Novi skandalozan zakon

Kako upokojiti i nauku

Koliko su tačne tvrdnje naučnika i istraživača da cilj novog zakona nije razvoj, već kontrola nauke i naučnika

Posle katastrofalnog Zakona o univerzitetu suočavamo se sa Nacrtom zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti čije posledice, ako bude usvojen, neće biti ništa manje razorne. Ministar za nauku i tehnologiju Srbije dr Branislav Ivković, kao davno zaboravljeni mičurinovsko-lisenkovski glas, poručuje u brojnim intervjuima "podobnim" medijima da nema toga što čovek-div zaposlen u naučno-istraživačkoj delatnosti, strogo kontrolisanoj po meri vladajuće koalicije, neće moći da reši u našoj devastiranoj privredi. Doduše, sada ne treba dokazivati da sistem kolhoza i sovhoza može i bez đubriva i tehnologije, vlast ne planira ni isušivanje Skadarskog jezera, ali ni potapanje Vojvodine, što su sve bili planovi četrdeset i neke... Cilj je da "ostvarimo što veću spregu između nauke i privrede... apsolutno stojim iza ocene da je Srbija u odnosu na sve druge evropske zemlje u tranziciji u najboljoj poziciji, zahvaljujući pravovremenom reagovanju republičke vlade, koja je uložila zaista maksimalno moguća sredstva u privredne potencijale i rad instituta i fakulteta", reče ministar Ivković u intervjuu "Borbi". Ni ministar Ivković, kao ni ona državna i partijska vrhuška na promociji Marjanovićeve knjige "Iz krize u reforme" očigledno se ne da zbuniti činjenicama iz našeg svakodnevnog života. Ministar Ivković poletno poručuje: "Oni projekti koji budu odobreni kao značajni za razvoj zemlje biće finansirani... nama je važno da za uloženi novac dobijemo obećani rezultat, a ako se to ne ostvari, novac će morati da vrate..."

BROD KOJI TONE: Višečasovna rasprava na tribini koju je povodom objavljivanja Nacrta zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti organizovalo Udruženje univerzitetskih profesora i istraživača (UPI) telegrafski bi se mogla sažeti u nekoliko konstatacija koje se svode na poruku priređivačima da je zakon loš i da će, ako prođe, to biti onaj poslednji ekser koji će nauku na izdisaju zakucati u mrtvački sanduk.

"U svakoj normalnoj zemlji logična i poželjna rasprava o nacrtu zakona svodila bi se na ukazivanje na dobra i loša rešenja, predloge i doterivanja. Ovakav pristup u našim prilikama bio bi farsičan, podsećao bi na čišćenje kabina i palube u trenutku kada brod tone", rekao je u uvodnom izlaganju dr Marko Popović, naučni savetnik u Institutu za fiziku.

Nacrtom novog zakona stvaraju se nacionalni, državni i privatni instituti. Dr Popović postavlja vrlo umesno pitanje može li se zapravo uopšte govoriti o nauci i bar održavanju "žive sile" u zemlji sa nacionalnim dohotkom od oko 1300 dolara po stanovniku? Poređenja radi: u Hrvatskoj je ovaj pokazatelj oko 4500 dolara, u Sloveniji oko 9800 dolara, u zapadnoevropskim zemljama 15.000-25.000 dolara, a u vrlo razvijenim i do 35.000 dolara! Čemu poređenja kad ništa nije ni slično, mi sasvim sigurno postajemo deo trećeg sveta. Da li je čudno što je SR Jugoslavija, na osnovu izveštaja Svetske banke o rizicima ulaganja 1998, dospela na 168. mesto od 180 zemalja. Sada smo u dnu liste sa Tadžikistanom, Džibutijem, Somalijom, Irakom...

Za ovu raspravu dr Popović je imao još pitanja i dilema: naime, da bi se formirali nacionalni instituti, zemlja treba da zna šta hoće, da ima strategiju razvoja, a ova zemlja još nema strategiju naučnog i tenološkog razvoja. I dalje, ima li uopšte nauke u situaciji totalne međunarodne izolacije, bez institucionalizovane međunarodne saradnje, o opremi i naučnim časopisima da i ne govorimo.

Prof. dr Vera Mijušković (Institut za puteve) misli da naučna javnost treba da se mobiliše kako bi bio donet minimalni program preživljavanja svih naučnih disciplina. Po njenom mišljenju ne može se donositi strategija naučnog i tehnološkog razvoja u uslovima kada naučnici nemaju šta da jedu.

Rasprava je pokazala da primedbi ima na pretek: između ostalog, po ovom zakonu vrednosti naših instituta su simbolične. Ceni se zgrada, zemljište, oprema (po pravilu zastarela); znanje i tehnologija rada grupe naučnika koji zajedno godinama rade nemaju gotovo nikakve vrednosti!? Dr Miroslav Prokopijević, viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije, smatra da je po duhu novi zakon "izraz etatističke kontrole sa primesama nacionalizma i njima odgovarajućeg izolacionizma": zakon reguliše ama baš sve, u radu instituta od nacionalnog značaja, naučno-istraživačkih (socijalistički novogovor!), ali čak i kako treba da rade privatni instituti. Cinici tvrde da će u današnjim prostorijama raznih instituta društvenih nauka uskoro nići butici. Cilj nije razvoj nego upokojavanje i kontrola nauke i naučnika.

Po mišljenju profesora Ane Savić, koja je posle 37 godina rada zbog novog Zakona o univerzitetu napustila Biološki fakultet i sada radi u Institutu za molekularnu genetiku i genetički inženjering, osnovna istraživanja trebalo je da budu lajt-motiv novog zakona, ovde su zapravo tek puki ukrasni detalj:

"Osnovna (fundamentalna) istraživanja tretiraju se kao teret i parazitiski deo ili pastorčad istraživačke delatnosti. U Zakonu se govori samo o primeni. Ako ovaj novi zakon 'zaživi', nećemo biti u stanju ni da primenjujemo ono što je nauka u svetu dostigla. Ako se rad instituta svede samo na primenu, onda tu nema nauke, to je škola učenika u privredi. Sa ovim kapacitetima (veličina zemlje, broj ljudi koji se bave naukom) jasno je da ne možemo pretendovati da možemo da pratimo sve što se dešava u svetu nauke, da možemo imati originalne rezultate... ali prateći na manjim segmentima osnovna naučna istraživanja mogli bismo da održavamo visoku naučnu pismenost koja će biti potrebna za transfer znanja."

Većina naučnika naglašava da nacrt novog zakona jasno pokazuje da slobode za neka naučna istraživanja jednostavno - nema. Sve diktira koalicija na vlasti, ljude od nauke i struke vlast više ništa ne pita. Zakon omogućava ministru, vladi, državi da maksimalno fleksibilno, zapravo krajnje voluntaristički usmeravaju sredstva na projekte za koje ocenjuju da su od tzv. nacionalnog interesa. Da li će to biti neki naši industrijski "giganti" ili nešto drugo, vreme će pokazati, prognozira dr Miloš Ljubisavljević, predsednik Društva istraživača Jugoslavije. On ne krije da je pesimista: po njegovom uverenju, stihija će usmeravati sva kretanja u naučno-istraživačkoj delatnosti.

POLITIČKI MANIFEST: Profesor dr Aleksej Tarasjev, kao i njegov kolega Veljko Georgijević, profesor na Mašinskom fakultetu, smatra da je zakon skandalozan. Nedopustivo je da će sve rukovodeće ljude, od direktora do svih članova upravnih odbora, kao, uostalom, i na univerzitetu, postavljati vlada, bez pitanja ljudi koji u nauci rade. Izgleda, kažu, da je to jedini način kontrole koju ova vlast može da zamisli. Novi zakon daje ogromna ovlašćenja ministru, čoveku koji na taj položaj nije došao po nekakvoj naučnoj reputaciji, već po političkoj liniji, što ne može da bude dobro ni u mnogo sređenijim državama od ove naše. Novi zakon nagoveštava trend udaljavanja od tokova svetske nauke i, naravno, drastično snižavanje kriterijuma. Možda je najbolja ilustracija ove tvrdnje novina predviđena nacrtom: više poena donosi monografija nego objavljivanje naučnog rada u međunarodnom naučnom časopisu.

Po mišljenju mnogih naučnika, ovakav tip zakona širom otvara vrata za "marojevićizaciju" i "labanizaciju" naučnih institucija (dovođenje nekompetentnih ljudi političko-zemljačkom prečicom).

Radomir Konjević, profesor Biološkog fakulteta, smatra da je prethodni zakon čak bio bolji, i da se izmenama i dopunama, prvenstveno o privatizaciji, sasvim mogao prilagoditi neophodnim promenama. U razgovoru za "Vreme" profesor Konjević govori o "vulgarizaciji" i nasilnom usmeravanju u proizvodnju: "Znatan broj istraživanja kojima se bavio Biološki, i mnogi drugi instituti, privreda jednostavno nije bila zainteresovana da primenjuje: lepše je i jednostavnije otići u Holandiju... Naša privreda i ne zna šta hoće: tri meseca hoće kupinu, ali se onda predomisli, pa kaže, dajte nam mandarinu! Normalna komunikacija između privrede i nauke bila bi da privreda zna šta hoće za sledećih pet godina. E, toga ovde nema! Pored toga, ako imate privredu koja funkcioniše, onda ona direktno, bez tutorstva ministarstva, sarađuje sa naukom. I zato ovaj nacrt više doživljavam kao politički manifest, nego zakon čiji je cilj da unapredi nauku."

Udruženje profesora i istraživača tražiće da se nacrt zakona povuče iz procedure i sačini novi. Akademik Milan Kurepa, predsednik Udruženja, ne krije pesimizam: "Ovo je upokojavanje nauke u našoj zemlji. Pre neki dan mi je 12 kolega iz laboratorije otišlo u beli svet. Ko mi je kriv što sam se pet puta vraćao?"

Akademik Milan Kurepa

Kakve li pameti!?

"Tekst Nacrta zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti, kao uostalom i Zakon o univerzitetu, ima isti cilj: uvođenje strahovlade i partijske dominacije u institutima, na svim mogućim nivoima", kratko za početak, ali i kao sumorni zaključak, kaže za "Vreme" akademik Milan Kurepa.

"Nacrt zakona je apsolutna katastrofa, pisao ga je potpuno nekompetentan tim. Ti ljudi ne razlikuju osnovne pojmove u oblasti nauke, istraživanja i razvoja. Konkretno, u prvom planu je program transfera znanja i tehnologija, a ne naučni rad! Ovo je divan dokaz da sastavljači Nacrta zakona ne znaju čak ni šta je zapravo naučni rad. Ministarstvo, odnosno ministar, određuju sve: sadržaje svih programa, uključujući i koja će se znanja i tehnologije prenositi, s kim će naučnici i istraživači sarađivati, pa čak i koje će knjige i časopisi biti kupovani. To je civilizacijska besmislica!"

KUREPA: Ljudi od poverenja, "dobri" direktori dolaze sa kadrovske liste partije na vlasti. Na pomolu je najezda direktora jednako kompetentnih kao što su neki dekani postavljeni po Zakonu o univerzitetu. Posledice će, sva je prilika, biti podjednako "dobre". Apsolutna dominacija nad svim institutima je neskrivena: sve članove upravnih odbora imenuje vlada. Koliki mozak ima ta vlada? Nije moguće da su kadrovske liste tako dugačke i da su na njima stručnjaci iz svih oblasti?! Ili zbilja ima toliko prodanih duša?

I uslove za izbor u zvanja propisuje ministar?!
Sam?! Kakve li pameti!? I komisije za potvrdu izbora u zvanja u celosti imenuje ministar. Čak se ne predviđa da neko stručan, recimo strukovno udruženje, Naučno-nastavno veće univerziteta, Akademija nauka ili neko drugi bude konsultovan. Verovatno će i ovde raditi kadrovske liste partija na vlasti. Ima li bilo gde granice ovoj bezočnoj represiji na svim mogućim nivoima?

U nacrtu se govori o tri vrste instituta...

Najvažniji se nazivaju Instituma od nacionalnog značaja, umesto - naučni instituti, zatim dolaze Naučno-istraživački instituti, koji bi trebalo da se zovu jednostavno - istraživački instituti. Ima instituta koji obavljaju izuzetno važne poslove istraživanja, ali to nikako nije nauka. Tako se, na primer, u Članu 19 govori da Institut od nacionalnog značaja može osnivati preduzeća, kao i da institut može prodavati proizvode na tržištu. Zar je neobrazovanost pisaca Zakona na tako niskom nivou da predviđaju da će vrhunski instituti koji se bave naučnim radom zaista nešto prodavati na tržištu? Da li će Vinča, recimo, osvojiti proizvodnju posebnih pampura za viski? Da li će Biološki institut prodavati ruže na pijaci?

Mogu li rasprave po fakultetima, institutima, udruženjima nešto da promene?

Ovaj tekst mora biti odbačen u celosti. Novi nacrt moraju sačiniti kompetentni ljudi, bez strahovlade i partijske dominacije.

I do sada je mnoge direktore instituta, po nekim mišljenjima sasvim nekompetentne ličnosti, postavljala vlast...

Lepo bi bilo da ovaj nakazni zakon bude na snazi u trenutku promene vlasti: tada bi tvorci ovog zakona, a naročito oni koji ga budu sprovodili, glatko mogli da budu pozvani na političku, civilizacijsku, moralnu i finansijsku odgovornost! Da, na odgovornost bi trebalo pozvati i mnoge direktore instituta izabrane i po postojećem Zakonu o naučno-istraživačkom radu: spega sa vlašću, kombinovana sa finansijskim i drugim zloupotrebama ne samo da je dobro poznata, već je i - dobro dokumentovana.