Intervju: Andrej Kozirev

Beograd je teško urazumiti

Sada je naša diplomatija potpuno zasela na dve stolice, s jedne strane štiteći Miloševića, a sa druge se trudeći pred Zapadom da sačuva privid objektivnosti. Ovim pokroviteljstvom mi, u stvari, Miloševiću činimo medveđu uslugu

Moskva

Od prvog čina jugoslovenske drame, koja je počela raspadom SFRJ 1991. godine, ruski političari i diplomate bili su uvučeni u rešavanje državnih i etničkih sukoba, koji su jedan za drugim izbijali na teritoriji bivše Jugoslavije. Uvek zauzimajući osobenu, prosrpsku poziciju, Rusija je, kako su smatrali njeni političari, ispunjavala svoju istorijsku misiju podrške prijateljskom narodu Srbije i služila kao kontrateža poziciji Zapada, koji je isto tako postojano za sve jugoslovenske nesreće okrivljavao Beograd i srpskog lidera Miloševića. U podršci Miloševiću Rusija je postigla malo: pritisak Zapada nagonio je Miloševića da odstupa korak po korak, a Rusiju su, već kompromitovanu podrškom Beogradu, jednostavno potisnuli iz finalne faze regulacije konflikata, kao 1995. godine u Dejtonu. Za rusku diplomatiju rešavanje kosovskog problema možda je poslednja šansa za revanš.

Andrej Kozirev, ministar inostranih poslova Rusije od 1990. do 1996. godine, bio je jedan od malobrojnih ruskih političara koji su se trudili da sačuvaju balansiranu poziciju u pristupu jugoslovenskim problemima. Ali, kako i sam Kozirev priznaje, u tome nije bio mnogo uspešan. Podneo je ostavku pod pritiskom političkih snaga koje su ga optuživale za "prozapadnu orijentaciju", posebno za nedovoljno aktivnu zaštitu interesa Srbije u regulisanju jugoslovenskih sukoba.

KOZIREV: Prilično dobro. U Rambujeu se po prvi put od takmičenja u umećima demagogije prešlo na ozbiljan, konkretan razgovor, i to je glavno dostignuće pregovora.

Kakva je, po vašem mišljenju, uloga Rusije u rešavanju kosovskog problema?

Označio bih tu ulogu kao dvostruku. Postoji diplomatska uloga koju Rusija igra u pregovorima o Kosovu. Ona je vrlo korisna i sadašnji ruski posrednik u pregovorima Boris Majorski, iskusan i vešt diplomata, dobro je obavlja. Postoji i politička uloga Rusije. U meni lično ona izaziva samo žaljenje. Spoljna politika zemlje koja proživljava tako složen period kao što je to slučaj sa našom ima vrlo veliki uticaj na unutrašnju politiku, koja je sada mnogo važnija nego ovakvo ili onakvo istupanje na međunarodnoj sceni. Od politike koju mi vodimo prema Jugoslaviji ovde u zemlji korist imaju samo Zjuganov, Makašov i njima slični. Ona osnažuje antizapadno, nacionalističko raspoloženje u Rusiji. Sa svoje strane, ova raspoloženja otežavaju rešavanje glavnog zadatka koji stoji pred Rusijom: privlačenje zapadnih investicija. Umesto da u zemlji stvaramo posebnu klimu koja će pogodovati investitorima, u ponečemu i odstupajući od svojih ambicija, mi produžavamo da od Zapada krojimo lik neprijatelja.

Moramo ipak biti svesni svog položaja: Rusija je danas na međunarodnoj sceni poput siromašnog rođaka koga delikatni bogati rođaci nastoje, po mogućnosti, da ne uvrede, da ga trpe, ali ga u suštini ignorišu. Uveren sam da u rešavanju pitanja nanositi ili ne nanositi udare Srbiji ruski prigovori, ma kako odlučnim tonom se iznosili, nisu imali nikakvu ulogu. Tim pre što je ruski pacifizam, koji se javlja čim započne reč o Beogradu ili Bagdadu, davno sam sebe iskompromitovao. Zašto ta ideologija Tolstojeve veštine i gandizma nikada nije rukovodila naše političare u rešavanju unutrašnjih problema - na primer, u Čečeniji?

Vratimo se periodu vašeg učešća u regulaciji konflikata u bivšoj Jugoslaviji. Jeste li uspevali da realizujete svoj pristup ovim problemima?

Nikada mi nije uspevalo da ostvarim svoj pristup u odnosu na Jugoslaviju. Druga je stvar što se procenat tog neuspeha povećavao po meri rasta antizapadnog i velikodržavnog raspoloženja među ruskom političkom elitom. Ja sam uvek polazio od toga da u jugoslovenskoj drami nema jednoznačno krivih i jednoznačno nevinih. Na svakoj strani uvek leži njen deo krivice. Ali važna je još jedna okolnost: u svim konfliktima u bivšoj Jugoslaviji uvek je postojala ona najjača strana, od koje se najviše i očekuje, a ta najjača strana je Beograd, Srbija. Tragedija je u tome što se najjača strana tradicionalno priklanja - ne diplomatskom rešenju konflikta već diktatu, potkrepljenom sopstvenom vojnom silom. Pri tome, ona ne teži samo vojnoj pobedi nego je propraća etničkim čišćenjem, genocidom. Zato se, ranije ili kasnije, regulisanje konflikta svodi na zadatak da se najjača strana urazumi.

Razlog internacionalizacije jugoslovenskog konflikta ne leži u borbi Amerike, ili Nemačke, ili Francuske za hegemoniju na Balkanu. Razlog je u tome što Evropa ne može sebi da dozvoli da trpi gotovo srednjovekovni genocid i nasilje na svojoj teritoriji, u centru Evrope. Kod nas u Rusiji niko, a posebno vladajuća klasa, ne može to da shvati.

Kada se Rusija na samom početku - to je bilo 1992. godine - uključila u regulaciju jugoslovenskih konflikata, naše političko rukovodstvo bilo je jedinstveno u shvatanju glavnog zadatka: urazumiti Beograd, koristeći razne metode, pre svega naše tradicionalne veze sa Srbijom i uticaj na Balkanu. Sećam se kako sam se tada, ostavivši sve druge probleme, za Rusiju daleko aktuelnije - na vrhuncu je bio konflikt u Pridnjestrovlju, motao celu nedelju i po bivšim jugoslovenskim republikama. Milošević mi je lično dao reč da će prekinuti artiljerijske napade po Bosni. Tri meseca smo mi u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija blokirali uvođenje sankcija Beogradu, uveravajući ostale da će naša diplomatija, naši posebni odnosi sa Srbima dati željeni rezultat. Sećam se kako sam lično ubeđivao zapadne kolege, Bejkera, Kinkela: sačekajte sa sankcijama, Milošević je vas obmanuo ali nas neće. Održaće reč koju je nama dao. I šta se desilo? Obmanuo nas je. Čim sam se vratio u Moskvu, posle uobičajene runde igre mačke i miša u Beogradu, Jeljcin mi je sam prvi rekao: gotovo, Andreje Vladimiroviču, dosta je bilo dozvoljavanja da nas prave budalama, glasaćemo za sankcije. I glasali smo. Smatram da je to bilo pravilno, principijelno. Ubrzo posle toga počeo je da raste pritisak na vlast od strane takozvanih patriotskih krugova, a imunitet vlasti na njihov uticaj je slabio. Svih poslednjih godina jugoslovenske drame, do samog odlaska iz Ministarstva inostranih poslova, ja sam se vrteo u krugu, pravio kompromise, nisam vodio koliko-toliko doslednu, meni blisku liniju.

Sada je naša diplomatija potpuno zasela na dve stolice, s jedne strane štiteći Miloševića, a sa druge se trudeći pred Zapadom da sačuva privid objektivnosti. Ovim pokroviteljstvom mi, u stvari, Miloševiću činimo medveđu uslugu. Po mom mišljenju, za problem Kosova danas ne postoji čisto političko rešenje; kriza je doterana u ćorsokak i uvođenje mirovnih snaga za razdvajanje sukobljenih strana više se ne može izbeći. Toliko je daleko otišao konflikt između centralne vlasti i kosovskih Albanaca. Ali samo nekoliko godina ranije sve je bilo moguće rešiti političkim putem, da je ustanovljena na Kosovu autonomija koju je ono imalo u vreme Tita. Još 1994. godine o tome sam govorio Miloševiću. Već tada je svakome bilo jasno da je, posle Hrvatske i Bosne, na redu Kosovo.