Duh Vremena

Tehnika guranja

Ovo sadašnje odbijanje, uz tribine kao imitaciju glasa naroda koji inače poodavno ne daje glasa od sebe, samo pokazuje da je Milošević čvrsto rešen da, kao i obično, izabere najgoru moguću varijantu

Čemu sad sve te tužne tribine i te bedne televizijske simulacije narodnog otpora, borbenosti, oduševljenja i podrške Slobodanu Miloševiću? Ko će još u to poverovati? Pa zar to nisu oni isti baksuzi koje smo videli izbliza u decembru devedeset šeste na kontramitingu "Slobo mi te volimo", a sećamo se kako su ih dovodili, kako su se po Beogradu gubili i kakva je to vojska bila. Skoro bih se zakleo da među ovima što sad kidišu na NATO prepoznajem lica onih sa Terazija. Dakle, šta još hoće Slobodan Milošević? Da celom svetu pokaže kako narod jedinstveno stoji iza njega, odnosno da narodu pokaže kako je ceo svet protiv Srbije, pa da opet podbode Srbiju protiv sveta, pa svet protiv Srbije. On se samo okreće na jednu pa na drugu stranu i prenosi, odnosno uvećava i izmišlja pretnje i uvrede. "Čuste li da NATO hoće da vas bije i da Amerika preti da otme Kosovo? A vi, videste li šta vam na to odgovara Srbija?"

Pošto se lično zamerio i svetu i Srbiji, sad gleda da ih što bolje gurne jedno na drugo, ne bi li se sam nekako provukao. Njegova televizija prenosi na obe strane samo negativne poruke, a kad mu se učini da bi se narod mogao zdravo isprepadati od tolikih neprijatelja, onda malo izmisli i naduva nečiju podršku, uglavnom iz Rusije, Kine ili iz Evrope, mada tu najčešće rade makaze. Tako je pre neki dan objavljeno pola rečenice Žaka Širaka o tome da Albanci treba da prihvate sporazum, a otpalo je ono da Srbija treba da se saglasi s dolaskom trupa za primenu. Po osnovnom tonu, pomenute tribine trebalo bi da nas podsete na mitinge od pre desetak godina, kad je ono Milošević vraćao Kosovo Srbiji i dostojanstvo narodu, kao i na sva njegova docnija nesaginjanja. Pa hajde da se podsetimo šta je sve otada bilo, koliko da bude jasno čime bi to Milošević sad zasluživao ovo poverenje i podršku sa tribina, i na čemu počiva njegovo pravo da se na tu podršku poziva.

Kosovo je, svakako, prvi i najvažniji slučaj iz kojeg je potom izvedeno sve ostalo. Tu je, naime, on stekao diplomu nacionalnog vođe. U ondašnjoj zluradosti i lakovernom oduševljenju Srbija nije htela da primeti grubi falsifikat, ali sad kad Kosovu mora da se prizna autonomija veća od one koju je Milošević tada ukinuo, jasno je da se njegova diploma ima smatrati ništavnom. U međuvremenu su se samo gomilali sve krupniji dokazi u prilog tome i kamo sreće kad bi se sve to moglo poništiti. Posle Kosova, Milošević je pregao da zaštiti Srbe u Hrvatskoj, pa Srbe u Bosni, pa se posle s jednakim uspehom okrenuo razvoju i prosperitetu same Srbije, nikad ne zaboravljajući da neprijateljstvo prema spoljnjem svetu održava na najvišem nivou. Usput je ojadio nekoliko susednih naroda, zaslužio sankcije Ujedinjenih nacija, izbačen je iz svih mogućih institucija i zajednica, a njegov narod stavljen van zakona, dobrodošao kao tvor u parfimeriji.

Gde su mu sad svi oni babići, martići, hadzići, mladići i karadžići, koje je podizao i negovao, pa odbacivao i zaboravljao? Njihove sudbine i sudbina naroda koji su nekad predvodili danas ne predstavljaju ništa drugo do suve optužnice za najteže, smrtne grehe protiv čoveka koji sad opet traži da ga narod u nečemu podrži i da opet malo nosi njegove slike. A izborne krađe? A mafija? A pljačka? A Šešelj u vladi? A Rusija i Belorusija? A škole i bolnice? A penzije? A kontejnerske trpeze? A CIA, špijuni, izdajnici i plaćenici? A Zakon o informisanju? A univerzitet? A izbeglice u Srbiju i iz Srbije? A gospođa Marković? Prema svemu ovome NATO trupe dođu kao dobrotvorno društvo. Posle svega, bilo bi manje čudo da sad Srbi počnu da se učlanjuju u UČK, nego da poveruju Miloševiću da će sutra svanuti novi dan.

Kao što rekoh, neke trupe na Kosovo moraju doći (a osim NATO-a drugih nema), ali što kasnije to gore. Ovo sadašnje odbijanje, uz tribine kao imitaciju glasa naroda koji inače poodavno ne daje glasa od sebe, samo pokazuje da je Milošević čvrsto rešen da, kao i obično, izabere najgoru moguću varijantu. Ako mu se, dakle, pruži prilika da malo pokvari ili sasvim upropasti ponudu koja je sad na stolu, nema sumnje da će je iskoristiti. A posle će, kao i obično, kao u svim ranijim slučajevima, dokazivati da smo još dobro prošli upravo zahvaljujući njemu, koji iz svih nemogućih situacija, koje sam stvori, pronalazi izlaz i rešenje od kojeg njemu i njegovima samo rastu trbusi i apetiti za nove slične odbrane naroda i države.