Kako reformisati banke

Novac beži prvi

Definitivni skriveni slom bankarskog sistema u SRJ tokom prošle godine nije prvi u novijoj srpskoj monetarnoj istoriji. Zapravo, glavna karakteristika istorije našeg bankarstva jeste to što je ono svakih desetak godina padalo u bankrotstvo, reformisano, pa onda ponovo pljačkano i nacionalizovano

Celoviti program restrukturiranja bankarskog sekotra u SRJ, koji je nadležnima prošle godine ponudio Centar za ekonomska istraživanja CES MECON u Beogradu, pojavio se u široj javnosti tek ovih dana i to baš u trenutku sveopšte finansijske paralize. Ta najnovija paraliza, mada je dugo kumulirana, neposredni povod ima u velikom bekstvu kapitala iz zemlje, koje je počelo još pri rasplamsavanju kosovske krize početkom prošle godine, ali je kulminirala u jesenjim mesecima koji su sledili nakon "aktivirajuće naredbe" NATO-a o bombardovanju vojnih ciljeva u Srbiji. Bekstvo kapitala vidi se i po slomu uvoza u januaru, i po padu vrednosti dinara (uprkos monetarnim restrikcijama NBJ), i po rekordnom malaksavanju operacija na legalnim novčanim tržištima.

NEIZBEŽNA DRAMATIZACIJA: Početkom ove godine ta "kriza nelikvidnosti", prema poslednjem saopštenju Zavoda za obračun i plaćanja, iskazuje se kod 41.176 pravnih lica, sa oko milion zaposlenih. Među njima, 23.930 pravnih lica podleže zakonskim uslovima za pokretanje stečaja zbog dugovremene nemogućnosti da isplate 26,9 milijardi dinara dugovanja. Zasad je postupak stečaja pokrenut nad 1372 firme ("Privredni pregled", od 17. februara). Banke sve to posmatraju nemoćno i gotovo nezainteresovano - jer, niti imaju novca da ga plasiraju po "međubankarskom kodeksu o kamatama" koji je praktično zamrzao cenu kapitala, niti imaju kome da ga pozajme sa ikakvim uverenjem da će on biti okamaćen i vraćen, pošto je privatizacija definitivno bila sporija od kolapsa nacionalne ekonomije, državnih deviznih rezervi i poslednjih "rezervi poverenja" stanovništva u ovaj sistem i ovu političku superstrukturu.

Hitno najavljene mere Narodne banke Jugoslavije, koje će stupiti na snagu 11. maja (zašto tek tada?), usmerene su na uvođenje kakvog takvog reda u platni promet i sigurno će, u prvom trenutku, doneti ne olakšanje, već novu, neizbežnu dramatizaciju finansijske krize. Ukoliko vrh vlasti, naravno, ne procenjuje da će do tog datuma pristići neka ozbiljnija spoljna finansijska sredstva za podršku nekom "političkom sporazumu" o Kosovu, Srbiji i Jugoslaviji - ili ako za taj datum nije predviđeno uvođenje kakve finansijske, ili neke druge diktature.

Za razliku od tekućih mera Narodne banke, plan CES MECON-a oslonjen je na privatizaciju (svojinsku restrukturaciju) bankarskog sektora i privrede u celini. Pored toga, on predviđa, između ostalog, uspostavljanje standarda pravne zaštite poverilaca, dinamičko povećanje kapitalnog cenzusa, menjanje kriterijuma klasifikacije kredita i rezervacije potencijala za gubitke, smanjenje koeficijenta "kapitalne adekvatnosti" (odnosa sopstvenog i plasiranog kapitala) i plan njegovog uvećanja do standarda EU-a, restrikcije za kreditiranje vlasnika banke, njenih menadžera i zaposlenih, novo definisanje pojma "velikog kredita" (koji jedna banka ne sme odobravati jednom dužniku), jačanje nadzora nad bankama i instalisanje sheme državne zaštite depozita, te preseljenje bar dela platnog prometa u poslovne banke. Zatim, traži se da država preuzme sve obaveze po staroj deviznoj štednji kod onih banaka koje te obaveze ne mogu da ispune, a jeftinije ih je održati u životu nego pustiti u bankrotstvo.

KLJUČ U POVERENJU: Buduća Agencija za sanaciju banaka bi, prema predlogu CES MECON-a, odredila grupu banaka koje bi se restrukturirale i sanirale po posebnom državnom programu, a po ozdravljenju bi prodavala svoj kontrolni paket u takvim bankama (znači, privatizovala bi ih). Osim toga, bila bi oformljena Banka za restrukturiranje preduzeća, koja bi od banaka kupovala njihove loše kredite (po tržišnoj vrednosti), reorganizovala preduzeća koja su dužnici tih kredita (preko ulaza u vlasništvo nad njima), te trgovala akcijama takvih preduzeća, da bi državi smanjila troškove sanacije.

Nesrećna hronika srpskog bankarstva

Dugovi i slomovi

Usred aktuelnih priča o krizi bankarstva u SRJ, u Novom Sadu su se pojavile dve knjige koje opisuju i analiziraju našu bankarsku istoriju. Reč je "Bankarstvu u Dunavskoj banovini" Borisa Krševa ("Prometej") i "Prilozima za istoriju bankarstva u Vojvodini", grupe autora (okupljenih u dugoročnom projektu koji plaća Vojvođanska banka, a potpisuje Matica srpska).

Mada je reč o studiji tematski vezanoj uglavnom za vojvođanski prostor, knjiga Borisa Krševa u stvari je jedno pregledno viđenje celokupne istorije našeg bankarstva, posebno istorije bankarstva u jugoslovenskoj kraljevini između dva svetska rata. Kakav utisak o sudbini banaka na naš im prostorima stiče čitalac ove knjige?

POVOLJNI KREDITI: Prvo je da je bankarstvo u Srbiji nesrećno i startovalo. Tako je prva kreditna ustanova - Uprava fondova - osnovana 1862. godine, državni kapital uglavnom plasirala bogatijim zajmoprimcima (zbog visokog kreditnog minimuma od 1000 groša), koji su kredite rasparčavali i dalje davali pod visoki interes - pa je u narodu veoma brzo i samo ime svakog novčanog fonda postalo prisno povezano sa zelenaštvom.

Prva srpska banka, osnovana 1869. godine u Beogradu, sa uplaćenom glavnicom od 200.000 dukata, propala je u roku od dve godine. Pored drugih, izgleda da je glavni problem bio u tome što je banka 187.000 dukata podelila kroz povoljne kredite članovima sopstvene uprave, a oni pozajmljeno nisu vratili. Banka je 70.000 dukata izgubila i na špekulacijama na berzi u Beču, zato što je od svojih komintenata primala naloge o kupovini ili prodaji vrednosnih papira usmeno, a oni te naloge, kad se ispostavljalo da nisu bili uspešni, kasnije nisu priznavali. Slom ove banke imao je za posledicu to da čitavih deset godina nikome nije padalo na pamet da ponovo ulaže novac u osnivanje neke banke u Srbiji. Istina, u Vojvodini, gde je, naravno, 1864. godine osnovana doista prva srpska banka - Novosadska štedionica - prilike su bile nešto drugačije, pa je u ovom razdoblju stvoren čak 31 novčani zavod.

Zbog prvog neuspeha, koji je mnogo koštao i državu, Narodna banka Srbije, osnovana je tek posle decenije i tri neuspešna pokušaja u Narodnoj skupštini krajem 1882. godine. No, začudo, pojavio se veliki interes akcionara, pa je osnivački kapital od predviđenih 10 bio podignut na 20 miliona dinara. Ova centralna bankarska ustanova dobro se držala, sve do kraja Prvog svetskog rata. No, mana joj je bila u tome što su u njenoj upravi sedeli uglavnom vlasnici i osnivači većine drugih bankarskih ustanova koje su počele da niču širom zemlje. Oni su kredite Narodne banke, odobrene po kamati od 6 odsto, krajnjim korisnicima zajma prodavali po 20 odsto.

Stabilizacija centralne banke omogućila je razmah privatnog bankarstva, ali je država brzo uočila veliki nered u bankarskom poslovanju. Taj nered lečen je serijom zakona bez jasnih sankcija ili takvima koji su se sprovodili samo u bankama koje su držale političke stranke u opoziciji. Na primer, srpski zakon o akcionarskim društvima, koji je donet posle državnog bankrotstva u Karlsbadu (1895) imao je moderna evropska rešenja, ali za njihovo (ne)sprovođenje uglavnom nisu bile predviđene zakonske sankcije. One malobrojne, koje su bile predviđene, nisu sprovođene. Zato ovaj zakon i nije menjan narednih 50 godina.

SKUPI KOMESARI: Golgota bančinih akcionara i štediša na našim prostorima bila je najveća posle Prvog svetskog rata i uoči i posle Drugog svetskog rata - i, naravno, posle lične diktature kralja Aleksandra uvedene 1929. godine.

Prilikom stvaranja Kraljevine SHS, srpski radikali su došli na ideju da nacionalizuju sve banke u kojima ima stranog kapitala - ili putem asimilacije aktive i pasive, ili putem postavljanja državnog komesara na osnovu Zakona o postupanju sa imovinom neprijateljskih podanika od 5. juna 1919. godine. No, banke u prečanskim krajevima više je upropastila ratna inflacija austrijskih kruna, a potom i srpskih dinara i zamena novca u novoj državi nego ove "nacionalizacije". Jer, ova nacionalizacija je iscrpljena postavljanjem "nacionalnih ljudi" u upravne odbore banaka sa stranim kapitalom. Državni komesari su jedino bili veoma skupi, pa su se, na primer, članovi Banatske Trgovinsko-industrijske i zanatske komore iz Velikog Bečkereka 1927. godine žalili Beogradu da su za 15 minuta prisustva tog komesara godišnjoj skupštini njihove banke, morali da mu isplate dnevnicu od 3000 dinara.

Posle poratnih inflacionih godina, u Kraljevini je zavladala deflaciona manija, a čežnja za stabilnim novcem kulminirala je 1931. godine, začudo tek posle velike deflacione Američke krize 1929. godine, kada je u svetu Kejnz već demistifikovao neutralnost novca. Zakonom o novcu, koji je donet na Vidovdan 1931. godine, uveden je dinar sa zlatnom podlogom (0,0265 gr zlata), i to uz pomoć francuskog finansijskog kredita od 1825 miliona dinara. Zanos o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti (u stvari, trećoj po veličini jedinice merene u zlatu) trajao je, međutim, samo 102 dana - a taj zanos koštao je građane i privredu zemlje veoma mnogo (društveni proizvod je više nego prepolovljen za samo nekoliko godina).

Šta se desilo? Samo nekoliko dana posle donošenja zakona o zlatnom dinaru pale su pod stečaj dve velike evropske banke - austrijska Kreditanstalt banka i nemačka Danatbank, sa kojima je jugoslovensko bankarstvo bilo prisno vezano. Brzo potom je stigla vest da je američki predsednik H. Huver proglasio moratorijum na ratne reparacije Nemačke i Austrije (značajan devizni izvor Kraljevine SHS), te da je Bank of England, upravo suprotno jugoslovenskoj centralnoj banci, napustila pravilo zlatnog pokrića funte. Od jula do septembra 1931. godine, na vest o ova četiri događaja, u velikoj građanskoj panici iz jugoslovenskog bankarskog sistema povučeno 2100 miliona dinara štednje, a u inostranstvo prebačeno 300 miliona dinara deviznih sredstava. Već 7. oktobra zakonski propisi, koji su stvorili famozni dinar kao "najstabilniju evropsku valutu" (legenda koja se i danas rado spominje, poput viljušaka na dvoru Nemanjića), morali su biti menjani, sa akcentom na snažne devizne restrikcije.

SELJAČKI DUGOVI: Država je, inače, tada odbacila zahtev banaka za moratorijumom ili četiri dana sedmično "bankarskog praznika" (otezanje isplata zatvaranjem šaltera), a čak je i građanima omogućila da preko suda veoma brzo dobijaju odluke o prinudnom izvršenju kad su u pitanju njihovi neisplaćeni ulozi i depoziti. No, ono što su dobile štediše prema bankama, sručilo se na seljake koji su bili najveći bankarski dužnici. Pritisnute s jedne strane, banke su energično krenule u naplatu svojih potraživanja od seljaka. Tada je država donela i Zakon o zaštiti zemljoradnika (19. aprila 1932), čime je zapravo proglašen moratorijum na seljačke dugove. Bankama, koje su se našle stisnute između odliva štednje i zabrane prinudne naplate od seljaka, ovaj zakon je obećao državnu pomoć, ali je istovremeno sa zakonom, istog dana, doneta Uredba vlade (19. aprila 1932), kojom se država lišila brige da tu pomoć doista obezbedi, postavljajući raznorazne uslove za podršku.

Ova i druge uredbe i zakoni definitivno su upropastili privatno bankarstvo u Kraljevini Jugoslaviji, čak deceniju pre nego što je ono nacionalizovano pod komunistima i partizanima 1946. godine. Istina, levo opredeljeni autori kod nas doskora su pisali da je država, preuzimajući na sebe iz bankarskih bilansa deo potraživanja prema zemljoradnicima i formirajući Privilegovanu agrarnu banku (čuvena Uredba o likvidaciji zemljoradničkih dugova od 26. septembra 1936. godine), radila u korist kapitala, to jest spasavala banke od inače nenaplativih potraživanja. No, privatne banke nije spasila, ali je konzervirala "svojinsku strukturu" na selu, strukturu sitnog poseda - pa je tako spasla Srbiju od kapitalizma, to jest od prvobitne akumulacije i koncentracije kapitala, koju je Kromvel u Engleskoj sproveo tristo godina ranije.

Krajnji udarac koncesionom privatnom bankarstvu na našem tržištu, do Drugog svetskog rata, izveden je 14. septembra 1940. godine kada je Narodna banka Jugoslavije nacionalizovana pod pritiskom iz Hrvatske, koja je tražila ili sopstvenu emisionu ustanovu, ili institucionalni uticaj na njenu emisionu politiku.