koja generiraju različite deficite, pre svega gubitke - a preko njih generiraju finansijsku krizu u privredi, krizu koja je već na delu.

Neodrživost postojećeg modela ekonomskog sistema izražava se, pre svega, kroz njegovu nesposobnost da na srednji rok stvori dovoljno štednje i pokrene dovoljno investicija. Glavna manifestacija te nesposobnosti je tekuća finansijska kriza, koja se benigno naziva nelikvidnošću. Pogledajte sada razmere te krize - za 23000 preduzeća pokrenut je postupak stečaja, a u njima je zaposleno 425.000 radnika. Ta nelikvidnost se širi i dovodi do zamiranja samog novčanog poslovanja - sve je prisutniji model naturalne razmene - a logična posledica je i naglo malaksavanje privredne aktivnosti. Zato i procenjujemo da će, ukoliko se nešto radikalno ne preduzme, još tokom ove godine doći do pada proizvodnje.

Površno gledajući, kao uzrok nelikvidnosti mogao bi se optužiti nedostatak novca u opticaju, što se obrazlaže primerom da ponekad ni dva relativno dobra preduzeća ne mogu da isplate uzajamna potraživanja. No, reč je o čitavom lancu koji kreće od ogromnih gubitaka u velikim preduzećima u državnom i društvenom sektoru, zbog kojih se ta preduzeća "prinudno zadužuju" kod ostalih preduzeća - jednostavno, putem neplaćanja svojih obaveza.

Ako na neki način možemo razumeti taj sistem "prinudnog zaduživanja" neuspešnih kod uspešnijih, kako shvatiti da se i sama država "prinudno zadužuje", to jest ne plaća svoje obaveze stanovništvu, zaposlenim u javnom sektoru i privredi?

Kad se nakon velike hiperinflacije '93. godine videlo da je opasno putem novčane emisije pokrivati značajne budžetske deficite, država je pribegla tom "prinudnom zaduživanju" prvenstveno kod stanovništva, pa i kod dela privrede. Državni deficit je od '95. godine naovamo stalno bio negde između 2,5 i 3 odsto društvenog proizvoda, a on je "pokrivan" neplaćanjem dugova prema penzionerima, korisnicima dečje zaštite, zaposlenima u prosveti, zdravstvu itd. Taj deficit se kumulirao do 12 odsto društvenog proizvoda i to je već značajno opterećenje, s obzirom na to da ta dugovanja gotovo dnevno pritiskuju ekonomsku politiku da ih nekako servisira. Reakcija države je bila skoro ista kao reakcija nelikvidnog preduzeća - nije se razmišljalo o nekoj restrukturaciji, nije pokretana neka reforma fiskalnog sektora, nego je deficit prevaljivan na stanovništvo (kao što preduzeće gleda da svoje gubitke prevali na druge subjekte).

Obrazloženje za odlaganje reforme je traženo u činjenici da je došlo do velikog pada proizvodnje, a obaveze su ostale iste ili su takve da ih država ne može dalje smanjivati, te da će se njihov teret smanjiti kad poraste proizvodnja. No, prva mana ovog obrazloženja jeste što se u ovoj argumentaciji horizont postavlja na vremensko razdoblje od godinu dana. Zato mi smatramo da se stvari moraju posmatrati u dužem razdoblju od bar četiri-pet godina, jer se onda može videti da je moguće stvoriti realističan plan smanjivanja državnih obaveza i likvidacije deficita.

Uostalom, nešto mora da se učini, jer su u potrošnji dostignute ekstremne tačke. Dok su se u prvoj fazi oporavka fiskalni prihodi kretali oko 53-54 odsto društvenog proizvoda, što je već bilo veoma mnogo, '98. godine skočili su na 60 odsto društvenog proizvoda, što je praktično neizdržljivo.

Ako hoćete praktični redosled poteza, prvo bih skrenuo pažnju na frapantno nizak procenat naplate akciznih prihoda države, znači dažbina na kafu, duvan, piće i gorivo. Tu smo prvo uočili mogućnost povećanja fiskalnih prihoda. Drugo što smo primetili je da su cene naftnih derivata kod nas znatno niže nego u većini evropskih, pa i susednih balkanskih zemalja. Reper za te cene je negde oko 1,7 nemačkih maraka za litar benzina - pa smo tu zapazili drugi veliki izvor za povećanje državnih prihoda. Ocenili smo da je, na drugoj strani, velika neusklađenost sa komparativnim podacima oko opterećenja plata - koje se kod nas praktično zasniva na odnosu 1 dinar plata-jedan dinar opterećenja, što guši privredu i zaposlenost. Zbog toga smo predložili da se u kratkom roku, bitno povećaju naplata akciznih prihoda i cena derivata nafte, a da se smanji fiskalno opterećenje plata (možda na nivo 1 dinar plate, 0,8 dinara opterećenja), pa bi se ne samo zatvorio tekući deficit nego bi se dao i motivacioni impuls konjunkturi. Naravno, i uz izvesno rasterećenje na rashodnoj strani javne potrošnje. Otklonili bi za početak onaj dnevni pritisak na ekonomsku politiku i zaustavili generisanje stalnog deficita.

Koliko sam video u vašem programu, drugi smer je da se preko nekih državnih papira legalizuje prenošenje jučerašnjih obaveza države na buduće generacije. No, da li bi takva operacija prenošenja obaveza države u jednoj pravnoj formi na drugu pravnu formu sama po sebi vodila povećanju neophodnog kredibiliteta fiskalnog sistema?

Mi danas imamo državne dugove kao neregulisane dugove. Mislim na dve do tri penzije, jednu ili dve plate prosveti i zdravstvu, itd. Država nikakvim, pa ni kratkoročnim merama ne može doći u poziciju da te dugove izmiri u kratkom roku - pa je za početak najviše što se objektivno može učiniti zaustavljanje rasta tog duga. Ako je to tako, onda je ekonomski kredibilnije, da se tako izrazim, dugove koji se ne mogu brzo regulisati - priznati i na neki način formalizovati. Znači, država kaže da to ne može platiti u sledećih godinu dana, na primer, ali ponudi program izmirenja tog duga u tom i tom razdoblju - a dugovanja više neće rasti. Pri tome obećava da će dugovanja vratiti uz realnu tržišnu kamatu.

Mi smatramo da je prelazak sa jedne neregulisane, na jednu čistiju situaciju veoma značajan. Naravno, tu bi se samo delimično povećao kredibilitet države. Ljudi bi shvatili da država ide na rešenje koje je za nju skuplje, ali je uz minimalnu realnu kamatu ipak na neki način pravedno. Država bi time pokazala da ozbiljno tretira svoje dugove, to jest da uvažava interes građana. Osim toga, ti državni papiri o priznanju duga mogli bi se naći na tržištu, na sekundarnom tržištu vrednosnih papira - pa bi uz neki diskont ljudi mogli državne dugove i da unovčavaju ukoliko im je to neophodno.

Koliko smo primetili, u vašem projektu finansijskih reformi vrlo dosledno se računa na promet raznovrsnih vrednosnih papira koje bi izdavali oni koji su negde nešto dužni. Tako bi ti dugovi dobili i neku realnu tržišnu cenu. Molim vas da dodatno objasnite insistiranje na privatizaciji i liberalizaciji kao podlozi svih reformi koje predlažete.

Prvo da podsetim da privatizacija, po prirodi stvari, nije sama sebi cilj. Ona treba u konačnom ishodu da dâ efikasnu svojinsku strukturu svega - da bi počela normalno da funkcioniše tržišna alokacija svega - rada, štednje, kapitala u celini. I kriza u koju ulazimo posledica je spore privatizacije, a čak i sada, kada je privatizacija ozvaničena, promet kapitala je zakočen odredbom da se prve akcije zaposlenih ne mogu prometati. Mi prvo insistiramo da se sistem prometa tog vlasništva liberalizuje, jer svojina bez prava prometa nije kompletna. To je značajno i s obzirom na izabrani model unutrašnje privatizacije sa velikom disperzijom vlasnika -a sve to je loše sa stanovišta korporativnog upravljanja koje brzo treba do vodi promenama. Promet akcija bi koncentrisao upravljanje kod onih koji su spremni na dodatna ulaganja i na borbu za efikasno upravljanje preduzećem.

Zbog toga smo u našim predlozima posebnu pažnju posvetili tržištu kapitala i njegovom liberalizovanju.

Predlažete i reformisanje Narodne banke Jugoslavije, naročito njenog emisionog modela. Uprošćeno, predlažete da ona nudi kredite na svojevrsnim aukcijama, ali uz ogradu da devizno tržište ipak traži specifična rešenja. zašto razdvajate ta dva lika dinara - unutrašnji i devizni?

Centralna banka, mimo savremenih zakonskih rešenja (koja se praktično ne sprovode), deli sudbinu celog ekonomskog sistema - koji se mora reformisati. Praktično, ona sada najveći deo svojih kredita plasira ne onima koji nečim garantuju da mogu da ih vrate, nego onima kojima je najteže (ili onima koji su uticajni) i koji te kredite ne vraćaju. Zbog toga je njen prostor za ozbiljnu, stabilizacionu monetarnu politiku sužen, de fakto na deo koji podrazumeva prirast novčane mase.

Naše polazište je da se nemože reformisati centralna banka ako se ne reformišu ostali ekonomski sektori. Praktično, na primer, ako reformišete fiskalni sektor, onda prestaju pritisci iz tog sektora na centralnu banku da monetizuje budžetske deficite. Tako isto, sanacija banaka i preduzeća oslobodila bi centralnu banku zahteva za sanacijom iz emisionih sredstava (dakle, iz ex nihilo izvora). Te reforme ostalih sektora oslobodile bi centralnu banku, pa bi ona mogla svoja sredstva da plasira preko tržišnog mehanizma, takozvanim operacijama na otvorenom tržištu. Pošto na našem finansijskom tržištu još nema kvalitetnih vrednosnih papira koji bi bili medij emisione politike, predložili smo te aukcije koje spominjete - da bi bar imali konkurenciju i transparentnost u tom prometu - sve da bi se obezbedila što efikasnija alokacija emitovanih sredstava. Ostaje i dalje problem dužnika koji ne pitaju kakva je kamata, pošto neće moći da plate nijednu - ali taj problem se može ublažiti odbrambenim, kontrolnim merama same emisione banke.

Što se tiče pitanja o deviznom tržištu, mi ga nismo detaljnije obrađivali, ali mogu da vam kažem da smo jasno za tržišno formiranje kursa dinara, koji bez toga ni ne može da ide ka konvertibilnosti. Mislimo da je neophodan fleksibilan kurs dinara.

U separatima posvećenim restrukturaciji banaka i preduzeća ističete princip simultanog pristupa. Međutim, u lečenju i banaka i preduzeća ogromna uloga predviđena je za neke nove institucije koje bi bile u vlasništvu države. Dakle, državi dajete ulogu privrednog doktora. Ne postoji li opasnost da doktor posle lečenja zadrži vlast nad pacijentima, ili da leči i neizlečive?

Koncept sanacije bankarskog sistema koju mi predlažemo počiva na tri stuba. Prvi je autonomno tržišno restrukturiranje banaka. Drugi deo rešenja se odnosi na jednu manju grupu velikih banaka koje ne bi uspele autonomno da se prestrukturiraju, a za koje bi država procenila da je veća šteta da ih puste u stečaj nego da ih preuzmu i eksterno restruktuiraju. Mi tu kao ključnu predviđamo ulogu državne agencije za prestrukturiranje, koja bi preuzela te banke prvenstveno da otkloni lošu a upravljačku strukturu njenih dužnika. Nakon ozdravljenja tih banaka, spomenuta agencija bi obavezno prodavala takve banke - po prirodi stvari stranim kupcima. Znači, one bi obavezno bile privatizovane.

To što govorim nije nerealno. Imamo strana iskustva. U Rumuniji je već evidentiran interes za pet najvećih državnih banaka koje je država ponudila na prodaju. Slično je u Češkoj, gde za jednu veliku državnu banku konkuriše već četiri značajna interesenta.

Mi smo svesni da država nije ni dobar bankar, ni dobar preduzimač - ali ako je uz intervenciju države predviđena obavezna privatizacija, smanjuju se opasnosti koje donosi svako podržavljenje privrednih subjekata, makar u cilju revitalizacije. Otuda slično rešenje predlažemo i za restrukturiranje velikih javnih preduzeća, gde bi opet veliku ulogu imale banke za restruktuiranje ili razvojne banke, u početku u državnom, a kasnije moguće i u mešovitom ili čisto privatnom vlasništvu. Poenta je uvek u obavezi privatizacije posle sanacije, što inače i smanjuje troškove takve intervencije.

Pošto naše reforme podrazumevaju najpre donošenje političkih odluka u zemlji, a potom i donošenje takvih odluka u inostranstvu - da bi se oslobodili raznovrsnih spoljnih sankcija, recite nam kakva je prva reakcija na vaš program u centrima političkog odlučivanja?

Naravno da reforme podrazumevaju uključivanje u međunarodne institucije i normalan pristup svetskom tržištu, ali mi smo sebi postavili pitanje može li se nešto učiniti dok se to ne desi. Naš je stav da reforme u međuvremenu mogu da krenu, da je neophodno da krenu. U neke, hajde da kažemo dve godine, dok ne dođe neka šira spoljna podrška reformi može se štošta učiniti - u najmanju ruku na normativnom, papirnom planu, i ne samo na njemu. Jer, već postoje realna, rasuta sredstva koja se dosta neracionalno troše - ne na reforme već na krpljenje tekućeg stanja.

Naš projekat je, inače, jesenas, ponuđen republičkoj i saveznoj vladi, kao i Narodnoj banci Jugoslavije. Potkraj prošle godine Vlada Srbije je formirala Savet za reforme, koji je, koliko sam ja razumeo, u osnovi prihvatio osnovna rešenja, to jest ocenio je da o njima treba povesti oficijelnu raspravu u Vladi. To ne znači da su rešenja prihvaćena u detaljima, te je moguće da se na osnovu nekih polaznih stavova koji se prihvataju donesu drugačije mere. Ja znam ono pravilo da je "đavo u detaljima", ali ipak imam utisak da reforme dolaze na dnevni red.