Intervju: Vladimir Ilić

Veština zaokreta

U Srbiji, zemlji čuda, moguće je i nemoguće. Ekstremnu desnicu predvode dojučerašnji esktremni levičari, šoviniste prekjučerašnji borci za bratstvo i jedinstvo, a temelje konzervativno-liberalnog društva udaraju večni arbitri pravovernosti

Ne tako davno, ona Jugoslavija ponosila se sa dva miliona komunista, to jest gotovo deset odsto stanovništva. Velika Kina u to doba imala je jedva dvadesetak miliona članova partije, ni dva odsto populacije. Što se Kine tiče, ništa se nije promenilo. U ovde proteklih desetak godina, međutim, novoustanovljena pravila lepog ponašanja pretpostavljaju da se socijalistička prošlost što manje pominje. Za tihu većinu - to je laka obaveza. Za one koji su razvoju socijalizma kao svetskog procesa dali i svoj teorijski doprinos, teško je reći - osim ako kritiku svega postojećeg nisu zamenili kritikom socijalizma. U tom slučaju, analiza i ocena su mogućni i - potrebni.

Prvo obimnije istraživanje te vrste obavio je sociolog Vladimir Ilić (1961), docent Filozofskog fakulteta u Beogradu na predmetu metodologija socioloških istraživanja. Govoreći o svojoj nedavno objavljenoj knjizi "Oblici kritike socijalizma" (Zrenjanin 1998), Ilić kaže: "Osnovna ideja bila je da se pogleda naša politička misao - sociološka, politikološka, pa, dobrim delom, i ona sa filozofskim pretenzijama - od 1990. godine naovamo. Takođe, da se ustanovi kontinuitet ili diskontinuitet u pisanju istih autora u odnosu na vreme jednopartijskog režima i, što je možda naučno značajnije, da se napravi poređenje između naše sadašnje političke misli i stanja u svetu. Kao glavno istraživačko polje uzete su kritike socijalizma, jer je to osnovni istraživački prioritet, analiza kritike socijalizma u političkoj misli u Srbiji devedestih godina."

VLADIMIR ILIĆ: Ona to jeste, ako se gleda periodika, bibliografije, čak i kvadratura objavljenih tekstova. S druge strane, pošto je do 1990. prioritet za najveći deo političkih mislilaca, pisaca i istraživača bila apologija - i režimska i disidentska - tako je posle 1990. godine to postala osuda socijalizma. To je opšte mesto gotovo cele naše političke misli.

Da li se taj period preobraženja može vremenski locirati?

Pre petnaestak godina socijalizam je kritikovan gotovo isključivo sleva. Bilo je veoma malo kritike sa socijaldemokratske pozicije, kod Svetozara Stojanovića i Zagorke Golubović. S pojavom Gorbačova, dalekovidiji pisci primetili su da se realsocijalizam primiče kraju i okrenuli su ćurak. Mahom je u pitanju želja da se ne zaostane za kretanjima u svetu, da se prati duh vremena koji je pokazivao sve više podozrivosti prema socijalizmu. Međutim, 1990. godine cela jedna armija novih regruta naglo pretrčava iz prosocijalističkog u radikalni antisocijalistički tabor. Isti oni koji su se do juče klanjali zvaničnoj doktrini vrlo uvaženog Saveza komunista Jugoslavije, odjednom prihvataju sva stara, opšta, izlizana mesta militantnog antisocijalizma. Mnogi od njih su direktno došli iz raznih analitičkih ili informativnih službi Saveza komunista ili parapartijskih organizacija. Stvaranje novih opozicionih stranaka i ono što se tada činilo izglednim - naime, slom socijalizma u Srbiji - stvorilo im je privid mogućnosti da brzo dođu do novih položaja i sinekura. Tako su mnogi od njih preko noći napravili upravo vratolomni obrt.

Očekivanje sloma socijalizma u Srbiji se za sada izjalovilo. Ipak, u međuvremenu nije došlo do revizije novih stavova?

Najteže je prevjeriti prvi put i, kad neko prvi put prevjeri, može se očekivati da će još koji put da se okrene, kao revolver ili propeler. U tom pogledu, Socijalistička partija Srbije se u ideološkom pogledu oslanjala na proverene kadrove od kojih je samo Mihajlo Marković davao radove koji su imali neku teorijsku vrednost. Sve ostalo, bilo u SPS-u ili JUL-u kao njegovoj autonomnoj frakciji, u pogledu teorijske vrednosti radova nije uspelo da se uzdigne iznad pravdanja dnevnopolitičkih zaokreta rukovodstva.

SOCIJALDEMOKRATSKI OTKLON			PROVERENI KADAR
Zagorka Golubović	Svetozar Stojanović	Mira Bogdanović	Mihailo Marković

Što se tiče "prevrtača", jesu li oni karakterno prilagođeni brzoj promeni stanovišta ili nemaju stanovište... O čemu se radi?

Oni koji su se do ukidanja jednopartijskog sistema bavili pre svega otkrivanjem neprijatelja tog sistema - a to je bio najveći deo političke misli razvijane na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, i na pravnim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu - vrlo su se lako prihvatili istog posla, sad sa obrnutim predznakom. Kao što su do 1990. sve one koji su bili protiv doktrine SKJ označavali kao neprijatelje socijalizma uopšte, tako su se sada odjednom okrenuli prema celom socijalizmu kao epohalnom zlu i stali da ga kritikuju podjednako nediferencirano i nekritički. U promeni pozicije - koju stvarno možemo nazvati konverzijom - postoje dva čvorna momenta: odnos prema socijalizmu i odnos prema jugoslovenstvu. Ko je napustio socijalizam, napustio je i jugoslovenstvo, i obnuto. Ima izuzetaka: Mihajlo Marković je ostao istrajan u odanosti jednoj neokomunističkoj varijanti socijalizma, ali je potpuno porekao sve što je decenijama pisao o jugoslovenstvu. Neki drugi, kao Ljubomir Tadić, pogazili su teze na kojima su gradili ukupnu svoju dotadašnju filozofsku i naučnu karijeru. Od Jugoslovena su postali srpski nacionalisti, a od nedoktrinarnih, luksemburgijanskih komunista, izraziti antikomunisti.

Kako se može objasniti tako radikalan intelektualni prelom?

Što više verujete u trajnost vlastitog dela, teže ćete ga napustiti; što dublje ste ga promislili, manje ste prema njemu dogmatični, ali ste i manje spremni da ga se odreknete. S druge strane, talas promena sklon je da vas ponese, a intelektualci skloni da se prepuštaju pomodnosti. Provincijalnost i provincijalizacija takođe pojačava konvertnost. Do promene pozicije došlo je svuda u svetu, ali nigde nije izvedena na tako drastičan način kao u istočnoevropskim zemljama - a među njima, prema mom poznavanju stvari - nigde toliko očigledno kao u našoj zemlji. Jugoslavija je imala znatno razvijeniju društvenu i političku teorijsku misao i utoliko je sadašnji pad veći.

Ako je to tako, onda je veoma teško primeniti pojam intelektualca na ljude o kojima govorimo.

Ne, naprotiv. Oni su baš tipični za intelektualce, jer većinu ne karakteriše trajna stabilnost uverenja, koja bi morala da počiva na promišljenosti prvobitne pozicije i na svesti o vrednosti vlastitog dela. Ali, vrlo je malo ljudi koji daju stvarno vredna dela.

Svuda ih je malo, ne samo ovde. Nezavisno od pojma intelektualnog poštenja, ne znam koliko treba da bude veliko delo da bi se oduprli izazovu konverzije?

Poštenja ima u subjektivnom smislu, ali nema snage da se odupre trendu. Neki su od vrlo žestokih zagovornika integralnog jugoslovenstva ili bar bratstva i jedinstva postali zagovornici etnošovinizma. Sličnih primera ima i drugde, ali nigde u ovoj meri i sa ovim intenzitetom. Neko ko je do 1989. bio levičar na Zapadu mogao je da se od komuniste pretvori u socijaldemokratu, ali nije mogao da se pretvori u konzervativnog liberala, u liberalnog aristokratu, nije kao bivši komunista danas počeo da zagovara izborni cenzus, ograničenje prava glasa, istiskivanje ili isključenje etničkih manjina iz političkog sistema, umesto dojučerašnje internacionalističke vizije nije odjednom počeo da zagovara etnonacionalističku, čak i tribalističku viziju. Kod nas je to gotovo masovna pojava: zahvatila je i najpoznatija imena, a ne samo povodljivi drugi ili treći ešalon, koji se samo trudi da ne zaostane.

Sad jedno očajničko pitanje: ima li bar časnih izuzetaka?

Postoji jedna zanimljiva levičarska kritika socijalizma, Todor Kuljić na primer, zatim Miroslav Pečujlić koji je unekoliko, čini mi se, vezan sa partijskim strukturama SPS-a, mada nije njihov čovek, onda Vidojević, Tomanović. Postoje ljudi kod kojih se ne može govoriti o konverziji, već o promeni pozicije. Mladen Lazić je od levičara postao socijaldemokrata čija je mera oštrine u osudi socijalizma i pre 1989. godine bila vrlo jaka, i koji u svoje teorijske stavove i dalje inkorporira ključna marksistička mesta. Svetozar Stojanović je pre 30 godina "skliznuo" na put ka socijaldemokratiji i, za razliku od nekih drugih svojih kolega, nije to iskoristio da "solunaši" 1990. i 1991. godine, mada je skrenuo ka nacionalizmu. Zagorka Golubović je još 1982. vrlo oštro sudila o socijalizmu kao sistemu, ali je u osnovi ostala privržena marksističkom teorijskom okviru. Mira Bogdanović, iz Amsterdama, vrlo je izrazit predstavnik savremenog socijaldemokratskog usmerenja. Ako pogledate njenu kritiku tzv. populizma u Srbiji i uporedite je sa kritikom koju razvijaju doktrinarni liberali - bilo anacionalni, kao Latinka Perović ili Nebojša Popov, bilo nacionalisti kao Kosta Čavoški ili Slobodan Antonić - videćete znatno veću meru uzdržanosti, opreznosti i diferenciranosti u toj kritici. Uzgred, većina savremenih kritičara socijalizma uglavnom ponavlja prastare argumente, do kojih su došli iz druge ili treće ruke, bez obzira na to da li su Bakunjinovi, Bernštajnovi, argumenti Kauckog, Talmona, Karla Fridriha, Hane Arent... Šovinisti su tu posebno zanimljivi, jer kradu iz evropske postmoderne - ali je selektivno prilagođavaju svojim vrlo uskim receptivnim sposobnostima. Evropska postmoderna je jedno, a balkanski šovinistički antisocijalizam nešto je sasvim drugo, visoko provincijalizovano.

ODRICANJE	DOSLEDNOST	ANACIONALNI LIBERALI
Ljubomir Tadić	Mladen Lazić	Latinka Perović	Nebojša Popov

Ima li prikrivenog ili otkrivenog očekivanja da će se nokautirani ili grogirani socijalizam dići na noge?

Ne baš svi, ali najveći deo kolega je još uvek u Fukujama-fazonu, trijumfalističkom liberalizmu: kraj istorije, socijalizam je bio i jedino što je kod njega eventualno valjalo to je industrijalizacija; njegovo najveće zlo je što je bio iracionalni autoritarizam, čisti terorizam ili, a to se sada odnosi na nacionalne kritičare, internacionalizam. Što bi rekao Lenjin, zagrebite antikomunistu danas, i ispod ćete naći šovena. To ne važi za sve: mnogi antikomunisti su danas izrazito anacionalno ili kosmopolitski usmereni, ali dele opšta mesta kritike socijalizma sa šovenima. Mnogo je manja razlika između anacionalnih liberala, kao što su Nebojša Popov i Latinka Perović ili Aleksandar Molnar, s jedne, i izrazito nacionalno opredeljenih, kakvi su Kosta Čavoški i Slobodan Antonić, s druge strane, nego između bilo koga od njih i Mladena Lazića, na primer. Lazić je gotovo podjednako oštar u osudi socijalizma kao realnog društvenog sistema, ali ne deli nijedno od opštih mesta neoliberalne sholastike, kao što je prezriv odnos prema masama stanovništva, harizmatizacija srednjih slojeva, obogotvorenje vođa, fascinacija efemernim istorijskim ličnostima, kao što je Milošević, personalizacija istorije i preuzimanje modela društvenonaučnih objašnjenja koji su karakterisali nemački istorizam - ali pre stotinu godina.

Šta današnji samodeklarisani levi blok povezuje sa socijalizmom?

Pokušaj da se koliko-toliko zaštite interesi nižih na račun srednjih slojeva. Srednji slojevi više gube od nižih slojeva, i to je ono što predstavlja neki odblesak socijalizma. I još nešto - mera šovinizacije. Nikada nećete naći tu meru šovinizma kod inače dokazano spremnih šovinista - kakvi su Slobodan Milošević ili Mirjana Marković, kakva postoji kod Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića. Uvek se može napraviti ubedljivija paralela između Šešelja i Tuđmana, nego između Šešelja i Miloševića, bez obzira što to dnevnopolitizovana misao ne vidi. Upravo ostaci marksističkog internacionalizma sprečavaju Miloševića da glavnog domaćeg neprijatelja vidi u domaćem izdajniku. On ga vidi u stranom faktoru, u Muslimanima, Hrvatima, međunarodnoj zaveri. Za Šešelja, po njegovim sopstvenim rečima, glavni neprijatelj je "loš Srbin", pa tek onda ostali. Tu se vidi mera šovinizma, ono što Šešelja čini bližim Tuđmanu, a udaljava ga od Miloševića, kog, naravno, ne želim ni od čega da amnestiram.

No, dobro. Ipak, makar bila samo u "devojačkom spomenaru", ideja intelektualca podrazumeva nekakav "intelektualni dignitet"...

Znam šta je intelektualno poštenje, šta je to dignitet u privatnom životu, ali ne znam šta je u ovome o čemu pričamo, a to je sociologija saznanja ili sociologija inteligencije. Ono što znam, to je da je svet koji je do juče bio u Marksističkom centru Centralnog komiteta SKS-a ili SKJ-a danas u glavnim odborima građanskih, pa i nacionalističkih partija. Toliko znam. Ne vidim da tu treba ikakav komentar.

Jednostavno, pokušavam da postavim pitanje - ne poštenja, ne digniteta, ne mora da bude kontinuitet, ne mora da bude ni doslednost...

Evo vam odgovor. Ima kontinuiteta kod onih današnjih doktrinarnih neoliberalnih kritičara socijalizma koji su bar sačuvali sluh za internacionalističko načelo socijalizma i koji nisu skliznuli u šovinizam. Tu ima i kontinuiteta, i digniteta, i poštenja, i čega god hoćete. Ima i kod onih koji su spremni da svojoj prošlosti priznaju bar da je imala i neke modernizacijske efekte. Jugoslovenski socijalizam bio je prinuda, ali je bio i prosvećivanje. Bio je ne samo industrijalizatorska despotija, nego i drastično povećanje društvene pokretljivosti, bio je sposobnost da se odgovori jednom duhu vremena. Titov socijalizam iz sedamdesetih ne treba porediti sa američkim društvom koje je nastalo pod sasvim drugim okolnostima, poredite ga sa zemljama istog tipa, Salazarovom Portugalijom, Frankovom Španijom ili pukovničkom huntom u Grčkoj.

Početkom devedesetih mnoštvo uvaženih univerzitetskih profesora, aktivnih na javnoj političkoj sceni, pokazalo je da njihova upućenost u načela višestranačkog parlamentarizma ne prevazilazi nekoliko udžbeničkih redova.

Kod ogromne većine naših novih antisocijalista, doskorašnjih socijalista i apologeta jednopartijskog režima, postoji jedno izrazito konzervativno liberalno shvatanje demokratije, antidemokratski liberalizam ili liberalna antidemokratija. To se izražava kroz tzv. teoriju populizma, kroz šemu vođa-sunarodnici-neprijatelj, kroz nepoverenje u običnog čoveka i njegovu sposobnost da racionalno, odgovorno i autonomno spozna vlastiti interes i da ga izrazi na izborima. Mi nemamo doslednog liberalizma koji bi se naslonio na radikalno-demokratsku tradiciju prosvetiteljstva. Upiremo se previše na američki konstitucionalizam, koji je takođe bio izrazito ekskluzivistički - sa crnačkim ropstvom i izbornim cenzusom. Neki od poštenijih - u vašem smislu te reči - kao što je Slobodan Antonić - to izričito pišu, zalažući se za obrazovni i imovinski cenzus. Drugi se samo strahovito boje naroda, i tu se vide granice njihove pozicije u teorijskom smislu. Taj strah predstavlja celu našu opoziciju, a intelektualce koji osmišljavaju njeno delovanje kao jednu beskrvnu, anemičnu, profesorsko-advokatsku opciju.

Obrazovani ljudi u ovdašnjim strankama bi toga morali biti svesni, a ne izgleda da su u proteklih desetak godina učinili u tom smislu vidljiv napor protiv?

Mnogo im je lakše da poveruju jednoj eksperimentalno opovrgnutoj tezi, prema kojoj na biračko ponašanje stanovništva presudno utiče medijska manipulacija, nego da se analitički i praktično pozabave razdvajanjem masovne baze ekstremističke vlasti od onih koji se mogu pridobiti za promene. Drugo, strah od nižih slojeva je psihološki razumljiva - i teorijski neopravdana - reakcija na njihovo doskorašnje prenaglašavanje u zvaničnoj ideologiji SKJ-a, kao što je današnje naglašavanje značaja proceduralnih, institucionalnih momenata političkog života psihološki razumljiva reakcija na doskorašnje prenaglašavanje društveno-ekonomskih aspekata političkog života. Ali, ako je napuštena jedna, ne znači da treba prihvatiti drugu krajnost.

Ima li ozbiljnog napora da se situacija u kojoj se društvo nalazi postavi ili objasni sa nekog stanovišta koje neće biti ni antisocijalističko (antikomunističko), ni konzervativno desničarsko?

Na teorijskom planu u poslednje dve godine dolazi do "hlađenja" kritike socijalizma. Ona je sve manje ostrašćena, sve manje emotivna, sve manje sklona isključivim ocenama, napuštaju se lične diskvalifikacije, "spušta se lopta" - što političkoj misli može samo da koristi. Na praktičnom planu promenu može da izvede samo jedna radikalna dešovinizacija, što opet podrazumeva diferenciranje odnosa prema autoritarnoj, ali i internacionalističkoj prošlosti pod komunistima. Ja ne vidim naznaka radikalne dešovinizacije u vođstvima političkih partija, a bez dešovinizacije nema modernizacije Srbije, niti izgradnje građanskog društva. Kod nas se demokratija ne može uzeti kao pretpostavka za oslobađanje od nacionalizma, već oslobađanje od nacionalizma mora da prethodi izgradnji građanskog društva.