Srbija u razbijenom ogledalu

Cuvar dozivotnog mandata u prelaznom periodu...

Srbija iz ratnog stanja ulazi u stanje političkog previranja i preispitivanja svog položaja, a i svi u njoj. Već vidimo kako se roje pitanja - "gde je bio onaj vaš"; ko je pobegao a ko ostao ovdje jer sunce tuđeg neba neće te grijat' ko što ovo grije; ko je, što kažu Rusi, "molčal", ko je pevao, a ko je, opet, bio primoran da peva; ko ima modrice na prsima junačkim, od busanja; ko je promukao od komandi; ko je izdavao neovlašćene komande; ko je bio zabrinut, ko je, zabrinut, pobegao u panonske daljine m'glene i kalne, a ko je golim grudima jurnuo na drugu stranu, da se muči na mediteranskom suncu u teškoj, praktično arkanskoj bici za našu stvar; ko je bio ogorčen a ko egzaltiran, ko se preterano junačio; a ko je prvi rekao dosta; ko nije osudio bombardovanje zato što bi to značilo "podržati Slobu", ko je osudio i NATO i Slobu, a ko se vadio na to da mora ćutati jer u ratu je istina kastrirana; ko je jurišao na NATO a ko mu je išao u susret; ko je u ratu činio podvige, a ko nepočinstva; ko je mudrovao, a ko srao; ko je krvario, a ko krao...

Samo su ratne žrtve ugroženije od nas živih ljudi jer njihove će kosti ponovo prekopavati radi izgradnje spomen-kosturnica i radi pisanja optužnica.

Rat obično uskomeša i najbolje i najgore ljudske osobine i ostavi teška zamršena pitanja, naizgled razrešiva samo u sledećem ratu.

Poneko od ljudi iz crkve preporučuje da se najpre prođe period epitimije, posta i kajanja, ćutanja i preispitivanja. Idite, blago meni, u Crkvu Ružicu na Kalemegdanu, to je vojnička crkva, i upalite sveću za mrtve.

U osnovi, iza te mentalitetske, režimske i disidentske, pacifističke i militarističke mešavine u narednim mesecima videće se šta je posle bombardovanja ostalo od političke Srbije, da li će se održati političke institucije, šta će ostati (a vaš hroničar sluti da neće ostati mnogo) od predratnih "istočnih" i "zapadnih" ideologija, od nade u "istočni bratski zagrljaj", od formula "NATO krila štite ljudska prava" i "rušenje Drezdena, plus Maršalov plan, plus denacifikacija - jednako nemačko privredno čudo".

Da li će razoreno socijalno tkivo posle rata ovde proizvesti neki racionalniji jezik?

Sednica Skupštine SRJ na kojoj bi trebalo da se ukine ratno stanje zakazana je za četvrtak 24. juna. Ukidanje ratnog stanja podrazumeva prestanak važnosti ograničenja ustavnih sloboda i svih ratnih uredbi. Ovde treba podsetiti da je uvođenje ratnog stanja, koje je pred početak NATO bombardovanja marta 1999. proglasila savezna vlada, zapravo bilo dugotrajan proces. Ova skupština je još 5. oktobra 1999. usvojila ekspoze saveznog premijera Momira Bulatovića u kome je postojala i rečenica koja govori o tome da se Jugoslavija nalazi u stanju neposredne ratne opasnosti.

To (usvajanje ekspozea, a ne proglašenje ratnog stanja) nazivano je "korisnom nejasnoćom" - ratno stanje je i bilo i nije bilo uvedeno, ali je "korisna nejasnoća" bila povod ili je stvarala atmosferu da se pored priprema za rat donose i, da tako kažemo, politički ratni zakona. Vlada Srbije je, naime, tri dana posle "nejasnoće", 8. oktobra 1998, donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a. To je bila osnova da državni organi, na primer, privremeno zapečate nekoliko redakcija. Skupština Srbije je potom, 20. oktobra, sedam dana pošto je predsednik SRJ Slobodan Milošević sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom potpisao sporazum o kontroli NATO na Kosovu, ukinula tu uredbu a usvojila kontroverzni zakon o informisanju.

Zakon o univerzitetu potpisan je od predsednika Srbije, pre ovog šire shvaćenog ratnog stanja - 29. maja 1998, a srpska vlada je imenovala nova rukovodstva fakulteta i univerziteta 24. juna 1998 (sada mu dođe neka godišnjica).

Prelazna vlada, ili vlada narodnog jedinstva

Glavni odbor SPO-a, u nedelju 20. juna, traži ukidanje ratnog stanja i svih uredbi donetih u ratnom stanju, ukidanje nedemokratskih zakona poput Zakona o informisanju i Zakona o univerzitetu; svođenje vojnih i policijskih snaga na mirnodopski nivo. Ova stranka smatra da treba uspostaviti diplomatske odnos sa SAD, Francuskom, Velikom Britanijom i Nemačkom, jer je protivno našem nacionalnom interesu da budemo u stanju neprijateljstva sa državama čije vojne snage u okviru KFOR-a treba da obezbede sigurnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

SPO zahteva: da se formiraju prelazne vlade Srbije i SR Jugoslavije, a profil tih vlada treba da bude reformsko-demokratski, njihov zadatak bio bi da se pripreme vanredni izbori na svim nivoima prema principima OEBS-a; slobodu rada svih medija i korenitu promenu rada RTS-a i ostalih državnih medija. Na RTS-u uz vest o inicijativi SPO-a odmah je emitovana "lična poruka" Vuku Draškoviću u obliku tvrdnje da je on "jedino dosledan u svojoj nedoslednosti" i da on žali što nije "pozvan na sastanak petokolonaša", da nudi više nego što NATO traži, itd.

Srpska radikalna stranka raskinula je koaliciju sa JUL-om i SPS-om, ali je tzv. vlada narodnog jedinstva, formirana 24. marta 1998, uredbom predsednika Srbije Milana Milutinovića, donetom uz pozivanje na predsednička ovlašćenja u ratnom stanju, tehnički ostala u punom sastavu. SRS je ponavljao da se protivi sporazumu predsednika SRJ Miloševića sa Ahtisarijem i Černomirdinom, koji je po radikalima otvorio put NATO okupaciji južne srpske pokrajine, ali je precizirano da će 15 ministara iz ove stranke tehnički obavljati dužnost sve do izbora nove vlade, što bi moglo potrajati i do sledećeg redovnog zasedanja Skupštine Srbije 1. oktobra 1999. Radikali su u međuvremenu intenzivirali napade na SPO fokusirajući špic napada na lokalnu vlast u Beogradu, gde SPO ima manjinsku vladu.

Gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović na to upućuje otvoreni poziv predsedniku Skupštine Draganu Tomiću da odmah raspiše vanredne lokalne izbore u Beogradu, ako ne odmah, onda što pre jer je SPO za njih spreman.

SPS je aktivirao sve svoje partijske i državne funkcionere da rade na dva zadatka, na početku posleratne obnove (otvaranje gradilišta, puštanje vojnog pontonskog mosta kod Mijatovca, itd.), i hitno na vraćanju oko 69.000 interno raseljenih Srba na Kosovo. Predsednik vlade Mirko Marjanović u Vranju redefiniše značenje naziva "vlada narodnog jedinstva". Sada je to "jedinstvo vlade i naroda" (ranije je to značilo koalicija SPS-a, JUL-a, radikala, a u ratnom periodu jedinstvo svih parlamentarnih stranaka). Potpredsednik savezne vlade Goran Matić u nekom intervjuu uzjavljuje: "Mi se patrijarha uopšte ne bojimo..." (povodom saopštenja Svetog sinoda SPC-a, u kome se zahteva da srpski i jugoslovenski funkcioneri podnesu ostavke i da se formira vlada narodnog spasa).

Ostali? Đinđić kao "leteći Holanđanin" obilazi evropske prestonice, dok za njim državni komentatori polomiše zube od osuda, a nevesele demokrate kao u prokislom obdaništu, kao smejući se, čekaju i pišu protestna saopštenja (poslednji protest upućen je vlasti zbog zaista cinične osude dvojice izbeglih kosovskih Srba zato što "nisu prijavili mesto boravka" u Beogradu - u stvari pokušali da organizuju protest tamo kod Pionirskog parka gde su mnogo puta dolazili). Čović se posle verbalnog distanciranja odlučuje da svoju Demokratsku alternativu povuče iz Saveza za promene. Čačani skupljaju potpise za vraćanje lokalne televizije i za spas Velje Ilića... U GSS-u se razjašnjavaju oko toga da li je ratno stanje uticalo na izbor predsednika stranke. (Da se ovde konstatuje da vaš hroničar ne namerava da se zameri g. Svilanoviću, za koga nema reči primedbe, momak je na mestu, govorio "ne" kad je trebalo, obukao uniformu kad je trebalo, i u tome bio jedini partijski lider, nije "ni pio ni šenlučio".)

Kakav će efekat imati taj posleratni start?

Srbobran Branković, na prvoj sesiji Pres kluba beogradskog Medija centra saopštio je rezultate terenskog istraživanja koje je od 9. do 14. juna sprovela agencija "Medijum". Kaže da slika našeg javnog mnjenja liči na stanje naše razorene zemlje i da se kao posle nekog zemljotresa u glavama ljudi dešava nekakvo sleganje.

On je u istoj agenciji i u Institutu za političke studije sproveo dva ratna istraživanja javnog mnjenja na uzorku od 800 ispitanika, na terenu u direktnim face to face intervjuima. O prvom istraživanju, sprovedenom krajem aprila, pisano je u jednom od ratnih brojeva "Vremena". Po najnovijem istraživanju, psihičke patnje je trpelo 80 odsto ispitanika, zabrinutost je mučila 90 odsto populacije, 48 odsto ispitanika je povremeno napuštalo domove i išlo u skloništa, kuću je napuštalo na duže i selilo se u druga mesta 34 odsto ljudi. Logika gospode sa Zapada je, kaže Branković, bila ovakva - neko ubija nedužne albanske civile, sada ćemo mi da ubijemo toliko i toliko srpskih i da terorišemo čitavo stanovništvo. To je kao kad bi se nekoliko kuća zapalilo u nekom selu, a neko onda poplavi celo selo. Za rastuće antizapadne sentimente više ne možemo kriviti samo naše autistično javno mnjenje nego i prilično glupo ponašanje nekih ljudi na Zapadu, koji su upotrebili neproporcionalnu i brutalnu silu, smatra Branković.

Prema kraju rata srpsko javno mnjenje pokazuje i ranije sretanu kontroverznost. Na pitanje "da li podržavate odluku Narodne skupštine Srbije da prihvati sporazum..." 38 odsto odgovara da potpuno, a 32 odsto uglavnom podržava; dok je 7 odsto uglavnom a 6 odsto potpuno protiv. S druge strane, dominantno učešće NATO vojnika u sastavu KFOR-a prihvatljivo je za 14, a neprihvatljivo za 80 odsto građana. Građani, dakle, prihvataju politički sporazum koji je suprotan onome što žele. Branković kaže da je sličnu stvar video i posle Dejtona, i da istraživač tu zapravo registruje dva nivoa razmišljanja - na jednoj ravni odlučuje o onome što je nužno, a na drugoj ravni govori o tome šta je za njega prihvatljivo.

Pitanje "Za koju stranku biste glasali" pokazuje da bi za SPS početkom juna glasalo 21,9 odsto ispitanika, što predstavlja veoma veliki pad u odnosu na istraživanje u aprilu-maju, kada je za tu stranku bilo direktno opredeljeno 29 odsto ljudi. Tada se to smatralo delom lojalnosti rukovodstvu, koja se prirodno rastočila s nagovešajem kraja rata, no ipak najnoviji rezultat predstavlja veliki pad, a Branković očekuje da će se taj pad nastaviti. JUL, koalicioni partner SPS-a, ima 2,5 odsto pristalica. Ako ta Brankovićeva ratna sondaža odražava javno raspoloženje, a s ratnim sondažama to često ipak nije slučaj, SPS je u maju 1999. imao svoj izborni rezultati iz 1990 (kada su sa 2.300.000 glasova "rasturili opoziciju), a u junu 1999. se spustio negde oko nivoa iz 1992 (kada su u Srbiji pobedili DEPOS sa 1.360.000 glasova).

SPO, po Brankovićevoj sondaži, sada ima 14,7 odsto podrške biračkog tela, što je u odnosu na maj bitno poboljšanje. Branković kaže da je to najbolji rezultat SPO-a od kada u agenciji "Medijum" prate izborno raspoloženje, a to je od proleća 1990. Naša računica govori da je to potencijalnih 850.000 birača, dvadesetak hiljada više nego što je Vuk Drašković osvojio na predsedničkim izborima 1990. kada je osvojio 825.000 glasova.

SRS ima 10,5 odsto pristalica i to je pad u odnosu na martovsko, poslednje mirnodopsko istraživanje koje je radila ova agencija, kada su radikali imali negde oko 15 odsto podrške. To je oko 590.000 glasova, što je manje od polovine glasova (1.227.076) koje je Šešelj osvojio u prvom izbornom krugu na predsedničkim izborima 1997. protiv Milana Milutinovića iz SPS-a (1.665.822).

Koštuničina Demokratska stranka Srbije ima 5,3 odsto glasova i ona je najjača iz kruga partija koje nisu bile u nekoj od vladajućih koalicija, a iza nje je Đinđićeva Demokratska stranka koja ima 3,2 odsto podrške. To je nekih 185.000 glasova, za četvrtinu manje nego što je DS, na primer, imao na republičkim izborima 1992. kada je, ne pristupivši DEPOS-u, nastupao samostalno. Od partija koje se u ovoj anketi uočavaju vidljiva je Socijaldemokratija Vuka Obradovića sa 2,3 odsto, a ostale partije imaju 5,4 odsto glasova.

Neopredeljeno je 14 odsto birača, a 20 odsto izjavljuje da neće glasati.

Pitanje "u koju političku ličnost građani imaju najviše poverenja" otkriva pad lične popularnosti Slobodana Miloševića. On sada ima 15,6 odsto "najvišeg poverenja", a pobeđivao je na izborima u prvom krugu, što znači da je s obzirom na to da je na biralište izlazilo nešto manje od 70 odsto, kontrolisao najmanje 35 odsto biračkog tela. Branković kaže da je to dramataičan pad.

Drašković ima 10 odsto pristalica koji ga smatraju političarem od najvećeg poverenja, Šešelj 8 odsto. Interesantno je u ovoj situaciji da 5 odsto biračkog tela taj superlativ iskazuje crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću. Zanimljiva je i "koncentracija protivnika" koja možda govori o tome na koga javnost svaljuje krivicu, a indirektno svedoči o učinku političkih propagandnih kampanja - 21 odsto ispitanika opredeljuje se da za političara u koga ima najmanje poverenje proglasi predsednika SRJ Slobodana Miloševića; 11 odsto njih misli da je to Milo Đukanović, 8 odsto misli da je to Zoran Đinđić, 7 odsto njih smatra da je to Vojislav Šešelj, 7 odsto da je to Vuk Drašković.

Ko je odgovoran

Na direktno pitanje "kolika je odgovornost aktuelne vlasti", 46 odsto ispitanika kaže da je ona "veoma odgovorna", 23 odsto da je "uglavnom odgovorna", a 11 odsto misli da "uglavnom nije", dok 10 odsto misli da "uopšte nije". To je onaj deo biračkog tela koji ostaje nepokolebljivo privržen režimu, kaže Branković, koji to naziva "samoubilačka nastrojenost dela biračkog tela". Najnepokolebljivije pristalice režima su starije dobi, sa sela. Najveću dozu "socijalnog radikalizma" ispoljavaju ljudi poznije dobi, kaže Branković, ilustrujući to odgovorima na pitanje "koliko može da se izdrži (NATO bombardovanje)?" U trenutku potpisivanja plana 34 odsto građana smatralo je da može da se izdrži dokle god izdrži NATO (za takav odgovor opredeljivalo se 48 odsto starijih od 60 godina, a 28 odsto među biračima između 18-28 godina).

Da li posle svega predstoji kriza režima?

Kako se vidi, 69 odsto ljudi predsednika Miloševića smatra odgovornim. To znači da ga se dve trećine birača odreklo, ali postoji i druga strana koju on naziva "fatalna formula srpske propasti" - na jednoj strani imate 34-5 odsto onih koji disciplinovano izlaze na izbore, a na drugoj onaj deo koji je većinski podeljen u 4-5 velikih i 15 malih, disperziranost onog dela biračkog tela koje traži da se režim promeni.

Branković misli da će se u idućem periodu nastaviti trend pada pristalica SPS-a, pošto su zemlja i vlast doživeli novi poraz, možda najstrašniji, i pošto će sve veći broj ljudi umeti da sabere dva i dva.

Biračko telo za koje je u proleće 1998. u vreme referenduma bilo zastrašujuće prisustvo 2000 nenaoružanih posmatrača sada mora da prihvati 50.000 teško naoružanih vojnika na teritoriji vlastite države. Postojaće i drugi politički limiti za režim kao što su haške optužnice. Bez obzira na to da li će se prihvatiti medijacija OEBS-a u izborima, pa ako ta organizacija i ne izrekne anatemu da se optuženi ne kandiduju, pitanje je da li možemo birati predstavnike koji nas nigde ne mogu predstavljati. Bez obzira na to kako izbori budu organizovani, izvesno je da SPS ne može više računati na 30-35 poslanika sa Kosova i Metohije.

"Zaista bih voleo da vidim na koji način će pobediti", kaže Branković, dodajući da izborno ponašanje neće zavisiti samo od užasnih stvari koje su se dešavale u našoj svesti, već će zavisiti i od ponašanja međunarodne zajednice. On je siguran da će s te strane doći nova ucena i da će ti uslovi biti takvi da ih niko neće u izbornoj kampanji prihvatiti - na primer, da se javno obaveže da će optužene izručiti u Hag.

"Stvaraće se, kaže Branković, novi emotivni kontrapunkt i nastaviće se večiti šah u kome nas drži naš vlastodržac i Zapad, a ja ne očekujem bolje ponašanje ni sa strane Zapada."

Šest meseci ili dve godine čekanja

Za režim bi, ako je ova analiza tačna izbori sada bili povoljniji pre nego što se tlo slegne i pre nego što se do kraja ne vide rezultati rata.

Ostaje, međutim, paradoks novog zatvorenog kruga, Zapad uslovljava početak pomoći za obnovu Srbije "odlaskom Miloševića", na drugoj strani prilično je jasno da u Srbiji i u Jugoslaviji ne može biti izbora dok civilni upravnik UN-a za Kosovo ne kaže da su tamo stvoreni uslovi za izbore. Da Srbija organizuje delimične izbore i odrekne se republičkih izbora na Kosovu takođe nije verovatno. Iz OEBS-a dolaze procene da na Kosovu izbora ne može biti najmanje dve godine.

Vuk Drašković je u takvom kontekstu Klintonovo uslovljavanje pomoći političkom revolucijom u Beogradu nazvao nastavkom politike kolektivnog kažnjavanja čitavog naroda.

Slobodanka Nedović, iz Centra za slobodne izbore i demokratiju, u pomenutom Pres klubu citira Maksa Vebera, koji kaže da političare ne sme da vodi obična etika. Razlog: političari u svojim rukama imaju moć; hrišćanin čini ono što je pravo, a uspeh prepušta bogu. Etike volje - fiat justicia ferat mundi, neka se izvrši pravda pa makar svet propao...

Ona vidi dva moguća scenarija da počnu demokratske reforme, da se raspišu i održe fer i pošteni izbori u kojima su takmaci ravnopravni, da se građanima omogući da preispitaju odgovornost političara, da se izvrši denacifikacija javnog mnjenja, politike pa i svesti građana...

Drugi scenario vodi tome da se od jednog autoritarnog režima napravi otklon ka totalitarnom režimu; da se strasti pojačaju, da se ideja o neprijatelju pooštri; da se prizna da nije bilo potpunog jedinstva tokom rata i da se kritici, pa i progonu, izlože neistomišljenici...

Da bi se odigrao prvi poželjniji scenario, potrebno je da se prihvati kao nužno i neophodno menjanje sistema, da se vladajuća stranka odrekne prednosti koje je do sada imala, a to je zadatak najteži - kako da se izbegne institucionalna prednost, ako je 80 odsto privrede u državnim rukama, da li će ugroženi radnici da se prilagođavaju zahtevima direktora da li će imati snage da to odbiju ili će biti još više zavisni. Ona misli da i dalje postoji velika mogućnost da izbori ne budu fer i pošteni.

Stručnjaci su napravili model zakona o političkim stranka i model zakona o finansiranju političkih stranaka, postoji iskustvo sa posmatranja izbora u Crnoj Gori, sprema se zakon o informisanju.

Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka kaže (Pres klub) kako je prvo pitanje na vrhu igle "Qwo vadis YU?", a da je odgovor na to pitanje teško prognozirati. Postoje dva scenarija.

Demokratski: priprema za demokratske izbore, ukidanje ratnog stanja, hepiend s drugom republikom, bilo revitalizacijom sadašnjeg, bilo donošenjem novog ustava... U tom slučaju Jugoslavija bi se "vraćala u svoju geografiju".

Drugi scenario je neka vrsta produženja ratnog stanja: postoje stvari koje ne možemo prenebregavati, postoje neke optužnice, a teško da će ljudi o čijoj se egzistenciji radi dobrovoljno ići u Hag; produženje represije čak i veće nego dosad; izostanak demokratskih promena u Srbiji, ostanak na vlasti predsednika SRJ i posledično, osamostaljivanje Crne Gore. Treća Jugoslavija bi se pridružila svojoj prethodnici - to bi bio njen "odlazak u istoriju".

Po Goatiju, manje verovatni, demokratski scenario pretpostavljao bi bitne promene, pre svega, u "zbunjenoj i najneuspešnijoj opoziciji u jugoistočnoj Evropi koja ne zna šta da učini", pošto je u njenom slučaju "proces socijalnog učenja izuzetno spor".

Izbore je, kaže Goati, dosad dobijao onaj koji broji glasove, a po njegovoj oceni dosad ovde nije došlo do slobodnih i poštenih izbora. Neko će, kaže Goati, reći da su fer izbori stvar nekog čistunstva; no, u vreme kada je demokratija jedina u gradu, ne treba zaboraviti da je demokratija jedina ulaznica za UN, MMF, jedina preporuka za kredite.

S druge strane, sudbina Kosova je u rukama međunarodne zajednice, pa su neuporedivo veće šanse da Kosovo ostane u Srbiji ukoliko ona bude demokratska. Sadašnji akteri na međunarodnoj sceni, konstatuje Goati, nemaju mnogo milosti, sažaljenja, pa ni razumevanja za poslednji autoritarni poredak u jugoistočnoj Evropi.

Po Goatijevoj oceni, svi raniji izbori bili su nedemokratski, sa izuzetnom prednošću jedne partije, mi smo zemlja sa najdebljim "izbornim dosijeom" i mi smo tu tretirani kao neki "povratnici", s nekim egzemplarnim primerima kao što je izborna krađa '96. ili dopisivanje birača sadašnjem predsedniku republike 1997, kaže Goati.

Kada se ustanovi valjana procedura moguće je da se dođe do optimalnog toka izbora. U Rusiji 1993. prvi izbori za Dumu bili su izrazito nedemokratski, međutim, 1995. održani su izbori koji su zadovoljili OEBS standarde. U Crnoj Gori 1998. izbori su izvedeni po standardima OEBS-a, tako da je SNP priznao izborni poraz. Sam izborni zakon je, smatra Goati, najlakše rešiv deo posla, veći problem su, po njegovom iskustvu, izborni spiskovi u Crnoj Gori, koja ima 450.000 birača; u februaru 1998. stvorena je posebna institucija koja je napravila jedinstven birački spisak "na internetu", sa 10 slobodnih telefonskih linija preko kojih su građani mogli da stavljaju primedbe. Bilo je 630.000 intervencija, 1,5 intervencija na svakog birača. Na 7.000.000 birača u Srbiji trebalo bi onda očekivati 10 miliona intervencija.

Zaključno: ako bi se u kratkom vremenu za mesec ili dva dana odigrali izbori po starom scenariju, imali bismo izbore koji liče na prethodne, a ja ne verujem ni u jedan od dosad dobijenih rezultata, kaže Goati.

Po njegovoj oceni, minimalni rok za organizovanje fer izbora je šest meseci, pod uslovom da vlast zaista hoće slobodne izbore - a sada nemamo još nijedan znak da ih vlast hoće.

Političkoj eliti na vlasti bi možda odgovarali što skoriji izbori, ali njihovo organizovanje nekoliko meseci bi bio veliki problem pošto se zna da je Kosovo pod međunarodnim protektoratom i da je dolazak trupa i civilne vlasti ograničio moć vlasti u Beogradu i predstavljaće trajnije ograničenje za njihovu slobodu odlučivanja. Pored već rečenog, Srbija ne bi prihvatila izbore bez Kosova, a UN koji upravlja delom Srbije (Kosovom) verovatno ne bi prihvatio izbore u neregularnim uslovima niti izbore s dominantnom ulogom jedne stranke.

Poruka je s druge adrese već upućena g. Šešelju: ostavka mora da se odradi.

S obzirom na to da politička konsolidacija u Srbiji zavisi od sanacije stanja na Kosovu, ispada da je KFOR, između ostalog, i čuvar jednog mandata u prelaznom periodu. Da se prebacimo iz ratne dramatike u predratni cinizam i po cenu da pelinom zagorčamo gorko piće ponekog od disidenata koji tu i tamo uzdišu kao u krčmi "Kazablanka" ("i sve porušiše i osta Sloba"), pa da grubo ispravimo tu dijagnozu - "čuvar doživotnog mandata u prelaznom periodu".