Priče u senci rata (2)
Preuzimanje u medijskom mraku
"Vreme" je objavilo kratku vest da je Omladinski savet Beograda 2. aprila, odlukom Privrednog suda, razrešio dužnosti direktora Radija B92 Sašu Mirkovića i u dužnost uveo Aleksandra Nikačevića. Odmah je smenjeno i aktuelno uredništvo, te radikalno promenjena uređivačka politika. Postoji mnogo razloga da se čitav slučaj u celosti ispriča
U rano jutro 24.
marta, na Radiju B92, dok su noćobdije slušale muziku i čekale vesti u tri, začuo se
glas spikera: "Slušali ste Radio B92, više ga nećete slušati iz tehničkih
razloga." Pola sata se "čula tišina", a onda je signal potpuno nestao.
Šta se za to vreme dešavalo u studiju? "Od trenutka kada smo u jedanaest i petnaest te večeri objavili vest da je Havijer Solana preneo svoja ovlašćenja na Veslija Klarka, telefoni nisu prestajali da zvone, da bi polako ta panika utihnula", kaže Bojana Lekić, urednica informativnog programa Radija B92. "Kucala sam vesti za tri sata na kompjuteru, oko deset do tri. U informativnoj redakciji je sedelo desetak ljudi. Tada je u redakciju ušlo sedam-osam policajaca pod punom opremom. Na peti sprat Doma omladine ušlo je oko petnaest njih. Samo sam čula: 'Dobro veče, dame i gospodo. Vi, gospođo, podignite ruke sa tog kompjutera i svi se maknite od telefona i mobilnih telefona. Ko bude dirnuo mobilni telefon, biće mu oduzet.' I svi telefoni su odmah počeli da zvone. Svi ti policajci bili su pratnja dvojice inspektora Saveznog ministarstva za telekomunikacije. Bili su jako ljubazni. U rukama su držali rešenje u kome je stajalo da oni moraju da prekinu program i oduzmu jedan deo predajnika koji omogućava emitovanje, jer smo mi prekoračili dozvoljenu snagu emitovanja."
(Zaposleni objašnjavaju da predajnik na Domu omladine ima snagu od jednog kilovata, ali oni nikad nisu prekoračili snagu od 250 W. Kažu da je prvo što je uradila nova uprava bilo da odvrne predajnik na maksimalnu jačinu, tako da sada B92 krši sve jugoslovenske propise o telekomunikacijama, uključujući i to da verovatno radi bez dozvole, jer je 1. juna istekla privremena dozvola dobijena prošle godine.)
"Rešenje je bilo puno čak i materijalnih grešaka", nastavlja Bojana Lekić. "Ime Verana Matića stajalo i tamo gde je trebalo da se nalazi ime tehničkog direktora. Smejali smo se dok smo čitali, ali su oni rekli da ne čitamo to rešenje, jer je ono samo 'pro forme'. Inspektor nam je rekao: 'Nemojte se buniti, šta god da kažete neće se usvojiti, jer je ocenjeno da vi više ne možete da budete u programu.' Onda su tražili da dođe Veran Matić da to potpiše. Mi smo pozvali Verana i čitava stvar je bila skoro završena, ali kada je Veran ušao u Informativnu redakciju, dok je policija već izlazila, vratio se njihov komandir i rekao: 'A vi ste Veran Matić? Dajte mi ličnu kartu.' Veran mu je dao, a onda mu je komandir naredio: 'U stvari pođite sa mnom'", kaže Bojana Lekić. "On je narednih osam sati proveo u pritvoru, u ulici 29. novembra", kaže direktor Radija B92, Saša Mirković. "Od kada je pušten nikakav papir nije stigao, niti zašto je priveden, niti zašto je pušten."
Posle ovog događaja
Radio je nastavio sa radom. Program je trajao 24 sata dnevno, distribuirao se preko
Interneta i satelita, članicama Asocijacije nezavisnih elektronskih medija. "Razume
se da smo prilagodili program ratnom stanju", kaže Aleksandar Timofejev, novinar
Radija B92. "Promenjene su špice. U tom periodu bili smo izuzetno informativni, zbog
naše ogromne dopisničke mreže: preko trideset članica ANEM-a, znači najmanje toliko
dopisnika u Srbiji, plus oni iz inostranstva. Program je bio izuzetno povoljno ocenjen od
republičkog Ministarstva za informacije i ostalih koji su bili zaduženi da nas
slušaju."
To je trajalo desetak dana. Za to vreme, kako kaže Saša Mirković, Radio su redovno posećivali inspektori Državne bezbednosti i razgovarali sa čelnim ljudima B92. "Time je po svoj prilici pripreman teren za ono što je usledilo 2. aprila. Zanimao ih je način organizacije B92, razgovarali su sa našim šefom obezbeđenja, traženi su spiskovi zaposlenih i honoraraca", kaže Mirković.
"Ljudi su već bili pod pritiscima, zbog anonimnih telefonskih poziva i vrlo čudnih poziva za mobilizaciju. Dobijali su pozive na adresu radija, čak i na adresu mesta gde izlaze. Svi koji su bili u zemlji i dobili pozive odazvali su se na njih", kaže Bojana Lekić.
Ljudi u crnom i policija
Došao je četvrtak 2. april. "Na posao sam stigao oko pola devet tog jutra. Deset minuta kasnije radnik obezbeđenja me je obavestio da se u prostorijama radija nalaze ljudi iz Privrednog suda", priča Saša Mirković. "Otvorio sam vrata i ispred kancelarije zatekao buljuk: dva sudska izvršioca, četiri uniformisana policajca, predsednika Omladinskog saveta Beograda (OSB) Vladana Zagrađanina, novopostavljenog direktora Aleksandra Nikačevića i desetak momaka u crnim kožnim jaknama, kratko podšišanih. Svi su ušli u moju kancelariju. Sudski izvršitelji su pokazali legitimacije. Pored mene su stajali jedan policajac i jedan momak u crnom i nisu se pomerali dok nisam napustio radio. Najglasniji i najagresivniji je bio Zagrađanin. On je insistirao da to što je naumio da uradi mora odmah da se uradi, hitno. Rekli su mi: 'Ovo je rešenje, ovo je novi direktor.' Rekao sam da ne želim da razgovaram dok ne dođu naši pravnici. Rekli su mi da ne mogu da koristim telefon. Ponudio sam da izađem napolje da ih pozovem i dobio odgovor: 'Ne, ne, ti nama trebaš ovde.' Onda su tražili da prođem petim i šestim spratom, da obavestim ljude da napuste prostorije radija i da je imenovan novi direktor. Ja sam to uradio, a ljudi su bez pogovora napustili prostorije. Za to vreme Nikačević je već zaseo u moju stolicu."
"Čitala sam jutarnji Dnevnik u 9 sati i u jednom trenutku shvatila da ne čujem sebe, odnosno da me skidaju s programa", kaže Nataša Narandžić, bivša novinarka Radija B92. "Pogledala sam i videla da mi s druge strane stakla tonac Marko pokazuje da izađem iz studija. U hodniku sam videla neke nepoznate ljude, policiju, kratko ošišane momke... Jedan čovek, mislim da je bio sudski izvršilac, požurivao me je : `Gotovo, gotovo, izlazite brzo!` Sišli smo u prizemlje i seli u 'Tačku'."
Onaj koji je za to vreme sedeo u Mirkovićevoj stolici, Aleksandar Nikačević, inače u javnosti poznat kao vođa zvaničnog Saveza studenata 1991. godine, kada se bezuspešno borio protiv studentskih okupljanja oko Terazijske česme, objašnjava za "Vreme" kako je tamo seo: "Osnivač Radija B92 je Omladinski savet Beograda, kao pravni naslednik Gradske konferencije Saveza socijalističke omladine (GK SSO). Društveno radio-difuzno preduzeće (DRDP) B92 osnovano je 1990. godine, nikada nije doneta odluka o promeni osnivača, niti o promeni stukture vlasništva. Bivše rukovodstvo je, posle 1991. godine, proglasilo zbor radnika kao organ uprave u preduzeću. Pravno, to ne znači ništa, jer su radnički saveti funkcionisali u firmama koje su osnivane pre donošenja Zakona o preduzećima iz 1990. godine, a ovaj radio osnovan je posle toga. Početkom godine, Vladan Zagrađanin imenovan je za predsednika OSB-a. Novo rukovodstvo odmah je počelo da prikuplja dokumentaciju. Kao osnivač Radija B92, OSB je usvojio novi Statut preduzeća, jer stari u jednom delu nije bio usklađen sa zakonom. Na osnovu novog statuta, izabran je Upravni odbor, a on je imenovao novog direktora i odgovornog urednika. Papiri su predati Privrednom sudu, koji je doneo rešenje o upisu u registar. Predstavnici osnivača, direktor, izvršitelji Privrednog suda i dvojica policajaca ušli su u posed 2. aprila. Obezbeđenje je odmah promenjeno, a zbog straha od mogućih sabotaža na opremi, radnicima je naloženo da napuste prostorije i da se jave na posao u ponedeljak. Odmah je počeo popis svega što smo zatekli."
"Sad možemo da igramo igrice"
Kako za "Vreme" kaže advokat Nebojša Samardžić, pravni zastupnik "pravog" radija B92, OSB je doneo nov statut Radija, imenovao Upravni odbor, smenio Mirkovića i imenovao Nikačevića 31. marta, sve za jedan dan! Sutradan, 1. aprila, Privredni sud je umesto Mirkovića u registar upisao Nikačevića, a na rešenju ne stoji potpis ma kog sudije već lično Milene Arežine, predsednika Suda! Hvale vredna brzina u sudu u kojem, kako kaže advokat Samardžić, "u praksi treba dve nedelje da bi stranka saznala kod kog se sudije predmet uopšte nalazi."
"OSB nije pravni naslednik GK SSO, jer je u registru udruženja građana upisan pod drugim brojem, pa je jedini dokaz da su oni naslednici izjava u njihovom osnivačkom aktu", kaže Samardžić. "Sve i da jesu, statut ne mogu sami da menjaju jer, za razliku od javnih i privatnih preduzeća, društvenim preduzećem upravljaju zaposleni, odnosno skupština koju u preduzećima sa manje od 50 radnika (što je slučaj sa B92) čine svi zaposleni. Preduzeće sa manje od 50 zaposlenih ne bira upravni i nadzorni odbor, osim ako statutom drugačije nije predviđeno. U Statutu DRDP Radija B92 iz decembra prošle godine, nema upravnog odbora. Znači, sve odluke koje su donete - menjanje Statuta, biranje Upravnog odbora, smena starog i postavljanje novog direktora - u suprotnosti su sa saveznim Zakonom o preduzećima iz 1996. godine i Statutom. Način na koji je izvršeno rešenje Privrednog suda i na koji je novi direktor uveden u dužnost nezakonit je i obiluje nepravilnostima."
Omladinski savet okuplja desetak organizacija fundamentalnog društvenog značaja: Ferijalni savez, Pokret gorana, Narodnu tehniku, Savez esperantista... "Oni će sada verovatno pokušati da dokažu da su u B92 nešto ulagali. Ali, mi smo njima plaćali čak i zakup prostorija", tvrdi Mirković.
On kaže da je Zagrađanin od njega tražio da mu istog trenutka preda pečate: "Od našeg obezbeđenja oteli su ključeve dela drugog sprata Doma omladine, gde se nalazio naš Internet centar, ključeve petog sprata, gde se nalazio Radio, šestog sprata gde je smeštena uprava i ključeve desetog i jedanaestog sprata, čiji je zakupac ANEM. Do danas mi ni u jednu od tih prostorija nismo mogli da uđemo. Oni su to oteli zato što im se dopala oprema. ANEM je pravni entitet za sebe. To je kao da ti neko upadne u gajbu i otme je, ali mu se dopadne i stan pored, pa upadne i tu. Reč je o otuđivanju opreme koja se najvećim delom ne vodi na Radio B92. ANEM je poslovno udruženje registrovano u Privrednom sudu i ima tri osnivača, a to su Radio B92, Radio BOOM iz Požarevca i Radio Bajina Bašta", veli Mirković. Dušan Mašić, koordinator ANEM-a, opet, priča kako je nova ekipa bila fascinirana opremom: "Čim su ušli počeli su da nose neke kamere i kompjutere i stalno vikali: 'Sad možemo da igramo igrice!'"
Šta je sve Devedeset dvojka
Advokati
"pravog" radija B92 odmah su podneli žalbu Višem privrednom sudu na rešenje o
upisu Nikačevića u registar. Istovremeno su, kada je o ANEM-u reč, Privrednom sudu
izjavili prigovor protiv zauzimanja prostorija ANEM-a i podneli tužbu Prvom opštinskom
sudu u Beogradu zbog ometanja poseda. Prvi opštinski sud odbio je predlog privremene mere
kojom bi se zaposleni u ANEM-u vratili u svoje prostorije dok se suđenje ne okonča.
"Bivši direktor Saša Mirković odbio je da preda dokumentaciju preduzeća, tvrdeći da ona nije tu", kaže Alkesandar Nikačević. "Nama je ipak ostao deo finansijske i ostale dokumentacije. Ustanovili smo da su svi hard-diskovi izvađeni, osim iz Mirkovićevog kompjutera. U najvećem delu oni su radili nezakonito, pogotovo kada je reč o deviznom poslovanju, podizali su devize u Mađarskoj, čak su u zemlji davali priznanice na devizne iznose. Mi skupljamo finansijsku dokumentaciju o dosadašnjem poslovanju firme, koje je haotično i nesređeno u svakom pogledu, a troškovi su bili ogromni: samo u martu, na mobilne telefone potrošili su 130.000, a na fiksne 150.000 dinara. U prvoj polovini marta isplaćeni su honorari deset puta veći nego što smo mi isplatili zaposlenima otkad smo preuzeli firmu. Našao sam paralelne spiskove njihovih zvaničnih plata (minimalnih) i 'nezvaničnih', koje su bile ogromne. Skupljali su od slušalaca 400 000 dinara za predajnik, a godišnje trošili milione maraka."
Mirković demantuje da je primopredaja uopšte izvršena: "Rekao sam im da zapisnik koji su oni napravili prilikom upada u radio ne smatram ni po čemu važećim i da ga neću potpisati. Oni sada mogu spekulisati svime i poturati nam dokumente koji mogu biti zloupotrebljeni, ali mi vrlo dobro znamo da ništa od toga nije potpisano. Ja zaista ne znam šta se nalazi na tom hard disku. Nikačević od naših advokata nije zahtevao da mu se preda dokumentacija. Dokumentacija koju je tražio u vezi je sa registracijom radija, a to može naći u sudu. Naš računovođa je ostala upravo da bi im sve razjasnila. Ona je imala tamo niz neprijatnosti i na kraju je i ona izašla odande."
Aleksandar Nikačević kaže da je mišljenje o Radiju B92 kao o lokalnoj stanici zabluda: "To je bio najveći informativno-propagandni centar na Balkanu, medijsko čudo u svakom pogledu. Imali su izuzetno razvijenu izdavačku delatnost sa više od 100 naslova, imali su televizijsku, muzičku i video produkciju. Preko ANEM-a su pokrivali gotovo 70 odsto teritorije zemlje, imali satelitske veze sa svetom - mi smo našli dve."
"Oni su u B92 ušli toliko brzo da nisu stigli da se raspitaju ni šta je sve Devedeset dvojka", kaže Saša Mirković . On Nikačevićevom spisku dodaje internet provajding, objašnjava da su u okviru izdavačke delatnosti bila CD, VHS i kasetna izdanja, knjige, časopisi "Reč" i "Profemina" i bioskop "Rex" kao kulturni centar, komentarišući da razume u kakvom se haosu Nikačević nalazi.
Patriotski i levi program
"Zahvaljujući ogromnim finansijskim sredstvima koje su dobijali iz inostranstva, ovde je okupljena jaka ekipa profesionalaca", dalje tvrdi Aleksandar Nikačević. "Zakazani su razgovori sa svim zaposlenima. Došli su svi osim Matića, Mirkovića, Željka Draškovića, direktora marketinga, i Milivoja Čalije, izvršnog producenta. Na pitanje da li žele da nastave da rade ili da daju dobrovoljni otkaz, rekli su da će raditi. Pristali su na naše uslove da rade profesionalno, a ne kao do sada, da se vesti rade istinito, po Zakonu o informisanju i profesionalnim kodeksima i da u ratnoj situaciji rade u interesu odbrane zemlje. Novi zamenik odgovornog urednika Rade Radulović trebalo je da sa Bojanom Lekić koordinira rad informativne redakcije. Program je trebalo da krene 12. aprila. I krenuo je, ali bez njih."
"Rade Radulović je bio vrlo ljubazan, rekao je da se oseća kao u tuđoj kući", priseća se Bojana Lekić. "Naš odgovor je bio: 'Mi ovde već radimo.' Onda je novo rukovodstvo reklo da nema nameru da bude osvetoljubivo, da bi oni čak i zadržali sve nas, s tim da program bude malo više patriotski i levi. Mi smo smatrali da možemo da budemo u svojim prostorijama sve dok se profesionalno ne osećamo ugroženim. To se desilo jako brzo, jer niko od nas nije pristao da radi program." Antonela Riha, jedan od novinara, veli da joj je na sastanku novi direktor rekao da će nova uređivačka politika biti u skladu s nacionalnim interesima: "Na moje pitanje šta su to nacionalni interesi, odgovor je bio da je nacionalni interes - voleti predsednika Miloševića."
Po rečima Dušana Mašića, mada je svima ponudila da ostanu, nova uprava im je predstavila i novu ekipu: "Mislim da su bili iznenađeni kad su videli kolika je bila informativna produkcija Radija B92, pa su shvatili da sa ljudima koje su doveli sa radija Interspid to ne mogu da postignu."
Muzičku redakciju "strefio je šlog" kada im je novi muzički urednik Zoran Leković saopštio kakva će muzika ubuduće da se pušta: ruska i španska. Nova uprava je shvatila da od fonoteke, koja je važila za najbolju u Beogradu, ni dva posto neće moći da iskoristi za svoju muzičku koncepciju.
Mirković tvrdi da su svih 45 stalno zaposlenih i oko 150 spoljnih saradnika odbili da rade za novo rukovodstvo. Od 1. juna počeli su da stižu otkazi. Do sada ih je dobilo 17 zaposlenih. Nikačević kaže da je rešenja o otkazu zbog nedolaska na posao uputio svima, dodajući da je počeo da ih šalje posle mesec dana, mada je to po zakonu mogao da uradi i posle pet.
Većina otpuštenih novinara našla je uhljebljenje, mahom rade kao dopisnici preostalih članica ANEM-a. To ne važi za ljude iz muzičke i tehničke redakcije. Koliko se zna, samo je jedan tonac našao posao. Nekolicina rade kao disk-džokeji po beogradskim diskotekama. Većina ljudi koja je radila na "pravom" radiju B92 i dalje održava redovne kontakte. "Naša prva briga je bila da sve ljude okupimo i držimo na oku da im se nešto ne desi", kaže Dušan Mašić.
Sadašnjost i budućnost
Isterana ekipa još uvek radi zajedno. "Krenuo je sajt 'FreeB92', na kome smo obaveštavali ljude šta se događa sa pravim B92 i ukazivali na oblike represije i gušenja slobode izražavanja, i to dokumentovali", kaže Saša Mirković. "Pokrenuli smo elektronsko izdanje 'Reči', imali smo koncert povodom desetogodišnjice Radija. Jedan od naših bitnih ciljeva bilo je očuvanje mreže ANEM-a, koja je i za vreme rata funkcionisala. Ostali smo u kontaktu sa ljudima koji su zainteresovani za promociju alternativne kulture, kojima je B92 bio centar okupljanja."
Ljudi koji nisu bili
vezani za informativni program organizovali su na razne načine podršku pravom radiju
B92. Napravljena je akcija "100 radio stanica za B92" i dva NET-aida. Tada su u
dvadeset gradova širom sveta održani koncerti za B92, a sve je prenošeno preko
Interneta.
Stara ekipa se sprema da na Internetu ponudi dvadesetčetvoročasovni servis vesti. Za deset dana od početka rata zabeleženo je 18 miliona ulaza na sajt Radija, ili prosečno 1,8 miliona dnevno. Najavljuje se obnavljanje produkcije radijskog programa, koji će se lokalnim stanicama slati preko satelita i borba za povratak Radija B92 u etar. Na "VK radiju" iz Kikinde, koji je sa novom opremom (stara im je oduzeta) program počeo 13. juna, već je emitovana zajednička emisija sa B92, koju je vodila Bojana Lekić.
Slušanost Radija B92, inače, poprilično je opala. Poslednje istraživanje firme "Beografiti", koja pod nazivom "Beomedia" poslednjih nekoliko godina sprovodi ankete o praćenju medija u prestonici, govori da je B92 sa prvog mesta u novembru prošle godine pao na deveto mesto ovoga maja. Istraživanje sprovedeno na uzorku od 500 ljudi, reprezentativnom u odnosu na starost, pol, stručnu spremu i opštinu stanovanja, govori da je broj slušalaca pao sa 580.000 na 108.000, a procenat slušanosti sa 12,83 na 3,22 odsto. Udeo visokoobrazovanih među slušaocima je sada manji. Osim toga, nekada je među slušaocima bilo oko dve trećine stalnih, dok ih je sada oko 40 odsto. Darko Kocijan, jedan od urednika istraživanja, kaže da je ovaj pad logičan s obzirom na promenu koncepcije. On objašnjava da opadanje broja stalnih slušalaca u odnosu na povremene u perspektivi znači stagnaciju, ili dalji pad slušanosti.
"Ljudi nas pitaju zašto niste izvršili vlasničku transformaciju", kaže Saša Mirković. "Odgovaram kontrapitanjem: da li se sećate da su transformaciju izvršili 'Studio B' i 'Borba' i kako su prošli? Da se ne lažemo, živimo u takvoj zemlji da bi bilo kakva transformacija bila poništena. Oni su B92 pokušali da ugase dva puta, ali tada nisu imali situaciju da se to odvija u vreme ratnog stanja, da to nije moguće objaviti u novinama, da je u toku NATO agresija, da mi ne možemo da očekujemo bilo čiju pomoć, jer padaju bombe."
Čini se da baš zato što u ratu niko nije mogao da stane u zaštitu Devedeset dvojke sa vlasničkom transformacijom i uklanjanjem pravnih izgovora za otimanje stanice, nije trebalo oklevati. Moglo se pretpostaviti da "ranija dobra saradnja" sa Omladinskim savetom, o kojoj govori Saša Mirković, neće trajati večno.
Zoran B. Nikolić
Uroš Komlenović
(U idućem broju: Estrada u ratu)
