Tajne srpske privatizacije (4)

Država najveći akcionar

U srpskoj vladi vode se intenzivni razgovori o proširenju liste kompanija koje se privatizuju uz presudnu ulogu države, a za koje su stranci najviše zainteresovani

Živadin Jovanović, jugoslovenski ministar inostranih poslova, mora da je bio iznenađen kad mu je bivši grčki kolega Teodoros Pangalos, prilikom nedavne posete Beogradu, pomenuo da je atinski biznismen Evangelos Mitilineos nezadovoljan saradnjom sa srpskim partnerima. S druge strane, Dragan Tomić, potpredsednik Vlade Srbije, sigurno se iznenadio kad su mu kolege iz Vlade rekle kako je požurio s izjavom da su jugoslovenske devizne rezerve ojačale prodajom "jedne cementare". Propala privreda pritisnuta sankcijama ambijent je u kome se odvija srpska privatizacija i trka za stranim investitorima. Zato su napori Vlade Srbije da američku kompaniju Filip Moris dovede u Duvansku industriju iz Niša, a francuski Lafarž u Beočinsku fabriku cementa (BFC) interesantni jedino za domaće medije.

Zaposleni u srpskom ministarstvu za privatizaciju sećaju se boljih dana. Interes stranaca za kupovinu domaćih preduzeća išao je uzlaznom linijom posle usvajanja Zakona o privatizaciji. U to vreme, na vrata ovog ministarstva kucala je bar po jedna strana delegacija dnevno. Danas, radnici ovog ministarstva mogu da proglase odmor - dolaze im stranci samo da im saopšte kako se započeti projekti ne mogu realizovati dok traju sankcije Evropske unije na investicije u Srbiji.

Privatizacija BFC-a paradigma je privatizacije u opisanom okruženju.

CEMENTARE: Predstavnici Vlade Srbije su, najmanje u tri navrata, najavljivali okončanje pregovora o dokapitalizaciji ove srpske cementare. U jednom momentu umalo je došlo do međunarodnog skandala kad su izvori BFC-a objavili kako je ugovor sa Lafaržom sklopljen. Drugi takmac, britanski RMC, kako je tada objašnjeno, ispao je iz trke zato što nije bio spreman da prekrši pomenute sankcije i uplati stotinak miliona maraka na račun BFC-a, plus nešto manji iznos na ime kredita srpskoj vladi. Kasnije se ispostavilo da su i Francuzi prilični legalisti, pa BFC, zajedno sa ostale tri domaće cementare, za koje takođe postoji interes stranih investitora, čeka bolja vremena.

Ista priča važi za svih 75 firmi sa liste Vlade Srbije, na kojoj su pobrojane kompanije koje će se privatizovati po njenim programima. Nijedno od ovih preduzeća, osim Holdinga Galenika, koje je državi poklonilo svoj udeo u ICN-u Jugoslavija, nije privatizovano. S obzirom na to da se radi o kompanijama za koje Vlada traži strateške partnere u inostranstvu, moraće da sačekaju okončanje kosovske krize, posle čega bi moglo da usledi ukidanje sankcija na investicije. Do tada, sa stranim partnerima mogu jedino da potpišu pisma o namerama.

Uprkos tome, u Vladi se vode intenzivni razgovori o proširenju ove liste, i to kompanijama za koje se zna da su interesantne strancima. Na nju bi trebalo da uđu pivare, farmaceutske kompanije i deo agrarnog kompleksa, pošto su cementare već uvršćene. Prema izvorima iz Ministarstva za privatizaciju, njeno proširenje je gotovo izvesno, na čemu posebno insistira ministar bez portfelja Bogoljub Karić, inače zadužen da rukovodi privatizacijom ove grupe srpskih preduzeća.

KREDITIRANJE DRŽAVE: Ako se ono što se do sada zna o toku privatizacije BFC-a uzme kao model po kome će se privatizovati i ostale kompanije sa ove liste, njeno proširenje, iz ugla Vlade, sasvim je logično. Prvo, pokazalo se da, u suštini, Vlada pregovara sa stranim partnerom; drugo, ino-investitor se obavezuje na kreditiranje države. Krajnje namere Vlade nisu poznate, ali je logično očekivati da ona neće vraćati te kredite nego će jednostavno, kad dospeju za naplatu, strancima ponuditi da svoja potraživanja pretvore u akcije.

Interes za cementare, pivare, farmaceutske i prehrambene kompanije, kao i za delove infrastrukturnih sistema koji se bave prodajom i naplatom struje, vode i gasa, neće splasnuti. Reč je o investicijama koje ne mogu da se ne isplate, pogotovo zato što ulazak stranih investitora u ove kompanije automatski znači otklanjanje dispariteta cena njihovih proizvoda, što je osnovni razlog zbog koga za sada proizvode ogromne gubitke. Bilo bi, na primer, suludo da RMC odustane od BFC-a, budući da već poseduje splitsku Dalmacija cement i da bi time stekao primat u ovom regionu. Istovremeno, nije logično da se domaće cementare okane Lafarž, čiji je interes da sruši potencijalni monopol svog konkurenta na ovim prostorima. Drugo, cement je proizvod na kome je nemoguće ne zaraditi, što dobro znaju direktori sada društvenih firmi. Na cementu se, naime, zarađuje dva puta, jednom kad se proizvede i drugi put kad maloprodaja fabrike proda taj isti proizvod.

Isto tako, ne čudi ni interes za ulaganja u propale kombinate, kakvi su Trepča i Bor, u čemu pomenuti Grk igra vrlo vešto. Grčka porodična firma "Mitilineos" (vlasnici su braća Evangelos i Janis Mitilineos), osnovana 1990. godine, koja je tek 1995. dospela na Atinsku berzu, procenjuje se na nekih osamdesetak miliona maraka, a lako bi mogla da postane ozbiljan akcionar pomenutih kombinata. "Mitilineos" je, već nekoliko godina, najveći kreditor Trepče i RTB-a Bor. Sudeći po Pangalosovoj oceni, isporuke srpskih partnera manje su od dogovorenih, a u ugovorima o kreditu postoji klauzula da se nevraćeni dugovi konvertuju u akcije.

RIZIK: Dr Aleksandar Vlahović, stručnjak Ekonomskog instituta, i dr Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja, slažu se da se stranci neće tući oko ostatka domaće privrede. Oni navode primere ostalih istočnoevropskih zemalja koje su, pre nego što su privukle strani kapital, uspostavile političku, makroekonomsku i monetarnu stabilnost. Gde je Jugoslavija stigla u tom pogledu, objavila je svetska finansijska revija "Juromani". Stručnjaci ove relevantne publikacije, ocenili su Jugoslaviju kao najrizičniju zemlju na evropskom kontinentu, a od zemalja u tranziciji, SRJ ima bolju poziciju jedino u odnosu na Tadžikistan. Naša zemlja je, na listi ove revije objavljenoj krajem prošle godine, zauzela 168. mesto, iza niza afričkih zemalja. Od poslednje rangirane, dakle najrizičnije države u svetu, dele je 32 pozicije, koje su zauzeli Sudan, Somalija, Kuba, Nova Kaledonija, Irak, Severna Koreja i slične zemlje. Poređenja radi, Slovenija se, kao najbolje plasirana republika bivše Jugoslavije, našla na zavidnom 33. mestu.

Direkcija za procenu kapitala jednom mesečno, po svojim parametrima, izračunava rizik ulaganja u jugoslovensku privredu i prema poslednjim podacima on iznosi pet procenata. Vlahović izražava sumnju u ovu ocenu. U radu pripremljenom za savetovanje ekonomista na Kopaoniku, koje je počelo u utorak, Vlahović je, na osnovu ocene rizika od nove nacionalizacije i sigurnosti ugovora, te procene političke stabilnosti i pravnog sistema, konvertibilnosti i stabilnosti dinara, kao i činjenice da se 60 odsto cena nalazi pod kontrolom države, izračunao da, od mogućih deset procenata, rizik ulaganja u našu zemlju iznosi 8,26 odsto. Razlika između ove i procene Direkcije, navodi Vlahović, između ostalog znači da je prilikom procene društveni kapital naših preduzeća precenjen. Kad bi se primenila njegova procena rizika, ona bi vrednost procenjenog kapitala smanjila za 20 odsto, što je u velikim kupoprodajnim transakcijama i te kako značajno.

Osim u riziku, veliku prepreku većim stranim ulaganjima, dr Kovačević vidi u samoj koncepciji privatizacije u Srbiji. Deset odsto društvenog kapitala u Srbiji prebacuje se Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, 60 odsto kapitala radnici dobijaju besplatno, što znači da stranci tek u drugom krugu mogu da konkurišu za preostalih 30 odsto kapitala, pri čemu zaposleni i akcionari iz prvog kruga ponovo imaju prednost. "Takav koncept predstavlja kočnicu za strance, jer ne mogu da budu sigurni da će imati kontrolni paket akcija. Osim što država postaje akcionar preko PIO fonda, ne treba zaboraviti da će gro upisanih a neprodatih akcija završiti u državnom Akcijskom fondu. Dakle, strani investitor će biti suočen s većinskim akcionarom u liku države", objašnjava Kovačević.