NATO u Makedoniji

Naoružana oaza

Zahvaljujući uočljivom i prilično neobjašnjivom odsustvu zvaničnih informacija od strane nadležnih, nagađanje o broju pristiglih vojnika Alijanse ovih dana se popelo čak do 28.000 ljudi. Objektivnije procene upućuju da se Brisel u ovom slučaju, bar zasad, ipak drži najavljenog, što će reći da je do sada u Makedoniju pristiglo osam do deset hiljada NATO vojnika

Odavno u Makedoniji niko ne koristi nekad veoma omiljeni politički slogan o "zemlji - oazi mira". Tu sintagmu je svojevremeno skovao lično predsednik Kiro Gligorov, a ilustrovala je činjenica da je Makedonija ostvarila i, što je još važnije, očuvala svoju samostalnost po raspadu SFR Jugoslavije bez rata i krvoprolića. Čini se da razlog što sada svi prećutkuju spomenutu parolu, nije samo evidentna promena u bezbednosnoj doktrini zemlje - koja očigledno sve se više pomera od negdašnjeg "pacifističkog" koncepta "države bez vojske" - već i banalna, golim okom vidljiva činjenica da je ta negdašnja "oaza mira" sada krcata uniformisanim ljudima. I to ne domaćim, već stranim vojnicima iz desetak zemalja članica i partnera u Severnoatlantskom savezu, koji se od januara ove godine koncentrišu u Makedoniji u najnovijem kontekstu kosovske krize, tačnije u vezi sa sprovođenjem oktobarskog dogovora Holbruk-Milošević. Taj dogovor, naime, predviđa postavljanje oko 2000 civilnih "verifikatora" na Kosovu, ali i otprilike isto toliko vojnika NATO-a u Makedoniju, koji bi, prema zapadnom tumačenju ove pogodbe, trebalo vojno da obezbeđuju kosovske "verifikatore" u slučaju potrebe njihovog hitnog evakuisanja sa terena.

Nervoza koja se u Makedoniji javila zbog ovog, za većinu građana sasvim nenadanog "uniformisanja" zemlje očigledno je svoj glavni podsicaj dobila iz neizvesnosti svih tih grozničavih napora međunarodnog faktora da se pronađe spasonosna mirovna formula za krizu u južnoj srpskoj pokrajini. Naime, stvari su se, u makedonskoj vizuri kosovske krize, počele komplikovati već od prvih najava predložene platforme za pregovore u Rambujeu, konkretnije u onom njenom takozvanom vojnom aneksu, koji se ubrzo pokazao i kao najproblematičniji. Drugim rečima, i ljudima neupućenim u vojna znanja već tada je bilo sasvim jasno da bi - čak i da stvar ide glatko - raspoređivanje armije od trideset i više hiljada vojnika u pokrajini na duže vreme pretvorile Albaniju i Makedoniju u običan "plac-darm" i logističku bazu misije NATO-a na Balkanu. Takoreći preko noći, Makedoniju je zapala u prilično nezgodnu situaciju da bude domaćin neodređenog broja NATO vojnika sa, kako se čini, još neodređenijim statusom nečega što bi, eventualno, moglo da preraste u takozvani KFOR.

Inače, kad već spominjemo broj NATO vojnika koji su dosad pristigli u Makedoniju - što po planu raspoređivanja snaga za izvlačenje kosovskih verifikatora što kao prethodnica u platformi za Rambuje definisanog KFOR-a - to je pitanje u poslednjih desetak dana u ovdašnjoj javnosti zasenilo sve ostalo u vezi sa pozicijom zemlje u daljem razvoju događaja na Kosovu. Obični ljudi na sve češće kontakte sa vojnim prusustvom NATO-a (vojna vozila Alijanse, kaže jedan ovdašnji aktuelni vic, sada su brojnija no taksisti, koji, opet, predstavljaju polovinu "mirnodopskog" voznog parka u zemlji) reaguju sa strahovanjem, u skladu sa Čehovljevom opaskom o ulozi puške kao scenskog rekvizita. Zahvaljujući uočljivom i prilično neobjašnjivom odsustvu zvaničnih informacija od strane nadležnih, nagađanje o broju pristiglih vojnika Alijanse ovih dana se popelo čak do 28.000 ljudi. Objektivnije procene upućuju da se Brisel u ovom slučaju, bar zasad, ipak drži najavljenog, što će reći da je dosad u Makedoniju, uglavnom preko luke u Solunu i vazdušnim putem, pristiglo osam do deset hiljada NATO vojnika (informacija koja je stigla u nedelju iz formiranog pres-centra NATO-a u Skoplju govori o broju od 8000). Nešto slično bi se moglo kazati i za arsenal tih dosad pristiglih snaga, čijim će udruženim štabom rukovoditi britanski general Majkl Džekson, a koje zasad raspolažu naoružanjem primerenim za peace keeping operacije (pešadijsko oružje, laka transportna vozila, manja oklopna borbena i štapska vozila kao što su, primerice, francuski AMX-10RC transporteri, uz određeni manji broj teških oklopnih sredstava, kakvi su britanski "čelendžer" tenkovi, i nešto borbenih i transportnih helikoptera). Jasno je da ove brojke i ova struktura kontingenta NATO-a u Makedoniji ne mora u narednim danima ostati ista.

Političkoj tenziji koja je proizašla, ili ubuduće može proizaći, iz konteksta kosovske krize, a koja bi se u narednom periodu mogla ispoljiti u Makedoniji, svakako će doprineti i prisustvo NATO-a, čak i ako vojni činilac međunarodnog upliva u rešavanju kosovske krize ne pređe planirane peace-keeping operacije. Naime, i ako se izuzmu politički prilično marginalne pojave otvorenog solidarisanja sa srpskom pozicijom na Kosovu (prošlonedeljni, po nekima i ne tako slabo posećeni protestni mitinzi protiv prisustva NATO vojnika, koje su organizovale političke partije i organizacije Srba u Makedoniji), čini se da mnogi tamnozelene uniforme NATO-a po ulicama makedonskih gradova prihvataju kao gubitak ako ne dela državnog suvereniteta ono barem nacionalnog ponosa. Ovo osobito jer niko iz vlasti zasad neće otvoreno da progovori po kojim to bilateralnim i multilateralnim dogovorima ide stacioniranje NATO vojnika u zemlji, iako se, po nekim indicijama, stiče utisak da je put ovom kontingentu Severnoatlantske alijanse u Makedoniji, bar pravno, trasirala još prošla vlada. Tu se, svakako, mora pomenuti i pitanje Unpredepa, preventivne mirovne misije UN-a, koja je ovih dana zatvorena zbog veta koji je u Savetu bezbednosti Kina stavila na predlog još jednog produžetka njenog mandata. Naime, po nekim procenama, diplomatsko priznavanje Tajvana, koje je i izazvalo kinesku ljutnju u Savetu bezbednosti, osim u domenu planova (neki kažu prilično opštih i na duže vreme neostvarljivih) za ekonomski preporod zemlje uz pomoć tajvanskih investicija, lako bi se moglo tumačiti i u bezbednosnom kontekstu, što će reći da je neko mogao celu tu tajvansku stvar domišljato isplanirati upravo tako da se Makedonija i pitanje međunarodnog garantovanja njene bezbednosti iz ruku UN-a prebaci na - NATO. Koliko je tačna ta procena da je Makedonija sada, sa tih 10.000 vojnika NATO-a koji čekaju dalji tok događaja na Kosovu, bliža članstvu u Severnoatlantskom odbrambenom sistemu (ocena koja se, usput rečeno, ovih dana čula i iz usta nekih vladinih ljudi) pokazaće vreme koje je pred nama. Vreme, očigledno, sasvim neizvesno i puno izazova, u kome Makedonija konačno treba da potvrdi izdržljivost sintagme skovane o njoj samoj kao balkanskoj "oazi mira", ili da istu opovrgne dokazujući da nije ništa bolja ni pametnija, ni bolje sudbine no luda balkanska braća oko nje.

Nebojša Jakonov

"Svoji na svome"

Da li je tačno da je makedonska vlada donela, kao jednu od prvih svojih odluka, saglasnost da NATO stacionira 2300 vojnika koji bi igrali ulogu eventualnih spasilaca posmatrača OEBS-a sa Kosova, "uz tajnu" klauzulu "ako ustreba" za stacioniranje istog broja pripadnika zapadne alijanse. Ukoliko se ovo drugo i prihvati, nije jasna razlika od 4600 do najmanje 6000 NATO vojnika koji bi se ovih dana našli u Makedoniji. Ako se na makedonskom nebu ne mogu videti beli helikopteri Unpredepa, koji su nešto vežbali s vremena na vreme, ovi novi "šareni" - u maskirnim bojama - ponašaju se kao svoji na svome. "Treniraju strogoću" leteći nisko iznad Skoplja. Ima informacija iz civilne vazduhoplovne uprave da niti od njih traže dozvolu za dolaske vazduhoplova niti im najavljuju "niske" letove helikoptera. Njihove kolege na tlu i brojna vozila koriste oznake koje možete videti na gotovo svakom semaforu u gradu kao paralelni sistem saobraćajnih znakova.

Francuski neimari