Na licu mesta - Kosovo:

KFOR odlučuje na licu mesta

Kako je britanski kaplar Martin Džonston presudio u stambenom sporu između Velimira Dešića i Ramize Hajrizi

PRIŠTINA

Velimir Dešić iz Gračanice došao je u utorak da obiđe stan svoje ćerke u Prištinskom naselju Sunčani breg dva. U stanu je zatekao Ramizu Hajrizi, izbeglicu sa troje dece. Prema njegovim rečima, iz stana je nestalo dosta stvari, što je utvrdio prethodnog dana kada je prvi put došao u obilazak. U toku noći, tvrdi on, Ramiza se uselila i promenila bravu. Kako nije odgovarala na zvono, njegov mladi rođak je razvalio vrata i rekao joj da mora da ide odatle. Prema njenim rečima, Dešić i njegov rođak su upali u stan bez najave, povadili bajonete i pretili joj da će ih pobiti tako da je ona pobegla na ulicu i zatražila pomoć od patrole KFOR-a koja je stalno stacionirana u blizini.

Naravno, nastala je opšta svađa u koju se uključio višenacionalni komšiluk dovodeći do ludila kaplara Martina Džonstona, koji je uz pomoć dvojice prilično nemuštih prevodilaca pokušavao da utvrdi o čemu se tu radi. S jedne strane imao je uplakanu Albanku sa ćerkom (takođe uplakanom) koje priznaju da to nije njihov stan ali da nemaju gde, a s druge dvojicu Srba, sada pripadnika manjine koju bi njegovi vojnici trebalo da štite. Vojnici u punoj opremi i sa puškama (i mitraljezima) na gotovs nastojali su da okupljenom svetu stave do znanja da se nikakva eskalacija svađe neće tolerisati.

VESTI I GLASINE: "Tišina svi!", konačno je viknuo već dobro iznervirani kaplar. Ramiza mora iz stana jer nije njen, ali Velimir takođe ne može unutra jer stan pripada njegovoj ćerki, a ne njemu, glasila je instant-presuda. Uz posredovanje nekoliko okupljenih novinara, došlo je do izvesnog poravnanja. Velimir se složio da Ramiza sa decom ostane u stanu dok njegova ćerka ne dođe iz Srbije sa svojom decom, pod uslovom da čuva stvari. "Ali vlasništvo mora da se poštuje", dobacio je njegov komšija iz Gračanice.

Kaplar Džonston naređuje okupljenima da se raziđu i upozorava ih da će ovo naselje tokom noći vrviti od KFOR-ovih vojnika te da se okanu međusobnih provokacija, o nasilju da i ne govorimo. Srbi sedaju na traktor kojim su došli i odlaze, razmenjujući preteće poglede i nekoliko grubljih reči sa nekolicinom drčnijih Albanaca. Psuje se uglavnom na srpskom, da neko ne bi ostao prikraćen za smisao uvrede.

Razlog za prisustvo vašeg reportera ovom incidentu bila je vest da su pripadnici UČK-a (ili "učke", kako ih na Kosovu sada zovu i Srbi i Albanci) dali ultimatum svim Srbima da napuste naselje do pet popodne. Prema pričama, Albanci u uniformama su se pojavili u pratnji KFOR-a i pokazivali stanove Srba optužujući ih pojedinačno za pljačkanje i ratne zločine, nakon čega se, navodno, KFOR povukao ostavljajući im da sami završe posao. Pripadnici KFOR-a koje je vaš reporter zatekao na licu mesta bili su iznenađeni ovom pričom, a njihov jedini komentar bio je da je sada već petnaest do šest i da nisu videli nikoga da se iseljava.

Glasine poput ove kruže Prištinom već danima, a u nedostatku pravih i zbog nepoverenja u zvanične izvore informacija dobijaju na težini sa svakim sledećim prenosiocem. Iako incidenata u Prištini ne manjka (naprotiv), u pričama oni dobijaju dramatične dimenzije. Svaki Albanac koji na sebe stavi amblem UČK-a (koji se u Makedoniji i Albaniji inače slobodno prodaju, kao nekad kokarde po Knez-Mihailovoj) postaje "ozloglašeni terorista" čije se pretnje shvataju krajnje ozbiljno. Kampanja koju su državni mediji vodili protiv UČK-a predstavljajući ih kao crne đavole sada daje kontrarezultate, jer se Srbi naprosto hipnotišu pred ovim malim amblemom, ne mareći za to ko ga nosi i da li je nosilac amblema uopšte naoružan.

Srbi u Prištini ovih dana su izloženi strahovitom pritisku od dela albanske populacije, pre svega seoskog stanovništva koje je nakon povlačenja vojske nagrnulo u grad očekujući da bude adekvatno nagrađeno za svoj doprinos borbi protiv jugoslovenske vojske i policije. Na udaru su pre svega stanovi, kako oni čiji su vlasnici pobegli u Srbiju, tako i oni u kojima Srbi i dalje žive. Dovoljno je da stanari napuste stan na pola sata pa da naiđu na promenjenu bravu i novog "gazdu" koji se za svaki slučaj pobrinuo da deo inventara "evakuiše".

OTMICE I UBISTVA: Sledeća stvar koja je na meti su automobili. Pored klasičnih krađa (koje se neretko dešavaju usred dana i uz mnoštvo svedoka), učestale su i otimačine. Albanci ili presreću Srbe i otimaju im automobile, ili im upadaju u stanove i uz pretnje uzimaju ne samo ključeve od kola već i saobraćajne dozvole(!). Kao opravdanje za ova razbojništva, Albanci navode da je vojska i policija prilikom povlačenja sa Kosova izvezla i veliki broj njihovih privatnih vozila koja su zaplenjena tokom rata, te da je ovo način da im se oteto nadoknadi.

Među ozbiljnije pritiske spadaju otmice i ubistva. Prema informacijama Prištinskog Medija centra, u poslednjih desetak dana oteto je preko sto pedeset Srba, a sumnja se da je broj otetih znatno veći. Izvestan broj otmica imao je tragičan ishod, poput otmice šest radnika Elektrokosmeta u Obiliću koji su dva dana kasnije pronađeni mrtvi. U pojedinačnim incidentima na ulicama Prištine i drugih gradova nastradalo je desetak Srba. Grupice Albanaca, najčešće njih tri do četiri, ustremljuju se na usamljene Srbe, napadajući ih i u samom centru grada nedaleko od patrola KFOR-a, koje imaju problema da svoja striktna naređenja usklade sa situacijom.

Napokon, u poslednjih nekoliko dana učestali su incidenti sa Albancima koji žele nasilno da se vrate na radna mesta koja su napustili '91. godine. Tako je u noći između ponedeljka i utorka veća grupa lekara Albanaca u pratnji uniformisanih lica (sa oznakama UČK-a, naravno) upala u Kliničko-bolnički centar u Prištini zahtevajući da preuzmu upravljanje bolnicom. Lekari Srbi i Crnogorci sa osobljem su se povukli (i zabarikadirali) na Ginekološko-akušerskoj klinici, da bi sutradan održali sastanak i zaključili da će se kolektivno iseliti ukoliko im KFOR ne bude pružio zaštitu i omogućio da slobodno rade svoj posao. U trenutku pisanja ovog teksta gradom se pronela informacija da je preko sto lekara samo u toku jednog dana već napustilo Prištinu smatrajući da je podrška KFOR-a izostala. "To je njihov plan. Najpre će isterati intelektualnu elitu, lekare, advokate, profesore, a onda će ostali narod sam krenuti za njima", zaključuje jedan rezignirani Prištevac srpske nacionalnosti koji se dvoumi oko ostanka.

U hodniku zgrade Pokrajinskog izvršnog veća, demolirane prilikom bombardovanja zgrade PTT-a u neposrednoj blizini, postavljeni su punktovi gde građani Kosova mogu da se obrate za pomoć predstavnicima nevladine organizacije Centar za mir i toleranciju (http://www.cpt.org.yu).

RUSE NA VRATA: "Mi smo predvideli ovakav ishod i moguće probleme, tako da smo se pripremili i došli na Kosovo čim je počelo povlačenje vojske i policije", govori za "Vreme" Milan Ivančević, jedan od aktivista. Prema njegovim rečima, ova organizacija pruža pomoć svima bez obzira na nacionalnost, ali s obzirom na okolnosti više pažnje posvećuje Srbima, Crnogorcima, Gorancima, Romima i ostalima koji se trenutno osećaju ugroženim, mada im se za pomoć obraćaju i Albanci.

"Problemi Srba su goli opstanak, dok su problemi Albanaca više tekuće prirode", smatra Ivančević, navodeći da se Albanci uglavnom interesuju za penzije (na Kosovu ima oko 150.000 penzionera, od čega 80 odsto Albanaca) i za svoje rođake koji su pre rata bili na odsluženju zatvorskih kazni na Kosovu, da bi sa povlačenjem policije bili evakuisani u zatvore po Srbiji. Srbi dolaze da prijave maltretiranja, pretnje, krađe i razbojništva. Pored nepoverenja u vojnike KFOR-a (mesecima dirigovanog od strane vlasti koja to sada pokušava da preokrene preko noći), postoji i vrlo ozbiljan problem jezičke barijere, što naročito dolazi do izražaja u hitnim slučajevima (a svi su hitni). Prema Ivančevićevim rečima, njihov centar je pokrenut kao informativni da bi prerastao u vezu između srpskog stanovništva i KFOR-a. "Mi saslušamo ljude, uzmemo izjave, prevedemo ih i prosledimo KFOR-u, koji to onda istražuje i reaguje. Mogu da kažem da poverenje u KFOR, barem ovde u Prištini gde se nalaze britanski vojnici, raste iz dana u dan i da mi ovde verujemo da će se stanje u narednih dvadeset do trideset dana stabilizovati."

Šezdesetčetvorogodišnja Zorica Pantić, koja je došla da zatraži pomoć, ne deli njegovo mišljenje. Vratila se nakon tri meseca izbeglištva u Beogradu, da bi doživela da joj u stan upadne desetak Albanaca i pripreti da treba ili da se iseli ili će je oni ubiti. "Četiri tenka (KFOR-a) su bila ispred, ja sam ih zvala da dođu da me zaštite, a oni ništa."

Sada čeka Zorana Anđelkovića i želi da joj on omogući da se vrati nazad za Beograd jer ovde nema nikakvu zaštitu. "Neka mi stave dva-tri Rusa ispred vrata da me čuvaju jer u ove nemam poverenja. Vlasti nas teraju da se vratimo, a onda nam ništa ne obezbeđuju."

Iako se Srbi sa Kosova više ne iseljavaju u velikim grupama, ostanak na Kosovu jedina je tema kojom se oni ovih dana bave. Svi koji su još uvek ovde uglavnom nastoje da spasu svoju imovinu, poput Jodže Lakušića iz Peći, koji je porodicu poslao u Berane a sam ostao da čuva kuće i stovarišta koje je stekao iz biznisa sa tastom.

"Nemam čega da se plašim, ništa nisam napravio", govori Jodžo gledajući u automobil sa pripadnicima UČK-a koji naoružani patroliraju gradom ispred nosa italijanskih vojnika.

"Šta ćeš, dve godine su bili u šumi i sada moraju da se provozaju gradom da pokažu da su pobedili. Ma ne bojim se ja njih, samo nek ih razoružaju. Šta ti misliš, jel 'oće?", pita se Jodžo, očekujući od vašeg reportera da mu za to pruži dodatna uveravanja.