Tajne srpske privatizacije (1)

Misteriozne akcije

Zakon garantuje zaposlenima i penzionerima pravo na besplatne akcije u vrednosti od 400 maraka po godini radnog staža u bilo kom društvenom preduzeću. Problem je, međutim, kako saznati ko se privatizuje i ne kupiti mačku u džaku

"Ako imaju vezu u nekom uspešnom preduzeću koje se privatizuje, u Direkciji za procenu kapitala ili Ministarstvu za privatizaciju, neka je iskoriste i tako dođu do akcija koje bi u budućnosti mogle da im donesu dividendu." Ovako dr Milan Kovačević, samostalni konsultant za strana ulaganja, savetuje čitaoce "Vremena". Budući da je država, kojoj je posao da građane uputi kako da se ponašaju u privatizaciji, škrta na informacijama, treba ga poslušati.

U sličnom pravcu ide i upozorenje koje za "Vreme" iznosi Rade Rakočević, zamenik direktora u brokerskoj kući "M&V Investments" i član Grupe 17. "Vreme uopšte ne radi za nas. Ljudima lako može da se dogodi da, kad shvate da mogu besplatno doći do akcija, vide da mogu da biraju između 'Sartida' i raznih petoletki. Možete da zamislite kakvu će korist imati od toga."

SAMO DVA AUTSAJDERA: Većina ekonomskih stručnjaka koje je "Vreme" anketiralo povodom ptivatizacije smatra da se odustalo od ideje radničkog akcionarstva. Država se, jednostavno, predomislila u vezi s prvobitnom namerom da radničku klasu pretvori u male kapitaliste.

Zakon o privatizaciji, usvojen još u novembru 1997. godine, zaposlenima i penzionerima, kao i onima koji su bilo kada radili u društvenoj privredi ili bili na budžetskom hlebu garantuje pravo na besplatne akcije u vrednosti od 400 maraka po godini radnog staža, i to u bilo kom društvenom preduzeću. Da bi građanin uspeo da ostvari ovo svoje pravo, potrebno je da preduzeće odluči da krene u privatizaciju (ona nije obavezna), da takvu odluku objavi u nekom od tiražnih listova, da menadžment ne "podesi" procenu kapitala tako da ga bude taman za internu podelu.

Dr Kovačević upozorava da Zakon predviđa objavljivanje odluke o ulasku u privatizaciju, odnosno poziva na upis besplatnih akcija, u "Službenom glasniku Srbije" i jednom dnevnom listu. "Službeni glasnik" baš i nije najčitanije štivo u Srbiji, a mnoga preduzeća su obavezu koja se odnosi na dnevne listove ispunila oglašavanjem u lokalnoj štampi, nedostupnoj i građanima susednih opština.

Ako sve ovo liči na teoriju zavere, napomenimo da su se za besplatne akcije najboljeg domaćeg proizvođača posuđa, gornjemilanovačkog "Metalca", prijavila samo dva autsajdera. Zainteresovanih autsajdera nije bilo ni u pirotskom "Tigru". I da ih je bilo, ne bi mogli da dođu do besplatnih akcija jer kapital nije bio dovoljan ni da svi zaposleni dobiju po 400 DM za svaku godinu radnog staža - dobili su upola manju sumu. Slična stvar se dogodila i u beogradskom "Energoprojektu", gde su radnici dobili akcije koje, barem na papiru, vrede 330 DM. Redova nije bilo ni u mnogim drugim preduzećima za koje je bilo logično očekivati tako nešto. Jedina iznimka je "Sintelon", gde je 1350 autsajdera upisalo besplatne akcije. Pošto se, međutim, delio mali kapital, oni su ostvarili manje od 20 odsto svojih prava.

Kada se sve ovo ima u vidu, ne čudi prognoza dr Stojana Dabića, profesora na Fakultetu organizacionih nauka, koji prognozira da će barem četvrtina, od četiri i po miliona građana Srbije, potencijalnih akcionara zbog neinformisanosti ostati kratkih rukava.

Dr Jovan Ranković tvrdi da će građani ostati kratkih rukava i zato što je vrednost kapitala koji se privatizuje velika nepoznanica. Domaći stručnjaci, naime, društveni kapital procenjuju na 40 do 100 milijardi DM. Po oceni našeg sagovornika, društvena imovina ne vredi više od 25 milijardi DM. Ovakvu procenu dr Ranković zasniva na podatku da je u prvih šest meseci prošle godine domaća privreda proizvela 40 milijardi dinara gubitaka. Zaključno s 1998. godinom, oni iznose 94 milijardi dinara. Tome treba dodati podatak da su međusobna dugovanja u privredi dostigla cifru od 200 milijardi, dok privreda bankama duguje između 90 i 100 milijardi dinara. "Građani treba da vode računa da ne kupe mačku u džaku. Da nam privreda nešto vredi, ne bi pravila ovolike gubitke."

NEMA PROPAGANDE: Držanje građana u neznanju dr Kovačević pripisuje državi, to jest "činjenici da vlasti i ne žele da u ovoj zemlji bude privatizacije". S ovakvom ocenom složila bi se i većina novinara koja prati ovu oblast. Milana Beka, bivšeg resornog ministra za čijeg je mandata donet Zakon o privatizaciji, novinari su u šali nazvali portparolom srpske vlade. Nastojao je, naime, da se "udene" svuda, prisustvuje svakoj konferenciji za novinare i popularizuje privatizaciju. Njegova naslednica, radikalka Jorgovanka Tabaković, znatno manje sarađuje sa sedmom silom. Nemali broj ekonomista optužuje je da je i sama doprinela zakasnelom sprovođenju zakona. Po dolasku na funkciju, u više navrata je najavljivala izmene Zakona o privatizaciji, da bi nedavno izjavila kako su takve najave bespredmetne. "Da je vlast rešila da uđe u privatizaciju, preko RTS-a bi nas bombardovali tom temom. Nešto ne primećujem da se priča o tome, da država propagira akcionarstvo."

"Privatizacija je novi sistem koji vode stari igrači. Ovde komunizam nije pao, on se i dalje razvija, pa se u privatizaciju ulazi nevoljno", ocenjuje dr Miodrag Zec, profesor Filozofskog fakulteta. Dr Kovačević takođe smatra da država ne želi privatizaciju. Kao potvrdu, on navodi podatak da je od 7000 društvenih preduzeća u Srbiji privatizaciju počelo 186. Ukupna vrednost njihovog kapitala iznosi 10,9 milijardi dinara, a vrednost društvenog kapitala koji treba da se privatizuje - 9,3 milijarde dinara. U ovim firmama radi nešto više od 72.000 radnika. Samo 26, od pomenutih 186 firmi, ušlo je u drugi krug privatizacije u kome građani imaju pravo na upis akcija u vrednosti do 6000 DM, uz popust od 20 odsto, plus po jedan odsto za svaku godinu radnog staža.

Potvrdu za tezu da državi nije stalo do privatizacije nije teško naći ni u ponašanju resornog ministarstva. Zakon, naime, ovoj instituciji nalaže da jednom nedeljno javnost obaveštava o preduzećima koja su počela privatizaciju. Na prste je, međutim, moguće izbrojati javne nastupe ministarke Tabaković. Da je aktivnost ministarstva u skladu sa Zakonom, teško da bi samo 1500 preduzeća od Direkcije za procenu kapitala tražilo verifikaciju svoje procene. Zato i sam Miroljub Hadžić, zamenik ministra za privatizaciju, priznaje da će biti potrebno tri godine da proces vlasničke transformacije proizvede kritičnu masu privatizovanih malih i srednjih preduzeća.

Dr Boško Mijatović, saradnik Ekonomskog instituta, ocenjuje da iza ovakvog stanja stoje politički razlozi. "Naša vlast počiva na tri stuba: policiji, kontroli medija i privredi. Stoga ovakvo stanje samo omogućava opstanak postojećem sistemu." Dr Mijatović zaključuje da privatizacije nema "jer bi državi otela kontrolu nad privredom". On je izračunao da će, ukoliko se privatizacija nastavi ovim tempom, biti potreban čitav vek da se taj proces okonča.

"Ništa čudno. U svim zemljama u tranziciji bivše komunističke oligarhije pokušale su da, dok su još na vlasti, zloupotrebom položaja stave šapu na deo nacionalnih resursa", komentariše Nebojša Medojević, savetnik u crnogorskoj Agenciji za prestrukturiranje privrede i strana ulaganja.

JAVNA PREDUZEĆA: Pozivajući se na ruska iskustva, on navodi da je za licitaciju ruske kompanije "Norilsnikl", na koju otpada trećina svetske proizvodnje nikla, država zadužila banku koja je i pobedila na aukciji. Drugi primer je kompanija "Gasprom", takođe ruska, čija proizvodnja predstavlja čitavih 17 odsto ruskog društvenog proizvoda. Šezdeset odsto kapitala te kompanije našlo se u rukama grupice pojedinaca, medju kojima je i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin.

Dokaz da država neće privatizaciju dr Kovačević vidi u činjenici da nijedno od 75 preduzeća o čijoj transformaciji odlučuje Vlada Srbije nije počelo taj posao. U suštini, reč je o oko 300 preduzeća, pošto se medju 75 na vladinoj listi nalazi veliki broj holdinga. Iz ove priče treba izuzeti Holding "Galeniku", čiji je društveni kapital nezakonito poklonjen državi, odnosno Fondu za zdravstvo. Privatizaciju, osim ovih kompanija, nije započelo nijedno javno preduzeće, a ona drže više od polovine ukupnog kapitala koji treba da pređe u ruke građana.

Kada je o državi reč, dr Danijel Cvetićanin, saradnik Ekonomskog instituta, navodi da još nisu oformljeni registri akcija, akcionara i preduzeća, iako su uspešno testirani. Zato se može dogoditi da se građani prijavljuju za besplatne akcije čija bi vrednost na kraju prevazišla njihova prava. Ukoliko se tako nešto desi, prvi krug privatizacije neće ni uspeti, a gro akcija završiće u nedavno formiranom Akcijskom fondu. Reč je o državnoj instituciji preko koje će vlasti moći da upravljaju akcijama koje tu dospeju.

Dr Kovačević, sagovornik "Vremena", tvrdi, međutim, da ni menadžeri u društvenoj privredi nisu ludi od želje za privatizacijom. Analizirajući oglase koje naše kompanije objavljuju prilikom ulaska u privatizaciju, on je zaključio da mnoga preduzeća ne daju sve podatke koje bi jedan poziv za upis besplatnih akcija trebalo da sadrži. "Neke ne navode nominalnu vrednost akcija, neke izbegavaju da obelodane profit u poslednjoj poslovnoj godini (da li ga je bilo?), kod nekih čak nema ni adrese na koju bi zainteresovani građani mogli da se jave za upis akcija."

Gde upisati akcije?

Sagovornici "Vremena", eminentni domaći ekonomisti, upozoravaju da će onima kojima su prava u privatizaciji jasna najveći problem biti pitanje - gde upisati akcije. Odluka o tome, logično, donosi se na osnovu informacija o poslovanju firme koja ulazi u privatizaciju, a do kojih je nemoguće doći.

"Bilansi firmi su, po zakonu, javna stvar. Ja nisam uspeo da dobijem takav dokument za jednu firmu, iako sam ga tražio u ime strane kompanije koja namerava da investira ovde. Kako će građani doći do njih", prepričava svoje iskustvo dr Milan Kovačević. Slično iskustvo imaju i u brokerskoj kući "M&V Investments". Sa zahtevom da dobiju bilanse obratili su se na adrese dvadeset domaćih firmi. Iz 18 im je stigao negativan odgovor, dve nisu ni odgovorile.

Pomenuta brokerska kuća počela je, inače, da radi i kao takozvani portfolio menadžer. Građani s pravom na besplatne akcije mogu da joj ustupe pravo, kako bi oni u njihovo ime investirali u akcije preduzeća za koje smatraju da će donositi profit, odnosno dividende.

Zamenik direktora u "M&V Investments" Rade Rakočević kaže da imaju 300 potpisanih ugovora, u vrednosti od tri milijarde maraka. "Obezbeđujemo takozvanu disperziju rizika. Nećemo dopustiti da naš klijent sve besplatne akcije upiše u jednoj firmi. Nećemo ulagati čak ni u istu granu. Cilj nam je da objedinimo prava malih akcionara, i na taj način postanemo većinski vlasnik u nekim firmama. Onda ćemo, s ovlašćenjima klijenata, na skupštinama akcionara moći da utičemo na odluke menadžmenta", kaže Rakočević.

E sad, ni u "M&V Investments" nisu sigurni da država neće menjati zakon i da možda neće poništiti sve što bude urađeno do tog trenutka. Zato svoje usluge naplaćuju s 10 odsto akcija, a ako firma ostvari kapitalnu dobit i vrednost njenih akcija poraste, imaju pravo na 40 odsto dividende. Onima koji smatraju da je usluga skupa Rakočević napominje da će njegova firma imati koristi samo ako je imaju i akcionari-klijenti.

Kada razmišljaju o tome gde će upisati akcije, prema savetu ekonomista, građani treba da se odreknu megalomanskih pretenzija. Gotovo bez izuzetka, najveći su, u našim uslovima, i najveće rupe bez dna. Na 901 veliko preduzeće u Srbiji, što je 1,3 odsto ukupnog broja preduzeća, otpada 82 odsto gubitaka srpske privrede. Lista "200 najvećih", koju svake godine izbacuje "Ekonomska politika", pokazuje da među prvih 40 samo sedam kompanija ostvaruje prihode veće od rashoda.

Crno tržište

Građani koji upišu besplatne akcije postepeno postaju njihovi vlasnici. Tek godinu dana od upisa u ruke dobijaju 10 odsto ovih papira i njima mogu da trguju. Sagovornici "Vremena" kažu da ih ne bi čudilo da se uskoro formira crno tržište akcija. U svim istočnoevropskim zemljama, naime, postojala je crna trgovina akcijama. Oni koji imaju para vrlo brzo se nađu s akcionarima koji nemaju vremena da čekaju da im se isplati to što su došli do papira. Instinkt za preživljavanjem ih goni da, u bescenje, "unovče" akcije do kojih su došli, u našem slučaju - besplatno.

Nikola Živanović, donedavno broker na Moskovskoj berzi i član Grupe 17, kaže da su Rusi koji su uspeli da dođu do akcija likvidnih firmi zbog niskih primanja odmah prodali svoje akcije. Time se delimično i objašnjava akumulacija akcija ogromne vrednosti u rukama malog broja ljudi.