Šteta 30 milijardi dolara

Za urgentne humanitarne potrebe treba nam pomoć iz sveta od 1,17 milijardi dolara. Na kraju ovog veka, u odnosu na industrijski nivo iz 1989. godine zaostajaćemo 40 godina. Ako ekonomska rekonstrukcija SRJ ne počne odmah, gubici će biti još veći

Ukupna ekonomska šteta za Jugoslaviju posle NATO bombardovanja iznosi 29,6 milijardi dolara, što je otprilike tri ovogodišnja bruto društvena proizvoda SRJ. To je procena tek završene studije Grupe 17 nezavisnih ekonomista, čiji je tim od dvadesetak domaćih i inostranih eksperata za rekordno kratko vreme uspeo da sagleda obim ratnih šteta u našoj zemlji. Najveći gubitak, od 23,2 milijarde dolara, jeste izgubljeni društveni proizvod, 4,1 milijarde dolara je direktna šteta od uništene infrastrukture, fabrika, škola, bolnica... a 2,3 milijarde dolara čini gubitak ljudskog kapitala.

Uz ove zastrašujuće brojke sledi dramatično upozorenje Mlađana Dinkića, koordinatora Grupe 17 : "Izgubljeni društveni proizvod zemlje od 23,2 milijarde dolara važi samo pod pretpostavkom da ekonomska obnova Jugoslavije počne odmah u ovoj godini. U suprotnom, gubitak društvenog proizvoda biće još veći."

MLAĐAN DINKIĆ: Zbog rata i njegovih posledica industrijska proizvodnja u ovoj godini opašće 44,4 odsto u odnosu na 1998. Prema našim procenama, ukupan društveni proizvod (GDP) opašće 40,7 odsto i ukupan godišnji društveni proizvod po stanovniku krajem 1999. iznosiće svega 975 dolara. Izvoz i uvoz će katastrofalno opasti ( izvoz 55 odsto, a uvoz 58 odsto). Između 200.000 i 250.000 ljudi ostaće bez posla, što će ionako visoku stopu nezaposlenosti povećati sa 25,1 na 32,6 odsto. Ovakav rast otvorene nezaposlenosti neće biti iskazan jedino ukoliko Vlada Srbije odluči da ove ljude, koji objektivno neće imati posla, i dalje formalno evidentira kao zaposlene.

Vi ste uradili i procenu sredstava iz inostranstva potrebnih za obnovu Jugoslavije. Koliko je novca potrebno?

Bez obimnih sredstava iz inostranstva SR Jugoslavija neće biti u stanju da se ekonomski oporavi i pođe priželjkivanom putanjom privrednog razvoja. Sa uništenom infrastrukturom i razorenom industrijom mogućnosti za radikalnu obnovu uz "oslonac na sopstvene snage" potpuno su isključene. Naše procene su da je samo za zbrinjavanje interno raseljenih lica do kraja 1999. godine potrebno 196 miliona dolara. Zatim, za obnovu elektroenergetske prenosne mreže i osposobljavanje za rad toplana u velikim gradovima, kako bi se izbegla potencijalna humanitarna katastrofa, treba 275 miliona dolara. Za obnovu uništenih privatnih kuća i stanova potrebno je obezbediti 200 miliona dolara; za prohodnost Dunavom, popravku mostova i nadvožnjaka na evropskim putnim koridorima kroz Srbiju 300 miliona dolara; i na kraju, da bi se izbegla masovna emigracija radnika za programe zapošljavanja i socijalne namene treba još 200 miliona dolara. Dakle, 1,17 milijardi dolara potrebno je samo za rešavanje urgentnih i osnovnih humanitarnih potreba u 1999. godini. Upozoravam da ova sredstva nisu dovoljna čak ni za obnovu zemlje, a kamoli za pokretanje trajno održivog privrednog rasta.

Šta ako inostrane pomoći ne bude?

Jugoslaviji će bez priliva sredstava iz inostranstva trebati 15 godina da se vrati na nivo proizvodnje iz 1998. godine. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da je pre ovog rata Jugoslaviji trebalo dodatnih 25 godina za povratak na nivo industrijske proizvodnje iz 1989. godine, onda proizilazi da će na kraju ovog veka zaostatak u industrijskom razvoju u odnosu na 1989. godinu iznositi 40 godina.

Kako izbeći taj mračni scenario?

Jedino kombinacijom radikalnih unutrašnjih društvenih reformi i masivne finansijske podrške iz inostranstva. Činjenica da se u vizijama međunarodne zajednice o obnovi Srbija isključuje izaziva ozbiljnu zabrinutost. Očito je da režim koji se upustio u rat sa gotovo čitavim svetom teško može da očekuje finansijsku podršku od tog istog sveta. Pa čak i kad bi novac ušao u zemlju, bio bi najverovatnije veoma brzo proćerdan ako se ima u vidu neadekvatna institucionalna armatura i brojna negativna iskustva iz bliske prošlosti. S obzirom na to da postojeća srpska i savezna vlada ne uživaju kredibilitet ni na domaćem ni na svetskom planu, perspektive budućeg života u Jugoslaviji čine se veoma mračnim.

Ko će napraviti tu institucionalnu armaturu i šta su nužne institucionalne reforme?

Mi iz Grupe 17 sumnjamo da političke i ekonomske reforme može sprovesti aktuelna vlast, a naša sumnja se zasniva na negativnim iskustima u poslednjih deset godina. Prvo, politička demokratizacija neizbežna je sastavnica sveukupnog programa rekonstrukcije Srbije i Jugoslavije. A zatim, nužno je rekonstruisati pravnu regulativu, ostvariti makroekonomsku stabilizaciju sa uvođenjem konvertibilne domaće valute, obnoviti poverenje u finansijski sistem, liberalizovati spoljnu trgovinu, radikalno privatizovati društvenu i državnu svojinu i uključiti Srbiju u Evropsku uniju.

Ima li međunarodna zajednica interesa da uključi Srbiju u program rekonstrukcije?

U slučaju da ne obuhvati i celokupno područje SRJ, program ekonomske rekonstrukcije i revitalizacije jugoistične Evrope ne bi mogao da ostvari svoje najvažnije potencijalne efekte. Izostavljanje nerazvijene i ratom osakaćene Srbije učvrstilo bi na trajnoj osnovi jednu krupnu geopolitičku neravnotežu. Ukoliko se usvoji politički scenario izolacije Srbije, najveću potencijalnu opasnost po zapadne zemlje predstavljali bi nekontrolisani priliv ekonomskih emigranata, štete zbog nekorišćenja infrastrukture u Srbiji i gubitak izvesnog tržišta u jugoističnoj Evropi.